Diskriminacija preduzetnica se nastavlja

31. Avgust 2021.
Iznuđene izmene i dopune zloglasnog Zakona o finansijskoj podršci porodici s decom, pošto je Ustavni sud utvrdio niz neustavnosti u tom tekstu, donele su olakšanje određenim kategorijama majki, i roditelja generalno, kada je reč o ostvarivanju njihovog međunarodno priznatog prava na podršku prilikom trudnoće i rođenja deteta.
vitolda-klein-L8oEIAZ59_g-unsplash
Ilustracija. Foto: Vitolda Klein / Unsplash

Piše: Mario Reljanović, Peščanik

I dok su ukinuta neka sramotna rešenja kao što su ona vezana za diskriminacioni tretman poljoprivrednih osiguranica ili roditelja obolele dece koji primaju dodatak za pomoć i negu drugog lica, sama procedura izmena ogolila je činjenicu da taj zakon nikada nije ni smeo biti usvojen i da se neko izuzetno nemoralan igrao zakonopisca. Ali manje zapaženo je prošla činjenica da nijedna izmena nije bila usmerena na preduzetnice koje koriste prava po osnovu ovog zakona. One su i dalje – potpuno neopravdano – ostale uskraćene za puno izjednačavanje sa zaposlenim ženama, odnosno roditeljima, i ostvarivanje prava na naknadu za vreme porodiljskog odsustva i odsustva radi nege deteta na identičan način kao zaposleni.

Preduzetnice nisu zaposlena, već samozaposlena lica. Ali samozaposleni jesu fizička lica (a ne pravna) koja su registrovana kao preduzetnici i to ih stavlja u jedinstveni položaj da mogu biti istovremeno i poslodavci i radnici. Oni su – samo zahvaljujući neverovatnoj inertnosti zakonodavca – izostavljeni iz Zakona o radu i njihov status nije izjednačen sa statusom zaposlenih. Ovo praktično znači da ne mogu uživati prava na porodiljsko odsustvo, odsustvo radi nege deteta i odsustvo radi posebne nege deteta, iako redovno plaćaju doprinose za zdravstveno osiguranje. Položaj preduzetnica je za vreme važenja prethodnog Zakona o finansijskoj podršci porodici s decom bio donekle izjednačen sa zaposlenim trudnicama i majkama, budući da su preduzetnice mogle da koriste pod istim uslovima i na isti način pravo na naknadu za vreme navedenih odsustva na isti način kao što to čine zaposlene. Novim Zakonom su one međutim – bez obrazloženja – nabrojane u kategoriji drugih lica koja ostvaruju pravo na naknadu, dakle na isti način kao sve radnice koje su staž osiguranja stekle van radnog odnosa. Ovime se njihov položaj pogoršao, kako u smislu trajanja prava tako i u smislu uslova za njegovo ostvarivanje, odnosno visine naknade koju primaju.

Prilikom javne rasprave o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici s decom nekoliko udruženja roditelja pokušalo je da skrene pažnju na ovo neosnovano razlikovanje i činjenicu da su preduzetnice novim zakonom tretirane lošije nego prethodnim a da je njihovo poresko opterećenje (odnosno iznos doprinosa koji plaćaju) ostalo isto. Nije bilo nikakvog odgovora nadležnih zašto se to desilo, kao ni zašto predložene izmene, koje bi preduzetnice u smislu uslova za ostvarivanje naknade, njenog trajanja i visine, izjednačile sa zaposlenima, nisu usvojene. Dobar presek stanja kada je reč o ovom problemu objavila je Digitalna zajednica.

U državi u kojoj funkcioneri na vlasti gotovo svakodnevno promovišu kako rađanje i populacione mere kao način preokreta nepovoljnih demografskih trendova tako i preduzetništvo kao najpovoljniji oblik poslovanja za „male biznise“, teško je racionalno opravdati ovakvo stanje stvari. Ustavni sud se nije izjašnjavao o poziciji preduzetnica (za sada). Verovatno neće ni u budućnosti. To ne znači da je njihov položaj nesporan, kao ni da je zakonodavac bio u pravu kada je promenio njihovu kategorizaciju. Naprotiv, u godini u kojoj se veoma nesuptilno veliki broj frilensera tera u preduzetnike, vlast pokazuje još jednom koliko zapravo ne obraća pažnju na ovu kategoriju radnika (čak ih ni ne priznaje kao radnike, jer se preduzetnici formalnopravno pojavljuju samo kao poslodavci i nisu regulisani Zakonom o radu već Zakonom o privrednim društvima, a i to samo parcijalno – kratka i dobra analiza može se naći ovde. Teško da će se neka frilenserka odlučiti da pređe u preduzetnice kada shvati šta je čeka – a prema istraživanjima gotovo polovina frilensera su žene, većina njih u dobi kada potencijalno mogu poželeti stvaranje ili proširenje porodice.

Nedavno sam u jednoj prepisci dobio primer kako naknada za preduzetnice posle rođenja deteta funkcioniše. „Jednostavnom računicom dođe se do toga da porodilje, kada prođu ta tri meseca, dolaze na mizerne iznose nedovoljne za život. Tako recimo ako je preduzetnici prosek osnovica 90 hiljada, kada se taj iznos podeli sa 1,5, dobijaće naknadu od 60 hiljada, i to bez doprinosa – ako se prijavi na obavezno PIO i uplaćuje sebi zdravstveno, šta joj ostaje?“ Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan ali je svakako porazan – ostaje joj jedva nešto više od (novog iznosa) minimalne zarade. Dakle iako je osnovica na koju preduzetnica plaća porez 90.000 dinara, kada rodi dete primaće (sa zakašnjenjem, ne zaboravimo i na taj problem) oko 35.000 dinara. Ovako nešto ne samo što ne postoji ni u jednoj socijalno odgovornoj državi, već je protivno i Konvenciji 183 Međunarodne organizacije rada o zaštiti materinstva, kojom je propisano da iznos koji porodilja prima ne može biti niži od dve trećine iznosa koji je prethodno zarađivala (a to je iznos osnovice na koju se plaćaju porez i doprinosi). Ali ceo Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom je pisan bez ikakve svesti o postojanju ove Konvencije – zakonopisci ili nisu znali za nju (i da obavezuje Srbiju) ili su jednostavno izabrali da je ignorišu, kako se to mnogo puta dešava kada međunarodni standardi ne odgovaraju njihovim planovima da se uštedi na najranjivijoj populaciji. Uostalom, prema ovoj Konvenciji ne sme postojati razlikovanje trudnica i porodilja po obliku zaposlenosti – ona bi prema izričitoj odredbi Konvencije morala da se primenjuje i na atipične forme zaposlenja. A ne primenjuje se, bar ne u Srbiji.

Neopravdano razlikovanje preduzetnica se tu ne završava, pa su tako preduzetnice donošenjem novog zakona lišene korišćenja prava na naknadu za treće i svako naredno dete u trajanju od dve godine, koje su ranije imale. Budući da one ne mogu ostvarivati pravo na porodiljsko odsustvo i odsustvo radi nege deteta, već su prema Zakonu o radu i novom Zakonu o finansijskoj podršci porodici sa decom samo korisnice prava na naknadu povodom rođenja deteta, one ne mogu koristiti ni druga povezana prava koja su u funkciji pomirenja porodičnog i profesionalnog života, a koja su opet rezervisana – samo za zaposlene roditelje.

Digitalna zajednica i udruženje „Mame su zakon“ pokrenuli su inicijativu da se ovakvo stanje promeni i otvorile za potpise peticiju za izmenu Zakona kroz uvođenje tri konkretne odredbe. Znajući kako je zakonodavac krut kada je u pitanju izmena zakona koji je već više puta menjan, od toga prvi put pre nego što je uopšte počeo da se primenjuje (da, toliko je tekst bio loš) i koji je u mnogim preostalim odredbama na ivici ustavnosti a često i sa one druge strane, ili jednostavno nepravičan i neodgovarajući međunarodnim standardima i realnosti, teško je zamisliti da će se neke nove izmene dogoditi uskoro. A do tada će ova tema moći samo da se iznova pokreće, kako bismo što više i češće ukazivali na ovakve probleme. Socijalna politika države mora da se menja i da se novac koji država nemilice daje „investitorima“ i rasipa na druge slične avanture, ponovo preusmeri tamo gde je potrebniji i korisniji. A za pisce ovakvog pravnog monstruma teško je smisliti adekvatnu sankciju – možda će se i o tome razmišljati jednog dana kada dođe vreme za promenu vladajućih politika.

(Zahvaljujem se gospođi Vesni Savić na ukazivanju na ovaj problem i prepisci u kojoj ga je približila i učinila lakšim za predstavljanje u ovom tekstu.)

Tekst je prenet sa portala Peščanik.

Share