Bezgranična ljubav
Autorka: Svetlana Slapšak, Izvor: Peščanik
Zaletanje vozača u prolaznike, obično u veću i gustu masu ljudi, u svim državama prvo izaziva pitanje o terorizmu, pa tek posle druga. U Srbiji, tumačenje sa najvišeg mesta je da je počinilac „iš’o mirno svojim putem“, dok su mu se hrvatski plaćenici – zapravo samo mlade plaćenice – zlonamerno bacale pod točkove. Stvar je već prešla u naviku, nije poznato da li su svojeputaši u kaznenom procesu, ili se možda organizuju grupe zaletača kao jedino uistinu uspešno sredstvo protiv pobune.
Posle Jagodinalija, disidentstva u sopstvenoj partiji, osnivanja Pokreta Srba Za Mene, skakanja sa mesta predsednika države na mesto predsednika vlade i obratno, referenduma o sebi i hiljada drugih sličnih zlodela protiv države i građana, Vučiću jedino preostaje još jedna, ali najveća izdaja naroda: kome, više nije ni važno, jer bi svetosavski praznik morao da zapečati njegovu karijeru pre svakog takvog pokušaja. Šteta, bilo bi lepo videti kako Brnabićka propada pred Putinom ili Trampom, koji taj detalj ne bi podneli. Zbog svega što više ne treba spominjati, sve dok proces ili više njih formalno ne započne, izgleda potpuno razumno što pobunjena omladina i njeni najbliži insistiraju na samo jednoj formalnoj stvari. Vučić sam pokazuje za šta je sve inače kriv, što je opet terminalni znak panike. Ništa više nema da se doda, sem ako sam ne sedne u auto i krene da melje pobunjene.
Svakako najpatetičnija je zaštita života i rada glavnog lika i najplodnijeg monodramatičara u srpskoj kulturi. Digla se i dijaspora, bar ona plaćena, da zahteva kako nacionalnu tako i internacionalnu, a naročito svesrpsku zaštitu života vladara i njegove porodice. Tako se naime oglašava nekakva organizacija koja bi da predstavi sve Srbe u Sloveniji – valjda i one studente koji su već nekoliko puta protestovali pred srpskom ambasadom u Ljubljani. Kome veruje ambasada je pokazala time što nije pozvala studente, čak ni njihove predstavnike da uđu, ogreju se, dobiju kafu, čaj i kekse i porazgovaraju o razlozima za protest i solidarnost sa svojim kolegama u Srbiji. Nije se oglasio ni Aleksandar Gatalica, prvi savetnik ambasade i ugledni pisac, živo angažovan oko prevoda svojih dela u Sloveniji, premda bi morao biti prvi sagovornik srpskih studenata u Sloveniji. Nikako, ambasada je na svom portalu objavila ono pismo zabrinutosti za život vladara i njegove porodice. Priznajem da je to donekle razumljivo: srpske vlasti su prepoznale i odmah procesuirale grupu opasnih atentatorki i agentkinja, specijalizovanih i izvežbanih u najmodernijim pristupima istorije umetnosti u Hrvatskoj. Hrvatska istorija umetnosti poznata je po ovim prekaljenim borkinjama, iskusnim kako u teoriji, tako i u restoraterstvu, dokumentaciji i estetskom ocenjivanju. Tako brutalno obračunavanje sa najistaknutijim Srbinom Acom zaista mogu smisliti samo najveći mrzitelji Srba. Pomenute su se približile svojoj žrtvi opasno blizu, zahvaljujući izdajničkoj pomoći potkupljenih NVO u Srbiji.
Sve to dešava se uz razglašenje bezgranične ljubavi, koje bi trebalo da milošću prelije svetosavski praznik, pa očigledno neće. Umesto toga, svi su izgledi da bi se problem mogao rešiti jednostavnim, skoro banalnim, ali svakako legalnim i legitimnim potezom samog Ace Srbina – ostavkom na trenutni položaj u upravnoj vlasti, kao vođe bar dve stranke/pokreta i naročito, kao neizbežnog televizijskog lika. Paradoks je u tome što bi neočekivano veliki broj građana iskreno prihvatio bezgraničnu ljubav, čak možda i nešto vratio, kada bi Aca Srbin to zaista izveo. Što se tiče učesnika Jagodinalija, prelaz između jednog i drugog oblika bezgranične ljubavi ne bi ni primetili – glavno da je ljubav tu, uz autobuse, sendviče sa obaveznim parizerom i unučiće.
U nadi da će Aca Srbin razumeti izvesne prednosti koje bi takvo rešenje donelo, sa svetlim perspektivama očekujem praznik učenja, škole i školaraca. Neka im bude uspešan!
Tekst je prenet sa portala Peščanik.
