Dejan Ilić – Ta divna reč – kompromis

Autor: Dejan Ilić, Izvor:Peščanik

 

Verovatno nije preterano reći da živimo u istorijskom vremenu. U onom najtradicionalnijem (i u mnogo čemu pogrešnom) smislu, da je vreme istorijsko ako se odvijaju prekretnički, epohalni događaji. Svi vidimo šta je na stolu: Srbija je na putu ne samo da se oslobodi jednom zauvek starog/obnovljenog režima iz devedesetih, već i da se naposletku uspostavi kao pristojna država, da je takvom napravimo.

Reč je tu o dva nivoa politike: jedan je onaj na kome se odvija politika u užem smislu – borba protiv loše vlasti; drugi je onaj najobuhvatniji – postavljanje nosivih temelja za političku zajednicu slobodnih i ravnopravnih članova. Jeste, teške/krupne reči odmah na početku, tek da bismo imali u vidu s čim imamo posla. I da bi nam bilo jasno šta možemo da izgubimo (ili dobijemo, kad smo već kod toga). A možemo izgubiti sve, pa čak i dobar razlog da ovo vreme nazovemo istorijskim.

Jer, ako završi neuspehom proces u kome se formira pobunjeno društvo s perspektivom da se uspostavi kao nova politička zajednica, istorija će 2024. i 2025. godinu zaboraviti, kao što su zaboravljene i neke prethodne godine u poslednjoj deceniji i po radikala na vlasti. Od nas zavisi, režim je već neko vreme nebitan: hoćemo li uspeti da se dogovorimo i hoćemo li se držati dogovora.

Zato dobronamerni čitalac pun nade, kao i ja uostalom, brine. On jasno vidi kako bi mogao da se raspadne, po kojim linijama razdora da ode dođavola ujedinjeni front spram kriminalnog režima (jer, kriminalan je sada kao što je zločinački bio i devedesetih). I ne samo to, još više strepi zbog toga što se taj tako potrebni front nije još čestito ni formirao.

Evo, uzmimo za primer tekuću raspravu o zahtevu da se raspišu prevremeni parlamentarni izbori i uz nju predloge kako da pobunjeni žitelji Srbije na te izbore izađu. Ta rasprava trenutno nam izgleda kao minsko polje, a svaka mina u njemu deluje da je u stanju da u paramparčad raznese ionako krhke, ako ih uopšte ima, veze između aktera pobune.

Rascep preti na svakom nivou: studenti mogu da se ne slože između sebe; opozicione stranke mogu da se ne slože između sebe; studenti mogu da se ne slože s opozicionim strankama, kao što se uglavnom i ne slažu a da nisu ni pokušali da s njima razgovaraju; opozicione stranke mogu da okrenu leđa studentima, umesto da ih prigrle čak i kada ovi ne žele, a ne žele, u taj zagrljaj.

Ako tako bude, razočarani žitelji Srbije rezignirano će slegnuti ramenima, ponoviti da su znali da će baš tako da se desi, da su ludi bili što su se uopšte ponadali, te će se povući iz pobune – a bez njih, studenti, opozicija, nezavisni akteri ne mogu da sanjaju ni o izborima, a kamoli o pobedi na njima. Zato bi bilo dobro postaviti listu prioriteta, reći šta je najvažnije, i onda sve ostalo podrediti tome.

1)

Za sad se kao izgledne vide dve opcije za pobunjeno društvo – prelazna vlada i prevremeni izbori. Treba odmah reći, to je jedna ista opcija, samo što se u svakoj od ove dve njene varijante realizuje na različite načine. Prelazna vlada bi trebalo da vodi ka slobodnim i poštenim izborima.

Vanredni izbori i pobeda pobunjenog društva na njima vode ka – nazovimo ga tako – prelaznom parlamentu i opet prelaznoj vladi. Taj parlament i vlada opet bi imali kao najvažniji zadatak da što je pre moguće stvore uslove za nove, opet prevremene slobodne i poštene izbore. Dakle, nema razloga da se bira između ove dve opcije i spori oko njih, obe su dobre, jer između njih u stvari nema većih razlika.

Dobiti prelaznu vladu isto je što i dobiti prevremene izbore. Mora se pritiskati i demonstrirati snaga. Pritisak može biti uspešan samo ako iza njega stoji čitavo pobunjeno društvo. Pristanak na prelaznu vladu značio bi kraj za tekući režim. Zato izgleda malo verovatno da će on (režim, Vučić, svejedno) na to pristati, iako je za njega to verovatno najbezbolnija varijanta.

Kao neizlečivi kockar, više je verovatno da će režim (to jest Vučić) pokušati da na prevremenim izborima ponovo ukrade pobedu. Verujem pak da je ispravna procena da su uprkos svim krađama na koje je režim spreman i – to se odmah mora dodati – mnogo manje sposoban nego ranije da ih izvede, šanse za pobedu pobunjenog društva na tim izborima velike.

1a)

Naravno, možemo se sporiti oko toga da li uopšte ima smisla izlaziti na izbore pod tekućim uslovima. Ali, to bi bila ista rasprava kao i ona o prelaznoj vladi: zašto bi režim pristao na prelaznu vladu ako još može da krade izbore? Dakle, da bi pristao na prelaznu vladu, režim mora da prizna da protiv sebe ima dovoljnu (političku) silu koja može iznuditi takav pristanak. Jedan od načina da se ta snaga pokaže jeste izlazak na izbore pod tekućim uslovima. Dakle, nema ozbiljnijih razloga da se oko toga sporimo.

2)

Šanse za pobedu na prevremenim izborima, da se vratimo u glavni tok argumenta, jesu velike ali pod jednim jedinim uslovom, da pobunjeno društvo na te izbore izađe samo sa jednom listom. Što je novi mogući razlog za podele među pobunjenim žiteljima Srbije. Jedna lista može biti kao ona u Kosjeriću (jedinstvena opoziciona lista, bez stranačkih obeležja, s punom podrškom studenata).

A može biti i studentska, kako su je predložili novosadski studenti – oni prave listu, bez opozicije i građanskih aktera.

Odmah ću reći, rešenje iz Kosjerića mi izgleda bolje. Ali, to je nebitno. Od toga je daleko važnije da bude jedna lista. Situacija je u tom smislu slična onoj od 2. juna 2024: svi smo tada znali – nebitno je da li opozicija izlazi na te ponovljene izbore ili ih bojkotuje, dok god to rade svi zajedno. Nije se desilo, da ostanu zajedno. Podelili su se i dobili smo debakl, izuzev u Nišu – tamo je bio poludebakl.

Prioritet je jedna lista, gotovo da je savršeno nebitno koja, dok god čitavo pobunjeno društvo stoji iza nje. Utisak je da u obe moguće varijante studenti nemaju šta da izgube, dok na prvi pogled opozicija kao da gubi mnogo u – nazovimo ga tako – novosadskom studentskom scenariju. Samo što to nije tačno. Rekli smo, prevremeni izbori vode ka prelaznom parlamentu i istoj takvoj vladi.

Par meseci ili samo godina izvan institucija, opoziciji ne može ozbiljno da naudi. Zapravo, mogla bi od toga da ima koristi. Nije ponajmanje bitno što bi pristankom da podrži studentsku listu i ako ne bude na njoj pokazala da joj je opšte dobro važnije od stranačkih interesa i da je spremna na žrtvu na isti način na koji su žrtvu podneli recimo nastavnici i profesori. Eto puta da se vrati poverenje u opoziciju.

3)

Možemo li uopšte da se dogovorimo oko prioriteta i njihove realizacije? To je elementarno pitanje poverenja između aktera u pobunjenom delu društva. Poverenje se ne gradi niti se gubi preko noći. Reč je o procesima, o davanju obećanja i njihovom ispunjavanju. A za to je potrebno da se razgovara. Buka koja se sada pravi oko raznih scenarija za izlazak iz krize može se videti upravo kao jedan takav smisleni razgovor.

Neka mi čitalac bezrezervno naklonjen studentima oprosti što ću to reći ovako grubo: trenutno su za razgovor više uradile opozicione stranke od studenata. Od studenata dobijamo samo odluke plenuma. Za javnost izvan plenuma, sami plenumi izgledaju kao crne kutije. Poređenje je u stvari jednostavno, ako na plenume gledamo kao na sistem.

Sistem dobija podatke, obrađuje ih i daje rezultate/odluke. To bismo mogli videti kao – uslovno rečeno – prozirnu kutiju, ako vidimo ulazne podatke i način njihove obrade. Da budemo jednostavni (ili grubi) do kraja – javni prostor je jedna takva prozirna kutija. Kada kažemo da su plenumi crna kutija, to je zato što ne vidimo ni koji podaci ulaze u nju ni kako se oni u njoj obrađuju. Imamo samo rezultat. To nije razgovor, to je jednosmerna komunikacija.

U tom smislu, koliko god bežali od stranaka, studenti baš svojim zatvorenim plenumskim radom ponajviše liče na stranke. Razlika je u tome što su naše stranke skroz informativno – recimo to tako – probušene, pa znamo i šta u njih ulazi, i kako se to obrađuje, kao što dobijamo i rezultate. Studenti se u tom informativno bezbednosnom smislu još uvek kako-tako drže.

Ali, to je i dobra i loša vest. Jednosmernom komunikacijom uglavnom se ne gradi poverenje. Iz jedne takve novosadske „kutije“ nam je stigla i vest o izlasku studentske liste na prevremene izbore – ko je tačno o tome odlučio i na osnovu čega, kako je tekla rasprava, to ne znamo. Znamo samo izlaznu veličinu. I sad s njom treba nešto da uradimo.

I opozicione stranke rade – jedino što mogu: komentarišu taj predlog. Daju uglavnom poznate argumente, i u tome nema ničeg lošeg. Na kraju, sam ovaj tekst je upravo to, pokušaj da se sistematizuju poznati argumenti i suzi prostor za neslaganje. To je uloga javnosti – da se javno razmišlja o mogućim rešenjima i da se ponude najbolji argumenti za svako od njih.

Tako se gradi poverenje.

***

Živimo već dugo u zajednici u kojoj se svako neslaganje vidi kao slabost ili kao napad. Prioriteti se ne traže u zajedničkom razmišljanju nego ih nameće najjači akter u društvu. Jedinstvo se shvata isključivo kao pokoravanje, a ne kao pristanak. To su uslovi u kojima tražimo dogovor i ujedinjeni front pobunjenih žitelja Srbije protiv tekućeg režima.

To treba promeniti. Treba da razgovaramo, predlažemo, komentarišemo i tražimo ne nužno najbolje već pre svega za sve prihvatljivo rešenje. Prioritet je ili prelazna vlada ili jedna lista pobunjenog društva na prevremenim izborima. Ako se oko toga složimo, sasvim je u redu da se ne složimo oko svega ostalog. Dok god smo spremni da na kraju napravimo kompromis i uradimo ono što je najbolje za sve nas.

 

Tekst je prenet sa portala Peščanik.