Sablja od klikova i novinskog papira

12. March 2021.
Punoletstvo jednog zločina nije donelo rasplete, ni punu političku odgovornost svih upletenih, niti nam je društvo još “preležalo” onaj 12. mart. Sreda u kojoj se istorijski točak zagrcnuo, vratio unazad i krenuo drugim putem. Ka aktuelnoj bezobalnoj traumi nedovršene države. S kojim pravom se priziva ta politička neprebol i na površinu, po ko zna koji put, nasilno izvlači i zloupotrebljava sećanje na ubistvo Đinđića? Zašto nas režimska mašinerija već nedeljama maltretira i ubeđuje da su isti kao on? I da je “isti kontekst, isti narativ” kao u Sablji? Pre 18 godina tabloidi su mahom bili na strani suprotnoj od Đinđićeve. Danas nas oni ubeđuju da Vučiću preti ista opasnost kao i Đinđiću.
OBELEZENA 18. GODISNJICA UBISTVA ZORANA DJINDJICA
Naslovna fotografija: BETAPHOTO/MILOS MISKOV/DS

Kao sirena za opasnost, zbog koje utrne prolaznik na ulici, jer mu nervi pamte bombardovanje; ili probijen zvučni zid koji nas u sekundi vrati u rat, a emocije pokuljaju jer su pogođeni najtananiji strahovi. Šamaranje građana slikama leševa, prizivanje zavera, neprijatelja, špijuna, rušenja države, obračun s klanovima, nova Šilerova, novi Šiptar, novi Kum, Mare Mesar…

To kako režim tretira domaću javnost i građane, liči , pre svega, na (nemilosrdne) pokušaje retraumatizacije. Besomučno spinovanje, dok nam se svima ne zavrti u glavi i, valjda, dok ne zaboravimo da Vučić nije Đinđić? Ili, šta? Mahanje novom “sabljom” kao dokaz da se radi. “Radi” i hapsi.

***

Podsetimo se, mada bi u tabloidnoj režiji hapšenje Belivuka trebalo da bude Sablja 2, nju smo već, bar u medijima, imali. I to u januaru 2019.

Ubrzo je Krik raskrinkao i ovo, još jedno u nizu PR hapšenja.

“Dve trećine uhapšenih u prošlonedeljnoj akciji policije pušteno je na slobodu, a protiv više od trećine neće se voditi postupak, pokazuju podaci koje je prikupio KRIK iz većine tužilaštava u zemlji. Najviše krivičnih prijava policija je podnela osnovnim tužilaštvima koja gone za blaža krivična dela.” (Krik, 20.1.2019.)

Šta znamo da jeste, a šta nije?

“Policijska akcija poznata pod imenom „Sablja“, koja je trajala od 12.marta, kada je Đinđić ubijen, do 22. aprila, rezultirala je hapšenjem najmanje 10.000 ljudi. Cilj istrage bio je da se pronađu ubice i da se razbiju kriminalni klanovi. Protiv 3.400 ljudi podnete su krivične tužbe. Vlasti su 29. aprila optužile 45 ljudi, uglavnom članova zloglasnog Zemunskog klana, za organizovanje i izvršenje Đinđicevog ubistva.” (iwpr.net 6.9.2005.)

Nata Mesarović, predsednica sudskog veća koje je presudilo za ubistvo premijera Zorana Đinđića, izjavila je da je zločinu ‘prethodila satanizacija ličnosti premijera i njegovih najbiližih saradnika’.

‘Kritikovan je za politiku vlade, optužen za saradnju sa Haškim tribunalom i kriminalnim grupama, napadan zbog najavljenih reformi, a posebno je satanizovan kada je najavio borbu protiv organizovanog kriminala krajem 2002. godine’, rekla je Mesarović za današnji Kurir.

‘Država, odnosno bezbednosna struktura, nije sačuvala predsednika Vlade, dozvolila je da bude ubijen na ulazu u zgradu vlade, uz mnogo propusta od strane onih koji su imali zadatak da ga sačuvaju. Ne mislim samo na njegovo lično fizičko obezbedjenje već i na kontraobaveštajne slžbe, na MUP i Državnu bezbednost. (…) Političku pozadinu će verovatno istražiti istoričari, političari, istraživački novinari, ali ne može se od suda tražiti da radi nešto čega u optužnici nema’, objasnila je Mesarović. (Beta/Kurir, 12.3.2021.)

“Danas je vidljiv organizovani napor da se upravo ti, najvažniji, rezultati akcije Sablja razvodne i relativizuju. Neki od tih napora prelaze sve granice elementarne pristojnosti; neki su očigledno politički motivisani. Ali, ceo taj kompleks organizovanih napora usmeren je na moralnu i ljudsku diskvalifikaciju Zorana Đinđića, kao što je nakon hapšenja i nestanka Ivana Stambolića u avgustu 2000. on bio diskvalifikovan kao „komunista“. Već su izrečena upozorenja da ćemo – ako se ovako nastavi – uskoro slušati stare priče o „div-junaku“ Legiji, o „mafijašu“ Đinđiću, o „patriotama“ Dući i Kumu. Već slušamo kako Tijanić i Vučelić viču o strahotama vanrednog stanja; Vučelić čak pominje 57.000 hapšenih na pravdi Boga, uključujući, naravno, i svoje prijatelje sa banketa u Kuli, 4. maja 1997.” (Vreme, 10.3.2004.)

I:

“Danas znamo ono što nismo znali tada: 13. marta trebalo je da istovremeno bude pohapšen izvestan broj lica predvođen Miloradom Ulemekom Lukovićem Legijom, Dušanom Dućom Spasojevićem itd. a zbog osnovane sumnje da su kao organizovana zločinačka grupa počinili niz teških krivičnih dela. Policija i BIA već su znale skoro sve…”

Bebini brifinzi

“Iako je dobar deo kritičke inteligencije, nevladinih organizacija i medija dao podršku privremenoj suspenziji pravnog i političkog poretka, tek kad je akcija „Sablja“ okončana, pojedini novinari i urednici digli su glas protiv kontrole i brifinga za medije koji su praktikovani tokom vanrednog stanja, ali i protiv pritiska države na medije.” (Danas, 18.11.2019.)

I u svedočenju na suđenju za ubistvo premijera, Vladimir Beba Popović se osvrnuo na informacije koje su davali tada novinarima i fotogafije osumnjičenih.

“Aleksandar Vasović, danas novinar britanske agencije Rojters, je tada radio za Asošijejted pres:

Kad su ubili Zorana, par dana potom, Beba Popović (šef biroa za komunikacije Vlade Srbije) je zvao urednike domaćih medija i strane dopisnike da nam kaže o čemu se ne sme ili o čemu ne bi trebalo izveštavati, što je recimo uključivalo saznanja o istrazi, o osumnjičenima i tome podobno. Moglo se videti da se urednicima domaćih medija to sve nije baš dopalo. Stranih dopisnici su radili bez ograničenja, ali istina, nismo ulazili u spekulacije, niti se bavili teorijama zavere. Javljali smo ono u šta smo sami bili 100% sigurni, kako su pravila posla nalagala. Htedoh reći, radili smo kao i inače što smo radili.” (Vice, 12.3.2018.)

Ne mogu ni da poredim…

Kako je izgledao taj dan kada je ubijen Đinđić, ko je pisao tekst i da li su iz Vremena išli na Popovićeve brifinge, razgovarali smo s urednikom Vremena Filipom Švarmom.

“Mi smo se onako k’o bez duše skupili kada smo čuli za atentat. Naravno, odmah su se podelila zaduženja. Pokojni Dragoljub Žarković i ja smo pisali tekst. A svi novinari su javljali šta su uspeli saznati. Pošto je atentat na Zorana Đinđića bio u sredu, mi smo srušili broj naravno, naslovnu stranu i uspeli smo da ubacimo – prvih, pet, šest, osam strana, najviše koliko smo mogli zapravo”, seća se naš sagovornik.

A kako su išle informacije?

“Imali smo famozni Biro za komunikaciju sa medijima. Bila je neka ideja da novinari dolaze tamo, u Vladu, gde bi bili neki brifinzi… Od početka je bilo jasno da je to Vladimir Popović politički instrumentalizirao. I što se Vremena tiče, mi smo bili jednom, prvi put i nikad više. Nismo išli, nismo smatrali da ima bilo šta korisno”, kaže Švarm.

S druge strane, kao novinari, imali su dobru komunikaciju s članovima Vlade, policajcima, ljudima koji su bili uključeni u istragu.

“Dakle, da li je bilo nekih pritisaka na nas? Ne. Mnogo toga smo saznali nezvanično, ali imali smo i koga da pitamo, mogli smo i da proverimo… Što se tiče naše slobode rade, mi nikakav pritisak nismo osećali, naprotiv. Oni su se čak više nas plašili nego što smo mi obraćali pažnju na njih. To je potpuno druga slika medijskih sloboda, danas potpuno – nezamislivo.”

O zaveri protiv Vučića, hapšenju Belivuka i svemu što se govori kaže da su stvari neuporedive sa Sabljom.

To je samo spinovanje. Hapšenje Belivuka – da li je to policijski uspeh? Jeste, policijski je uspeh. Čovek je odavno trebalo da bude sa one strane brave. Oni su ga u krajnjoj liniji i instalirali na tribine. To je jedna ulična banda, najniži kriminal, najsuroviji. Da nije bio uhapšen, bio bi za koju godinu ubijen, to tako ide u tom svetu. Bilo je pitanje samo ko će biti brži. A kada vidite žrtve koje su brutalno ubijene, to nisu šefovi drugih bandi. To ni izbliza nije nalik onome što je radio Dušan Spasojević. Ali da li je Belivukova grupa povezana sa strukturama, naravno da jeste. No, o tome su svi već pisali. Ne može se uporediti to. Ne možete Sablju da uporedite s ovim.”

Nedavno smo uživo dobili priliku da od Vučića i Vulina slušamo detalje iz istrage i vidimo fotografije masakriranih žrtava. U odbranu tog poteza redom su stali naprednjaci, a među glasnijima bila je i premijerka Brnabić. Između ostalog, poslužili su se poređenjem – opet – sa Sabljom i kako su to, eto, tada bile objavljivane fotografije ubijenih Spasojevića i Lukovića, pa nikom ništa.

“To možemo teško da uporedimo. Bili su snimci na televiziji, gde su se videli Spasojević i Luković, ali u jednoj situaciji gde su ta dva čoveka označena za ubistvo premijera. Ima mnogo glasina, spinova, da li su ubijeni, nisu ubijeni, da li su oni namerno ubijeni ili ne. U tom trenutku, mislim da je bilo od jačeg interesa javnosti da se te slike prikažu, nego da se ne prikažu”, napominje Švarm.

Čupanje iz konteksta

Mesecima se već javnosti servira tabloidna režija napada na Vučića. Aferu prisluškivanje pratila je akcija hapšenja Belivuka i grupe osumnjičenih, a onda i “zavera najbližih saradnika”. Belivukovci su označeni kao novi brutalni zemunski klan, koji ima svoju “Šilerovu”, povezani su s važnim političarima i pripadnicima MUP-a. Sasekla ih je, evo, “najvažnija akcija od Sablje”. Ministar kaže, dokazi su skupljeni, predsednik kao štiti identite žrtava, tužilaštvo priča treću verziju događaja.

A za to vreme, svi mi od Vučića i vernih mu stranačkih kolega slušamo teorije o opasnosti koja njemu, i njima, preti. Ko organizuje zaveru, ko prisluškuje, pojma nemamo, ali ako se udubimo među redove ili naslovne strane dnevne štampe – možda i naslutimo.

“Kada je ubijen Zoran Đinđić i ovo sad što se dešava – ne mogu se ta dva konteksta staviti u jedno, kao što pokušavaju. Mi ovde imamo imaginarnu zaveru o kojoj pričaju najviše funkcioneri SNS-a. Govore da u toj zaveri učestvuju neki ministri, neki direktori, visoki funkcioneri SNS-a i ko ne zna, to ne pričaju jedna dan, oni ti pričaju već danima, mesecima”, kaže Filip Švarm.

A onda, i dobro je da se svi podsetimo, naš sagovornik dalje napominje:

“U slučaju ubistva Zorana Đinđića, da – bila je stvarna zavera. U toj zaveri su učestvovali odmetnuti JSO i najmoćniji kriminalni klan u regionu. A to nije isto. Čovek je ubijen. Nije ga ubio bilo ko. Nego Zvezdan Jovanović, visoki oficir MUP-a. I sve se to dešava 2003. Nakon devedesetih, raspada i bombardovanja.”

***

Trganje iz konteksta, preslikavanje ključnih reči: zavera, likvidacija, klan, mafija, režija stvarnosti, podcrtavanje prošlosti; koliko god istraživanja javnog mnjenja da ih prati, botovskih akcija na društvenim mrežama, lažnih paralela u udarnim emisija – fakta ostaju. Privid je i dalje privid. Premijer je ubijen pre 18 godina. Tako nešto nikada ne sme da se ponovi. Ali niko ne bi smeo ni da tu tragediju koristi kao igračku kojom će zamajavati već dovoljno sluđenu javnost.

Članak je prenet sa portala Istinomer.

Članak je prenet sa portala Istinomer.

Click