Podkast „Tragovi“- Zao čas – Epizoda 2: Uranak

Novinar i voditelj: Stefan Marković
Novinarka: Jovana Tomić
Urednik: Vladimir Kostić
Muzika: Rade Sklopić
Snimanje i dizajn zvuka: Dejan Tomka
Produkcija: Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) i Podkast RS
Advokat: Slobodan Kremenjak

TRANSKRIPT

STEFAN (NARACIJA): 4. maja svi smo bili u šoku nakon što je trinaestogodišnjak ubio osam učenika Ribnikara i školskog čuvara, a ranio još sedmoro njih. Tog dana, Srbija je tugovala.

RADIO BEOGRAD 4. MAJ: [Uvodna špica] Vesti. Srbija odaje počast ubijenima u Osnovnoj školi Vladislav Ribnikar u Beogradu. Građani u Beogradu, Novom Sadu, Čačku, Užicu, Somboru, Kosovskoj Mitrovici i drugim gradovima pale sveće i polažu cveće. Osmoro učenika i radnika obezbeđenja ubio je učenik te škole. Ranio je sedmoro. Šest učenika i nastavnicu. Trodnevna žalost je u zemlji od sutra do nedelje.

STEFAN (NARACIJA): I u Malom Orašju i Duboni, šumadijskim selima koja se nalaze na pola puta između Mladenovca i Smedereva, baš kao i u ostatku Srbije svi su pričali o onome što se dogodilo dan ranije u prestonici.

Ono što žitelji ovih sela nisu mogli ni da pretpostave je da se baš kod njih sprema nova tragedija.

DRAGANA VUJADINOVIĆ: Mi smo sedeli i čuli smo rafale, prvi rafal i pošto je tu jedan komšija dobio unuku, tri dana pre toga ja sam odmah pomislila na njega, jer ima tako običaj kad se nešto desi, praznikom.

STEFAN (NARACIJA): Te noći, strava o kakvoj su slušali prethodnog dana na vestima, pokucala je na njihova vrata.

VESTI 1: U masovnom ubistvu kod Mladenovca osmoro nastradalih, 14 ranjenih…

VESTI 2: Pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova nakon opsežne potrage uhapsili su U. B. 2002. godiše, u okolini Kragujevca…

VESTI 3: Zvona za ubijene u masovnoj pucnjavi. Meštani sela Dubona u bolu i tišini ispraćaju troje mlade iz njihovog sela koje je svirepo ubio mladić iz tog kraja…

VESTI 4: Dobro veče. Sigurna sam da je noćas i jutros svima nama samo jedno pitanje u glavi – ima li kraja?

STEFAN (NARACIJA): Dvadesetjednogodišnjak Uroš Blažić je iz automatske puške i pištolja pucao u mladiće i devojke u Malom Orašju i Duboni. Ubio je osmoro mladih ljudi i ranio još četrnaestoro njih. Jedan od ranjenih je gotovo nakon dva meseca u bolnici preminuo.

Jedan od ubijenih, baš kao i u Ribnikaru, bio je tinejdžer.

DRAGANA VUJADINOVIĆ: Nikola da je bio živ, sad bi u septembru napunio 15. On nije imao ni 15.

STEFAN (NARACIJA): Nakon celovečernje potrage, Uroš je uhapšen.

Narednog dana svi smo se osećali uplašeno… nekako nesigurno. Opasnost je vrebala sa svih strana. Sećam se da sam osećao neopisivi strah kada sam 5. maja ušao u trolu. Mislim da nema osobe na koju sve ovo nije uticalo.

Međutim, dva pitanja su me sve vreme mučila kada je ovo drugo masovno ubistvo u pitanju. Da li je na neki način ono što se desilo u Ribnikaru povezano sa ovim? I da li je moglo da bude sprečeno?

[Zvuk automobila]

STEFAN (NARACIJA): Da bismo bolje razumeli šta se dogodilo u Malom Orašju i Duboni, moja koleginica Jovana i ja smo seli u kola i otišli tamo. Dva dana smo proveli sa porodicama ubijenih u masakru koji je zauvek promenio ova dva nekad vrlo živa sela.

STEFAN: Evo sad smo… sad ulazimo u Dubonu, ali tamo ćemo da se vratimo posle. Sad idemo prvo u Malo Orašje.

STEFAN (NARACIJA): Sada u njima umesto muzike i veselja vlada sablasna tišina, tuga i strah. Da bih ti ilustrovao koliko je tamo strašno, pre nego što smo krenuli na put, porodice ubijenih u Ribnikaru su nas upozorile da se psihički spremimo za ono što ćemo da čujemo.

[UVODNA ŠPICA]

JOVANA: Kako se ova mesta oporave od takve tragedije?

STEFAN: Pa verovatno nikad. Mislim, ostanu obeležena zauvek.

STEFAN (NARACIJA): Ja sam Stefan Marković, ovo je podkast Tragovi – Zao čas.

Slušaš drugu epizodu –  Uranak

U ovoj epizodi sa koleginicom Jovanom Tomić istražujem šta se dogodilo 4. maja.

Pokušavamo da pronađemo vezu između masovnog ubistva u Ribnikaru i onog koje je usledilo dan kasnije u Duboni i Malom Orašju.

I ono što je ključno – koji su sve propusti sistema bili kada je u pitanju ubica iz Dubone i da li je masakar mogao da bude sprečen.

[KRAJ UVODNE ŠPICE]

STEFAN (NARACIJA): Malo Orašje je, baš kao i susedna Dubona, voćarsko selo. Kroz njih prolazi krivudav put po kojem svuda usput vidimo traktore sa prikolicama natovarenim jabukama. Deluje dosta mirno, onako… pitomo. Najbučniji su možda oni koji razgovaraju ispred seoske prodavnice uz pivo iz staklenih flaša.

Dok prolazimo Malim Orašjem primećujemo da se skoro sa svake treće kuće vijori crni barjak, a da muškarci koji prolaze ulicom uglavnom nose bradu. Žale za ubijenima.

U ovom selu su svoj mir pronašli Dejan Mitrović, njegova supruga Dragana Vujadinović i njihovo dvoje dece. Mihajlo i Nikola.

Kao i mnoge druge i Draganu je duboko potreslo ono što se dogodilo 3. maja dogodilo u Ribnikaru. Palo joj je na pamet da 4. maja ode do škole u koju ide njen četrnaestogodišnji sin Nikola da popirča sa razrednom. Uobičajene stvari. O ocenama, izostancima…  Dragana se priseća da su obe plakale zbog onoga što se desilo u Ribnikaru.

DRAGANA VUJADINOVIĆ: Sasvim običan, normalan dan. Pre podne sam otišla do škole. Otišla do Nikoline razredne.

STEFAN (NARACIJA): Ali Dragana nije ni slutila da će već iste večeri doživeti istu sudbinu roditelja koji su dan pre decu izgubili u Ribnikaru.

DRAGANA VUJADINOVIĆ: Popodne smo ja i suprug  imali neke obaveze i nešto smo se kasnije vratili kući i Nikola i Mihajlo su nas zvali non-stop jer im je trebao auto. Jer su se dogovarali sa drugarima da se nađu i kad smo došli kući nisam ga bukvalno videla dva minuta. Samo su se okrenuli, uzeli ključeve i otišli.

STEFAN (NARACIJA): Oba sina su otišla do Ravnog gaja, koji je na 300 metara od njihove kuće.

To je parkić pored fudbalskog stadiona u kojem se nalazi prizemna svlačionica, četinari i kameni spomenik palim ratnicima iz Drugog svetskog rata.

Tamo su planirali da oko logorske vatre proslave đurđevdanski uranak. I to dan ranije, zato što je zbog masakra u Ribnikaru, od 5. maja bio proglašen dan žalosti.

DRAGANA VUJADINOVIĆ: Zbog toga šta se desilo u Ribnikaru 3. oni nisu hteli dole u selo da puštaju muziku pa su se dogovorili da se nađu gore kod spomenika da puste muziku, do 12, jer je sutra bio proglašen dan žalosti i da se dogovore u vezi uranka za Đurđevdan jer su gore planirali da prave uranak.

STEFAN (NARACIJA): Dok su Nikola i Mihajlo bili sa društvom, Dragana i njen suprug Dejan sedeli su kod kuće. Njihova dvospratna kuća prva je u selu, odmah sa levme strane od magistralnog puta koji vodi do Smedereva.

DRAGANA VUJADINOVIĆ: Mi smo sedeli i čuli  smo rafale, prvi rafal. I pošto je tu jedan komšija dobio unuku tri dana pre toga ja sam odmah pomislila na njega jer ima tako običaj kad se nešto desi, praznikom. On je lovac čovek i voli tako da puca, kad je Božić, Nova godina, ne znam. I baš sam prokomentarisala sa suprugom, bože da l’ je normalan, deca idu putem, toliko da puca.

STEFAN (NARACIJA): Ali to nije bio komšija. Bio je to Uroš Blažić koji je u merecedesu krenuo iz Donje Dubone, prošao kroz Dubonu i stigao do Malog Orašja. Parkirao je kola kod dotrajalog autobuskog stajališta koje se nalazilo odmah do mesta gde su se mladići i devojke iz Malog Orašja oko logorske vatre zabavljali uz muziku i piće.

U rukama je držao kalašnjikov.

MIHAJLO MILIĆ: I onda je izašao ispred sa puškom i ništa nije rekao i počeo je da puca. I sad ja u tom trenutku sam prvo mislio da je to plastična puška, da se neko šali sa nama.

STEFAN (NARACIJA): Ali to nije bila nikakva šala.

Ovo je Mihajlo, Draganin stariji sin. Visok momak, mršav i veoma miran.

On je te večeri sa mlađim bratom Nikolom bio na Ravnom gaju i zapravo, on je puštao muziku sa svog telefona koji je blututom povezao za zvučnik. Zaista je teško da se sluša njegovo svedočenje.

Pre nego što je Uroš zapucao, jedan od mladića ga je pozvao na piće.

MIHAJLO MILIĆ: Pre početka, pre nego što je počeo da puca, je taj Petar mu rekao kao dođi na pivo. Zvao ga da dođe, da se druži sa nama. Međutim on je počeo da puca i ja sam to gledao, nisam se pomerao, stajao sam u mestu. Jer sam mislio da puca u nebo, nisam video..

STEFAN (NARACIJA): Iskreno, da sam se našao u istoj situaciji, nisam siguran da bih drugačije odreagovao.

Mihajlo se naposletku ipak trgnuo.

MIHAJLO MILIĆ: Međutim, u tom trenutku mi je prošo metak pored glave i onda sam skapirao da puca na nas. I kako sam se ja okrenuo, on je još uvek pucao i video sam sve njih na zemlji. I čuo sam kako traže pomoć i ja sam kad je prošo taj metak pao dole bio i kad sam ja to sve video ja sam krenuo ka njima.

STEFAN (NARACIJA):  Mihajlo je sa drugarima već odmakao. Muzika je prestala. A pojedinačni pucnji su i dalje odzvanjali.

MIHAJLO MILIĆ: Toga se sećam, ušli smo u jednu njivu u kojoj je bila trava do pojasa. I svuda okolo je bilo drveće nismo mogli da izađemo. I Mesec je toliko sijao kao da je dan. I onda smo prošči kroz to drveće niko ništa nije pocepao. A sve to vreme smo trčali.

STEFAN (NARACIJA): U svoj toj zbrci, Mihajlo nije video gde mu je brat Nikola. Sve što je mogao da učini je da pozove oca.

DRAGANA VUJADINOVIĆ: Znala sam da nije dobro. Suprug je tamo stigo posle i imao je šta da vidi.

DEJAN MILIĆ: Pozvao sam policiju na putu gore ali nisam bio prvi koji ih je pozvao. Jer sam ja u tom trenutku i stizao gore i pričao sam sa njima i rekao da pošalju više Hitne pomoći jer sam video mnogo povređene, kako sam naišao, shvatio sam da ima mnogo dece povređene.

STEFAN (NARACIJA): Ovo je Dejan, Draganin suprug. On je prvi stigao na mesto masakra. Po mraku je tražio mlađeg sina.

DEJAN MILIĆ: Onda sam našo Nikolu. Bilo je strašno da to vidim..

STEFAN: Vi ste ušli?

DEJAN MILIĆ: Da, da, ja sam bio prvi. Ja i otac smo bili prvi koji je gore stigao. Prizor je bio strašan. Šta da vam kažem. Deca su jačula, plakala, dozivala pomoć. Ne znam ni je..

DRAGANA VUJADINOVIĆ: Nikola nije davao nikakve znake.

DEJAN MILIĆ: Nikolu sam našao. Nije bio u svesnom stanju. Ali nisam video ni povredu, ni ništa, jer je bio mrak. Ja sam gledao samo da ga ubacim u auto i da ga vozim u hitnu. Nekako samo do puta.. ja sam ga nosio više, otac nije imao snage jednostavno.

DRAGANA VUJADINOVIĆ: On je čovek stariji.

DEJAN MILIĆ: Tek kad smo stigli tamo i kad sam pomogao sa nosilima da ga ubacimo, video sam gde je povređen. Mislim, odavde kad smo krenuli on je još par puta probao, borio se za vazduh, probao da udahne. Možda negde do Vodnja, ne znam ni ja. I to je to.

STEFAN (NARACIJA): Nikola nije preživeo. U njegovoj sobi se sada nalaze stvari koje je inače voleo: na drvenom ormaru nalaze se bočice parfema i ispražnjene flaše za sok.

STEFAN: To je bio njegov krevet?

DRAGANA VUJADINOVIĆ: Da. Tu mu je telefon njegov, slušalice smo ostavili, ključ od motora, novčanik, kako je bilo sve je ostalo tako…

STEFAN (NARACIJA): Na radnom stolu, pored čestitke majci za rođendan nalaze i slatkiši koje je voleo. Cela ova prostorija je kao neka vrsta memorijalne sobe.

DRAGANA VUJADINOVIĆ: Al’ tako sam ja tu stavila neke stvari koje je on voleo. Sat koji mu je brat dao, njegova đačka knjižica. Ovu knjigu mu je poklonio Dejanov brat od tetke. Istorija sveta. On je bio oduševljen kada je dobio tu knjigu. I eto ima neko posobeno mesto i bukvalno sve nas seća na njega.

STEFAN (NARACIJA): Nikola je najmlađa žrtva ovog masakra.Bio je dete. Imao je samo 14 godina.

Posle ovakve priče sve što sam osećao bila je tuga… i mučnina. Bukvalno mi je fizički bilo muka. Ali ovo nije jedina unesrećena porodica sa kojom smo Jovana i ja pričali.

Mirjana Stevanović živi nedaleko od Dragane i Dejana. Zelena kuća u uskom sokaku. U dvorištu je parkiran crni punto. Tim kolima se njen sin Nemanja 4. maja odvezao do Ravnog gaja.

MIRJANA STEVANOVIĆ: Negde oko, pa ne znam tačno, možda oko 11 i 5, 6 minuta mi je zazvonio mobilni.  Ja sam se javila. Pročitala sam ime Nemanjine… od njegove devojke, mama me je zvala i rekla „Miro pobili su nam decu, dođi brzo u Ravan gaj.“ Gde sam ja onako u šoku bila. Ja kažem kako pobili, muž je ustao i ja kažem Marijana mi je rekla samo „pobili su decu“, ajde da idemo.

STEFAN (NARACIJA): Mirjana odaje utisak jake žene. I nekako je i pored svega veselog duha. Ali priča koju priča nije nimalo vesela.

Njen suprug Goran i ona su otišli do Ravnog gaja koji se nalazi na par minuta od njihove kuće. Našli su Nemanju koji je bio ranjen.

MIRJANA STEVANOVIĆ: Goran je prišao njemu, „sine jesi dobro“, on je ne znam šta je reko stvarno. Hitna pomoć, bilo je samo jedno sanitarno vozilo, gde je bilo koga ćemo da stavimo pre.

STEFAN (NARACIJA): Goran je tražio auto, dok je sanitetsko vozilo, jedino koje je bio tog dana u funkciji u Smederevu odvozilo Nemanju.

MIRJANA STEVANOVIĆ: Otišao je da nađe auto. Nemanju su za to vreme prebacili u sanitarno vozilo gde sam ja ušla i rekla „ajde, sine,  molim te samo budi, nemoj da zaspiš, budu svestan svega“. I on je reko „hoću, mama“. Izašla sam iz sanitarnog vozila. Taj doktor je probao da mu stavi, da mu da infuziju, on se otimao i onda je ušo moj suprug da ga smiri i reko mu „ajde Neco, budi dobar, sad će oni da ti pomognu, biće dobro sve, gde mu je on reko „ma nema tata ništa od mene.

STEFAN (NARACIJA): Nemanja nije preživeo. Sa svih strana u sobi u kojoj sedimo u nas nemo gledaju njegove oči sa uramljenih fotografija. Mnogo je ličio na Mirjanu. Ista svetli ten, svetla kosa.

MIRJANA STEVANOVIĆ: Prosto nisam verovala, tako gledate na televiziji, tako majke izgubile dete ovo, ono. Prosto sam razmišljala bože kako je toj ženi ili ovo su stvarno.. prosto živite, a ne živite.

STEFAN (NARACIJA): Još jedna ranjena osoba bio je 25-godišnji Petar Mitrović. Za njega svi u selu kažu da je na neki način okupljao omladinu i motivisao je da radi različte stvari. Za razliku od mnogih mladih koji pobegnu u grad, on je želeo da uradi nešto dobro za svoje selo. Baš je voleo Malo Orašje i bio je veoma pozitivan.

BILJANA MITROVIĆ: Uvek osmeh. Bez osmeha nigde i samo kaže „majka, ništa ne brini, sve će da bude kako treba“.

STEFAN (NARACIJA): Ovo je Biljana Stevanović, Petrova majka. Mršava žena sa crnom maramom oko vrata. Ispijena od tuge.

Petar je bio predsednik lokalne folklorne družine, igrao je fudbal, mladima iz sela je često znao da sprema hranu i baš on je napravio akciju da se pokosi trava i uredi prostor gde je na njega kasnije pucao Uroš Blažić.

Da li sećaš da sam pomenuo mladića koji je tog 4. maja pozvao Uroša na pivo? E pa to je bio Petar.

STEFAN: Kako ste vi saznali kad je bila pucnjava tamo?

VLADAN MITROVIĆ: Pa mene je sin pozvao, Petar me je pozvao. Znajući da je on u gradu, kad me je pozvao na mobilni i reko mi „ćale, dođi na Ravni gaj brzo, pobi nas čovek“. Ja sam mislio da je to bila tuča. Da je bio neki konfliktl, šta znam možda neko naišao iz grada pa je.

STEFAN (NARACIJA): Petrov otac Vladan je krupan čovek, sa izrazito gustim obrvama i umršenom bradom. Dok razgovara sa nama pokušava da ostane čvrst. I ne želim da zvučim patetično, ali stvarno je tužno kad gledaš takvoj grdosiji od čoveka da suze izbijaju na oči.

Na fotografijama u stanu se vidi da je samo pre nekoliko meseci bio uredno obrijan… i nasmejan. Dok razgovaramo, zidni sat otkucava, kao da je tu da dodaje tenziju.

Tog četvrtog maja, Vladanu je ubijen sinovac. Sin Petar bio je teško ranjen, ali to Vladan nije znao.

VLADAN MITROVIĆ: Ja sam u tom galamio, razgovarao sa njim šta ti radiš na Ravnom gaju, nisam očekivao prvo da će to on da bude. On je samo rekao „brzo dođite“. I ja sam naravno iz spavaće sobe izleteo.

BILJANA MITROVIĆ: Ja još nisam bila legla. Verovatno sam ja glasno viknula. Ova su dvojica sletela.

VLADAN MITROVIĆ: Ona je počela da vrišti. Dva sina su sišla sa sprata, uleteli u auto i pravo gore. Dok smo mi stigli, dok sam ja..

BILJANA MITROVIĆ: Ključeve je promašio.

VLADAN MITROVIĆ: Ključeve sam promašio. Seo u auto. On su već gore stigli. Na licu mesta. Kad su videli šta je nisu mogli da veruju.

BILJANA MITROVIĆ: Ali oni su krenuli jer su mislili da je tuča, oni su uzeli neku štaku, ne znam, neke lopate, da ih brane. Znači oni su seli u kola, kad su stigli tamo oni su poneli to sa sobom, onda su pobacali to sve tamo kad su videli šta se desilo. Mislim, znači, katastrofa. Prolazili su dvaput pored ovog brata od strica njega nisu videli. Oni su samo po gasu, pošto je mrak.

VLADAN MITROVIĆ: Tu je gore mrak bio, sad je urađena rasveta.

BILJANA MITROVIĆ: Po glasu su čuli Petrov glas i onda su otišli kod njega.

VLADAN MITROVIĆ: Tu je bila samo vatra gorela koja je već pri kraju bila ugašena. To je totalni mrak bio.

STEFAN (NARACIJA): Petar je bio teško ranjen.

STEFAN: A recite mi, vaš sin je dugo bio u bolnici?

BILJANA MITROVIĆ: Pedest dana.

STEFAN: Je l bio svestan?

BILJANA MITROVIĆ: Da. Ja sam kuvala hranu.

VLADAN MITROVIĆ: Pa nije bio u početku bio je..

BILJANA MITROVIĆ: Petnaest dana, dve nedelje je bio u komi.

STEFAN (NARACIJA): A onda je usledila nenajavljena operacija. Petar je nakon nje preminuo, posle pedeset dana borbe i nade. U dnevnoj sobi Mitrovića sada postoji nešto što podseća na mali oltar. Tu je fotografija sa koje se Petar smeje, upaljena sveća i čašica rakije. Biljana se priseća da je u jednom trenutku svesnog stanja Petar pitao ko je pucao na njih.

BILJANA MITROVIĆ: On je kad se probudio iz kome u bolnici pitao me je „majka, gde je taj što je pucao“. Ja kažem, pošto je prošlo dve nedelje ja kažem uhapsili su ga. „A ko je taj“, ja kažem ne znam, neki dečko iz Donje Dubone, nemam pojma. Mislim, nismo ga ni mi znali, niko ne zna. On kaže, „a što je on pucao na nas“, ja kažem Peco zato što nije normalan. Što bi neko pucao na vas koji sedite, veselite se i mislim što bi neko pucao na vas. I ništa on je klimuno glavnom ali reko neka kad se oporaviš malo pričaćemo o tome. Nisam htela da pričam o tome, samo tako po malo njemu krenu suze na oči i onda prestane. Mislim, ja kažem pričaćemo kad budeš malo bolje. Nije ga znao.

STEFAN (NARACIJA): Ono što me sve vreme muči je to, kako je moguće da ga nije poznavao? Mala je to sredina. I to ne samo da Petar nije bio blizak sa njim, već i ostali. Znali su ga jedino po žutom motoru kojim je jurio po kraju. I to je sve.

BILJANA MITROVIĆ: On je vozio neki žuti motor. Svi ga… Mislim, ne znamo lično, nego žuti motor i vozio je brzo kroz selo.

DRAGANA VUJADINOVIĆ: Agresivno, brzo. I to je to što znamo o njemu. Nisam znala ni čak kako izgleda. Znala sam da je žuti motor i da je dečko iz Dubone. To je sve. Ništa više.

DEJAN MILIĆ: Mislim mi ga nismo ni znali.

MIRJANA STEVANOVIĆ: Mislim, ne znam da li su ga znali stvarno. Nikad nije potegnuta tema o bilo kakvim Urošu iz Dubone.

SAŠA PANIĆ: Kontakte nismo imali ni naša porodica sa njima, ni oni sa nama. Tako da ne znam iz kog razloga je pucao i ubio ih je, a ne zna ni on sam da objasni.

BILJANA MITROVIĆ: Nije ga niko lično znao koliko ja znam.

VLADAN MITROVIĆ: Da. Niko.

STEFAN (NARACIJA): Pa zašto je onda pucao na sve te mlade? [Sting] Zašto je u Ravnom gaju ubio Nikolu, Petra, Lazara, Nemanju, Marka i Aleksandra?

Ljudi iz Malog Orašja misle da se sasvim izvesno ne bi desio masakar kod njih u selu da nije bilo onog u Beogradu.

STEFAN: Mislite da se ne bi 4. maj, da se nije desio 3?

VLADAN MITROVIĆ: Ne bi sigurno. Verujte mi da ne bi sigurno.

STEFAN: A što mislite da je ovo u Ribnikaru na neki način podstaklo ovog ubicu da..

VLADAN MITROVIĆ: Pa podstaklo je to mislim na to da niko ništa ne preduzima i da njemu niko ništa ne može.

STEFAN (NARACIJA): Međutim, da bih video da li stvarno ima veze pozvao sam profesorku psihologije Dragicu Pavlović Babić.

[Telefon] STEFAN: Halo, gospođo Babić, vi ste?

DRAGICA PAVLOVIĆ BABIĆ: Da, ja sam.

STEFAN: Dobar dan, ovde Stefan Marković novinar CINS-a.

STEFAN(NARACIJA): Pitao sam je da li može da poveže ova dva slučaja.

[Telefon]STEFAN: Da li postoji mogućnost da postoji takva neka veza?

DRAGICA PAVLOVIĆ BABIĆ: Lično mogu da pretpostavim da to može da bude deo objašnjenja. Ukrali su mu… Ja sam taj koji voli oružje, ja sam taj koji seje moć oko sebe, pa i na taj način i neko mi je ukrao slavu. [FadeOut]

STEFAN (NARACIJA): Profesorka ne veruje da je slučajnost to što je Uroš baš jedan dan nakon Kostinog ubistva poubijao ljude iz svog kraja.

DRAGICA PAVLOVIĆ BABIĆ: Prosto ne verujem u slučaj. Ne verujem da su se ta dva datuma preklopila tako nezapamćene tragedije koje imaju dosta zajedničkih elemenata. To je ono nad vršnjacima, nad onima koji bi trebalo da ti budu tvoje neposredno okruženje. Koji su ti bliski. Ovaj u školi, ovaj drugi u selu u kojem je živeo. Dan za danom. Meni se čini da je nemoguće ili da je vrlo malo verovatno da je to… da se to slučajno preklopilo.

STEFAN (NARACIJA): Uroš Blažić je voleo pažnju i smatrao je da sredina u kojoj stanuje njega dovoljno ne ceni. U iskazu je čak rekao da je sredina ljubomorna na njega jer se druži sa poznatima. Kad kažem poznati, mislim na one iz rijalija.

Ovo što ćeš sada da čuješ izjavio je Uroš, ali čita moj urednik Vladimir Kostić.

VLADIMIR KOSTIĆ (UROŠ BLAŽIĆ): Ja se nisam družio ni sa kim iz Malog Orašja.

I nisam odlazio kod bilo kog lica iz tog sela.

Uopšteno gledano ja sam imao lepo mišljenje o meštanima Dubone i Malog Orašja, ali oni nisu imali lepo mišljenje o meni i mojoj porodici,

mislim da su bili ljubomorni na mog oca, majku, na mene što se družim sa Nikolom Đorđevićem, kao poznatom ličnosti, koji je bio u rijaliti programu Zadruga

i zbog toga što vozim motor, dobra kola, prisustva lepih devojaka i slično.

Ja sam u njihovom ponašanju osećao podsmeh, ruganje, ismejavanje, to su svi činili,

sve se to pojačalo jer sam ja digao lestvicu više u odnosu na moj život i život onih u selu koji su se redovno bavili, kao i činjenicu da se ja družim sa poznatim ličnostima.

STEFAN (NARACIJA): Poznate ličnosti koje pominje sklone su nasilju.

STEFAN (NARACIJA): I samom Urošu je negde idol bio Kristijan Golubović, mnogo puta osuđivani kriminalac koji sada ima status televizijske zvezde.

Na jednom od Instagram storija Uroš je okačio snimak na kom se vidi da se kupa u nekoj zaleđenoj vodi na poljani zatrpanu snegom. A onda uzima sneg i utrljava ga na grudi.

[Instagram] UROŠ BLAŽIĆ: Šta je ovo? Mali Kristijan, a? Mali Kristijan, a?! UH! Aah!

STEFAN (NARACIJA): Ali iako je voleo poznate ličnosti i navodno se družio sa njima, Uroš nije bio poznat. Pa, osim policiji.

BRATISLAV GAŠIĆ: Da ne bi dolazili do toga da sa informacijama koje dobijate sa raznih strana, a koje nisu ni proverene, ni tačne, ja ću vama da pročitam šta je urađeno kada je Uroš Blažić i njegova porodica u prethodnom periodu kada je postupanje policije.

STEFAN (NARACIJA): Ovo je Bratislav Gašić, ministar unutrašnjih poslova. On je na sednici Narodne skupštine odgovarao poslanicima na pitanja u vezi sa ova dva masakra.

BRATISLAV GAŠIĆ: Uvidom u evidenciju, utvrđeno je da je prema Blažić Urošu, njegovom ocu Blažić Radiši i njegovoj majci Blažić Biljana postupano u sledećim događajima. Policijska stanica Mladenovac, događaj od 31.5.2020. godine, protiv Blažić Uroša Više javno tužilaštvo za maloletnike podnelo je krivičnu prijavu broj

STEFAN (NARACIJA): Gašić je nabrajao jedno za drugim problematično ponašanje Uroša Blažića i njegove porodice. Nijedan slučaj nije bio rešen.

Jovana i ja smo od sudova i tužilaštava tražili dokumentaciju u vezi sa svim delima za koje je pravosuđe gonilo Uroša. A onda dve nedelje kasnije…

[Snimak iz redakcije] STEFAN: ‘Ajdemo da krenemo… ne znam… Od ovog najtanjeg. Ovo je motorna testera.

STEFAN (NARACIJA): Dokumentacija je stigla. Jovana i ja smo se zatvorili u kancelariju i prošli kroz svaki predmet.

[Snimak iz redakcije] STEFAN: Taj dečko je uzeo motornu testeru i odsekao tu rampu i rekao ‘nabiću ti tu motku u dupe’, onda je seo na traktor i kako sam ja tu bio sa strane, on me je zakačio prednjim delom traktora točkom u predelu desnog skočnog zgloba…

STEFAN (NARACIJA): Protiv Uroša Blažića između 2019. i 2022. pokrenuto je nekoliko postupaka.

Bežao je od policije na motoru, povredio je policajca, komšiji je presekao drvenu rampu i zakačio ga traktorom, policija ga jednom presrela u centru Beograda, pretresla i  pronašla nož u rancu.

Najstroža kazna koju je dobio za ova dela bio je ukor, a nakon toga je dobio i jednu opomenu. Neki predmeti su prosto zastareli i on je oslobođen.

Jedan od poslednjih slučajeva bio je kada se potukao sa majstorom koji je radio na jednoj od kuća Blažića koja se nalazi u Šepšinu nedaleko od Dubone.

To je jedino delo za koje je osuđen i to kaznom od  E tada je bio kažnjen sa 55.000 dinara. Ali presuda je doneta tek 1. avgusta 2023.

Dakle, tri meseca nakon što je pucao na ljude iz Malog Orašja i Dubone.

Bez trunke odgovornosti, Uroš je bio na slobodi. Pa kako je to moguće?

Pošto je prestupe pravio uglavnom dok je bio maloletan, Centar za socijalni rad je pre svake presude davao mišljenje.

[Snimak iz redakcije] JOVANA: Uroš verbalizuje kajanje zbog svojih postupaka koji su usledili nepromišljeno

STEFAN: Za sebe Uroš kaže da je staložen mlad i pametan i da nije sklon ispadima. Utisak je da kod mlade osobe nema izraženih sklonosti ka asocijalnom ponašanju.

JOVANA: Kako je to moguće?

STEFAN: Pa ne znam… Pa mislim moguće je. To ima i u krivičnoj…

STEFAN (NARACIJA): Recimo, upravo po toj krivičnoj prijavi, kada je u maju 2020. godine motorom jamaha bežao od policijskih patrola po Mladenovcu i Duboni i tada povredio jednog policajca koji je pokušao da ga zaustavi, Centar za socijalni rad je tužilaštvu dostavio sledeće mišljenje: da je redovan učenik IV razreda srednje škole u kojoj ostvaruje vrlo dobar uspeh, ali i  da otac ima dominantan položaj u odnosu na majku, ali sa pozitivnim vrednosnim sistemom.

Da rezimiram: Uroš je stalno pravio incidente, bio je nasilan, u selu se nije baš družio sa vršnjacima, a centar za socijalni rad je uporno govorio da on nije asocijalan, da se kaje i da je vezan za porodicu u kojoj je otac Radiša, inače vojni pukovnik, dominantna figura.

Urošev predmet vodila je pedagoškinja Lidija Stančetić.

[Centar Zvezdara]00:27

CENTAR ZA SOCIJALNI RAD ZVEZDARA: Centar Zvezdara, izvolite.

STEFAN: Halo, dobar dan. Ovde Stefan Marković, novinar Centra za istraživačko novinarstvo Srbije, CINS. Ovaj, da li mogu da razgovaram sa Lidijom Stančetić ili sa nekim rukovodiocem?

STEFAN (NARACIJA): Međutim, nisam je tu pronašao.

CENTAR ZA SOCIJALNI RAD ZVEZDARA: Ona je u penziji, uopšte ne radi više.

STEFAN (NARACIJA): Onda su me uputili na drugu ustanovu, ta ustanova na treću, sve dok naposletku nisam došao do…

CENTAR ZA SOCIJALNI RAD: Ostanite na vezi, ja ću probati da vas spojim.

STEFAN: Važi, važi… Hvala.

[poziv na čekanju]

STEFAN (NARACIJA): Nisam uspeo da dođem do izjave iz Centra za socijalni rad, ali mi je potrebno da saznam kako oni uopšte funkcionišu. Zato sam nazvao profesorku Anitu Burgund Isakov sa Fakulteta političkih nauka. Ona je stručna za te stvari.

ANITA BURGUND ISAKOV: Znate kako ide, kada maloletnik napravi neku vrstu prestupa u očima zakona, onda ta dokumentacija o prestupu bude evedentirana pre svega od strane policije. Pošto je u pitanju maloletno lice, onda to stigne u centar za socijalni rad. Centar za socijalni rad po službenoj dužnosti poziva maloletnika sa roditeljima, obavlja razgovor na osnovu kojeg sačinjava nalaz i mišljenje.

STEFAN: Dobro.

ANITA BURGUND ISAKOV: U nalazu i mišljenju stoji informacija o tome kakvo se delo dogodilo i kako ta maloletna osoba percipira to delo.

STEFAN (NARACIJA): To je ono gde Uroš govori da se kaje i da je pametan. Ona dalje objašnjava da centar za socijalni rad samo daje svoje mišljenje o stanju maloletnika, a ne i preporuke za kazne.

Međutim, Anita glavni problem vidi u nefunkcionisanju sistema. Odnosno, nejasnoj komunikaciji između institucija.

ANITA BURGUND ISAKOV: Znači, nijedna institucija nema jasnoću od početka do kraja šta je njena odgovornost. Nego sud može od centra da zahteva ono što nije centarski posao, da centar to dostavi i da to tako funkcioniše. To je pod broj jedan. Drugo, stvari idu jako sporo.

STEFAN (NARACIJA): Ali ostajemo bez odgovora na pitanje da li je onda Centar za socijalni rad Zvezdara pogrešio kada je ocenjivao Uroša.

ANITA BURGUND ISAKOV: Ne možemo da kažemo da je pogrešio na osnovu ovoga što ste mi vi rekli, a ne možemo da kažemo ni da nije pogrešio… Jer ne znamo.

STEFAN (NARACIJA): Ono što znamo je da je na kraju dana Uroš prolazio nekažnjeno.

Međutim, ako već govorimo o sličnostima između ovog i onog masovnog ubistva u Ribnikaru, postoji jedna bitna stvar – u oba slučaja korišćeno je vatreno oružje, obe ubice su imale pristup oružju… i znali su kako da ga koriste.

I što je najgore, iskoristili su ga.

[ODJAVNA ŠPICA]

STEFAN (NARACIJA): U sledećoj epizodi govoriću o tome da li je i koliki problem oružje u našem društvu.

Odakle Urošu Blažiću neregistrovana automatska puška i pištolj kojim je ubijao u Malom Orašju i Duboni?

SAŠA PANIĆ: Otac mu je to omogućio. Donosio oružje odakle je donosio ne znam. Bio je vojno lice. Verovatno da nije donosio, ne bi on ni mogao da napravi takav masakr.

STEFAN (NARACIJA): Potražiću i odgovor na pitanje odakle toliko nelegalnog oružja?

DUŠAN STANKOVIĆ: Generalno ga ima dosta kod nas u našem društvu, i na Zapadnom Balkanu i zemljama bivše Jugoslavije zato što je deo nasleđa ratova iz 90ih. Ostalo je kod građana.

STEFAN (NARACIJA): Ali i kako je Kosta došao do očevog pištolja i kako je uopšte znao da puca?

IVAN BOŽOVIĆ: ali, ako mislite, ako vidite da vam dete ima neki problem ili mislite da… Onda, hoću da kažem, onda… Ne vodite ga na pucanje.

NENAD PETKOVIĆ: Ako to dete, koliko znam je imalo 13 godina, to nije ni fizički, a ni mentalno zdravo da koristi takvo oružje.

STEFAN (NARACIJA): A Jovana i ja pokušavamo da pronađemo i kuću ubice, Uroša Blažića.

[Zvuk iz automobila]: STEFAN: Sada idemo do kuće, idemo zapravo da probamo da pronađemo kuću ubice, Uroša Blažića i njegove porodice…

JOVANA: Dobar dan, treba nam mala pomoć, je l’ znate gde je kuća Blažića, Uroša i Radiše Blažića… Mi smo novinari.

STEFAN (NARACIJA): Moje ime je Stefan Marković, a ovo je bio podkast Tragovi – Zao čas.

Na istraživanju je sa mnom radila Jovana Tomić.

Uređivao Vladimir Kostić.

Epizodu su producirali Centar za istraživačko novinarstvo Srbije i Podkast RS. Muziku komponovao Rade Sklopić. Obrada i dizajn zvuka Dejan Tomka.

[KRAJ ODJAVNE ŠPICE]

Članak je prenet sa portal CINS.