Cena protesta

Izvor: CINS

Voditelj i novinar: Stefan Marković

Saradnica na epizodi: Ivana Milosavljević

Urednik: Vladimir Kostić

Obrada i dizajn zvuka: Dejan Tomka

Muzika: Rade Sklopić

Produkcija: Centar za istraživačko novinarstvo Srbije

Podrška u realizaciji: Podcast.rs

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Studentski protesti su se razbuktali širom Srbije.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Mesecima su skoro svi fakulteti u blokadi.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Studenti traže da im se ispune zahtevi.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Oni ne odustaju od svoje borbe. Ali svaka borba nosi i žrtve. I tu ne govorim samo o studentima, već i onima koji su ih podržali.

SVETLANA STANČEV RADOVANOVIĆ: Pala sam dole, ostala sam da ležim na stomaku. Prvi put mi se desilo nešto tako. U sekundi nisam znala ni da l’ sam živa ili nisam živa. Onda sam se samo trgla, shvatila sam da funkcionišem, da čujem, da vidim. Samo sam osećala jak bol u glavi. Išla je krv iz nosa, slomljene naočare.

DAVUD DELIMEĐAC: Pa u tom trenutku je on osim mene pomenuo još dvoje kolega, svakog povezujući na način koji je on smatrao da mi rušimo državu i ustavni poredak.

VLADIMIR DUGALIĆ: Pa daje mi papir tak, na kome ja, pogledam, piše, aneks ugovora, gde ne kaže se da me smenjuju, nego da mi nude da idem na neko drugo odelenje koje nema veze sa ovom hirurgijom.

MARTA STOLICA: Stvari su se, ja mislim, mnogo ranije nekako nagomilavale, a ovo je bilo nešto čemu je stvarno moralo da dođe kraj i ono što je predstavljalo granicu neku. Gde smo mi ustali i rekli: O. K. sad’ je dosta.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ovo je priča o onima koji su na ovaj ili onaj način, imali posledice zbog toga što su studenti u blokadi ili su podržali studente.

[Uvodna špica]

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Moje ime je Stefan Marković, a ti slušaš CINS-ov podkast Glasna žica.

U ovoj epizodi razgovaram sa onima koji su na neki način postali žrtve zbog učestvovanja ili podržavanja studentskih protesta i blokada.

Ko su oni?

Na koji način su ispaštali zbog podrške protestima?

I kako je sve uopšte počelo?

[Kraj uvodne špice]

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): 22. je novembar 2024. godine. Prošla su tačno 22 dana otkako se nadstrešnica Železničke stanice u Novom Sadu srušila na ljude.

Petnaest poginulih. Dvoje u teškom stanju.

Građani, među njima i studenti svakoga dana od tragedije izlaze na ulice i blokiraju ih na 15 minuta.

15 minuta tišine, za 15 poginulih.

I 22. novembra, grupa studenata Fakulteta dramskih umetnosti izašla je da oda počast žrtvama. Padala je kiša. A onda su tišinu razbili povici i udarci.

Šake i kišobrani.

MARTA STOLICA: Pa to je bio događaj kada smo napadnuti ispred Fakulteta dramskih umetnosti.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ovo je Marta Stolica. Ona je na drugoj godini Fakulteta dramskih umetnosti.

MARTA STOLICA (nastavak): Kada je da kažem, organizovana grupa, očigledno, napala naše studente, to jest, sve nas, ali da kažem, eto, te neke naše studente, koji su želeli, to jest, mi smo svi želeli da samo odamo tu poštu u padu nadstrešnice u Novom Sadu.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Marta i ja smo se našli u Tašmajdanskom parku. Dok sam ja nosio snimač da je snimam za podkast, ona je takođe bila naoružana snimačem. Ona studira zvuk i spremala se da snimi atmosferu protesta koji se spremao ispred RTS-a, na samo 300 metara od nas.

Napad na njene kolege bila je tačka pucanja.

MARTA STOLICA: To je bila samo neka incijalna kapisla i kap koja je prelila čašu.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Tri dana nakon tog napada, studenti FDU pokrenuli su ideju o blokadi fakulteta.

MARTA STOLICA: Pa ja sam bila kući sa svojim momkom i onako, listali smo tu neku grupu, gde smo mi komunicirali o budućoj blokadi i tako dalje i ja sam bila poprilično onako iskreno malo skeptična, iako jako verujem u to i ja sam instant bila za blokadu.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Bojala se da neće mnogo studenata podržati takvu radikalnu ideju. Ipak, ona je bila sigurna u to da je njeno mesto upravo na fakultetu.

MARTA STOLICA: Samo sam rekla, ‘ajde, pakuj se, idemo na fakultet i zvala sam mamu i tatu koji nisu bili tu u tom trenutku i rekla sam im, O. K, možda ovo vama ne zvučni bezbedno, ali ja se stvarno osećam i osećam neku moralnu odgovornost da odem tamo.

 STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Prvi je dan blokade i Martin dečko i ona nisu imali pojma šta ih čeka.

MARTA STOLICA: I ja sam rekla ponesi taj dušek za svaki slučaj. Sigurno će se nekom prispavati. Pritom, to je prvi dan blokade, mi smo jaki mali fakultet, prosto, nismo znali sa čime možemo da se susretnemo. Da li neko može da nam upadne na fakultet. Imali smo, kao što i sada imamo straže, tada je bilo šest puta, onako, gore, jer smo svi bili, onako, uplašeni, zabarakadirali smo sve.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Bilo je negde prirodno da se plaše za svoju bezbednost. Naročito što je čitava ova akcija i pokrenuta zbog napada na njihove kolege.

Tu na fakultetu su organizovali i plenum i dogovorili zahteve.

Jedan od njih je i taj da se identifikuju i procesuiraju oni koji su ih napali.

Marta je verovala u blokadu. Verovala je da će to da uspe i da će se to proširiti i na druge fakultete.

MARTA STOLICA (NARACIJA): To se stvarno ispostavilo, ispostavilo se da sam bila u pravu i da će proraditi taj takozvani snoubol efekat, to jest, da ćemo uspeti da kao jedan tako mali fakultet, da probudimo sve ostale, do toga da su svi fakulteti blokirani.

DAVUD DELIMEĐAC: Upravo je taj događaj bio i preloman u tom razmišljanju studenata koliko je stanje u državi loše i koliko je nasilje nezaustavljivo u svakom segmentu društva.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ovo je Davud Delimeđac. Bio je je jedan od prvih koji se pojavio u televizijskoj emisiji da govori o protestima i tome šta studenti traže.

I odmah nakon toga, krenula je paljba po njemu. Na društvenim mrežama, po režimskim tabloidima… pa i u govoru samog predsednika Srbije.

ALEKSANDAR VUČIĆ: Imate Davuda Delimeđaca, koji je blizak Sulejmanu Ugljaninu po svojoj politici i ne samo po svojoj politici.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Davuda sam pronašao na Fakultetu političkih nauka. Tamo studira politikologiju.

STEFAN ARKOVIĆ (NARACIJA): Ispred FPN-a je nekoliko studenata. Na zastakljenim ulaznim vratima parole i crvene šake. Simbol protesta.

STEFAN ARKOVIĆ (NARACIJA): Prošli smo kroz hodnik fakulteta i izašli na drugu stranu, u letnji amfiteatar. Baštica sa ovalnim klupama. Trebalo je da snimamo unutra, ali su studenti oprezni. Ne žele nikakvo snimanje u prostoru koji je u blokadi.

Napad na Davuda je upravo počeo snimanjem. Snimanjem za TV emisiju.

DAVUD DELIMEĐAC: Čini mi se da je to bilo prvo ozbiljnije gostovanje studenata na televiziji gde je posvećen ceo jedan televizijski format na tu temu, pa je možda to dodatno pojačalo te pritiske i skrenulo pažnju tabloida da na neki način ospore to prvo veće gostovanje studenata na temu blokade.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Davuda su praktičnu odmah nakon emisije napali na društvenoj mreži X. To se prelilo i na prorežimske medije. Za njih je bio laka meta, jer čovek je iz Novog Pazara i samim tim mogu da kažu, eto, da je sepratista.

STEFAN MARKOVIĆ: Šta su pisali o tebi?

DAVUD DELIMEĐAC: Pa mislim da je prvo bilo razvlačenje na Tviteru u vezi nacionalne osnove. Negde su na Fejsbuk mom profilu iskopali fotografiju na kojoj sam ja mojoj profilnoj fotografiji označio Dan Srebrenice, odnosno, 11. jul. I na toj fotografiji je bukvalno pisalo samo „remembering Srebrenica“. Ništa eksplicitno. I mislim da su to bili prvi komentari na Tviteru.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): A da li su samo Davuda ubacili u tabloidnu mašineriju?

DAVUD DELIMEĐAC: A onda i povezivanje nekih članova moje familije uže ili šire sa nekim nedozvoljenim radnjama ili moje poznantstvo sa nekim političarima, koje ja nisam upoznao u životu i ne znam. Tih dana sam bio dobar drug nekih tajkuna i političara. I ne znam, možda treba da mi bude privilegija zbog toga.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Davuda su u tabloidima povezivali sa opozicionarkom Marinikom Tepić, nazivali su ga sepratistom, a tu teoriju je proširio i predsednik Srbije.

DAVID DELIMEĐAC: Pa kada su se pojavile vesti u tabloidima, shvatio sam da je stvar ozbiljnija.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): I… Iako je po prirodi duhovit, Davudu nije baš sve od ovoga što mu se dešavalo bilo smešno.

DAVID DELIMEĐAC: Mislim da sam u tim trenucima osetio neku dozu straha. Ali pošto sam sve vreme bio na fakultetu, ta energija koja je vladala među studentima tih dana i moje kolege koje su zaista fantastični mi nisu dopustili da uđem u neku vrstu apatije i da uopšte razmišljam o tim stvarima.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): E sada, ako misliš da se nakon napada ispred FDU-a sitacija smirila… grešiš.

Otkako su krenuli protesti, bilo je dosta incidenata. Mi u CINS-u smo i pravili mapu toga. Nasrtalo se pesnicama, potezali su se noževi i palice, neki su ljude udarali kolima.

Ali ljudi nisu odustajali ni od petnaestominutnih blokada, niti od protesta i podrške studentima. Među njima su i umetnici.

Jedna od njih je i  Svetlana Stančev Radovanović. Prva violina beogradske Filharmonije.

Ona i njene kolege nekoliko puta pre 6. decembra 2024. su petnaestominutnim ćutanjem odavali poštu nastradalima u Novom Sadu. Uvek je bilo mirno i tako je trebalo da bude i tog dana.

SVETLANA STANČEV RADOVANOVIĆ: M i smo se obukli izašli smo i stali smo ispred filharmonije to je Studentski trg 11. To je pešački prelaz. Preko puta je zgrada Etnografskog muzeja. Ja nisam čak ni bila u tom prvom redu, zato što je bilo dosta ljudi iz filharmonije, ali smo mi praktično zauzeli širinu cele ulice. Bilo je ljudi i na trotoaru i na pešačkom prelazu.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Svetlana se seća momenta kada je sve stalo zbog petnaestominutne tišine.

SVETLANA STANČEV RADOVANOVIĆ: Tamo u daljini, mislim čak i nije neka daljina, to je koliko ima 200 m od nas do rektorata već je bila velika masa ljudi. Tu su bili redari, turistički autobusi koji inače tamo staju ispred autobusa, oni su bili zaustavljeni. Saobraćaj je stajao i sve je stajalo.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): A onda je tišinu razbio zvuk automobila.

SVETLANA STANČEV RADOVANOVIĆ: I mi smo čuli da se neko približava izuzetno velikom brzinom, jer u toj tišini, sve se čuje. Mi smo se nekako okrenuli svi ka tom ćošku ka Etnografskom muzeju. Tu je stajao moj kolega kontrabasista i mi smo čekali da vidimo šta će to da se pojavi, kakav je to auto.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Sve se odigravalo prebrzo.

SVETLANA STANČEV RADOVANOVIĆ: jedva je zakočio, i udario mog kolegu u leđa i oborio ga je dole. Nekoliko muškaraca iz filharmonije odmah je čoveku navalilo na haubu rukama i počeli su da mu lupaju po haubi i da kažu ’stani čoveče, gde si krenuo’. Sad ja to sve ne mogu da čujem i da vidim zato što ljudi već počinju da viču i da negoduju i posle toga čujem da je naš kolega njemu prišao i rekao je ’gospodine, budite ljubazni sačekajte još samo sedam-osam minuta’,

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ali on nije želeo da čeka.

SVETLANA STANČEV RADOVANOVIĆ: On je rekao ’ne pada mi na pamet da čekam ni osam sekundi’ i dao je gas. U tom trenutku mi krećemo instinktivno da se povlačimo, da oslobađamo sredinu ulice, jer smo shvatili šta se dešava, ali to je toliko malo vremena. […] On je neverovatnom brzinom, pod punim gasom je krenuo. On je oborio mog sledećeg kolegu koji je jedno metar 90 i jedno 100 kg. On je njega praktično nabacio na mene tako da je on u letu pao na mene.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Svetlana je odletela i udarila glavom o žardinjeru.

SVETLANA STANČEV RADOVANOVIĆ:  Pala sam dole, ostala sam da ležim na stomaku. Prvi put mi se desilo nešto tako. U sekundi nisam znala ni da l sam živa ili nisam živa. Onda sam se samo trgla, shvatila sam da funkcionišem, da čujem, da vidim. Samo sam osećala jak bol u glavi. Išla je krv iz nosa, slomljene naočare. Strašno me boleo nos i znam da sam bila odrana ovako. Što kažem, treba nekad imati sreće i kad čovek padne.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ona je završila sa polomljenim nosem i hematomima. Ali kako su prošle njene kolege?

SVETLANA STANČEV RADOVANOVIĆ: Moj kolega Aca ima slomljeno rame, on je tek pre neki dan krenuo sa rehabilitacijom.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Taj Svetlanin kolega je takođe gudač. Povređena su još dva člana ansambla.

Bio je to dan kada je koncert otkazan.

SVETLANA STANČEV RADOVANOVIĆ: Ne odmah, ali u roku od par sati, kad su shvatili, mislim mnogo ljudi je bilo toliko uznemireno i psihički potrešeno da ljudi jednostavno nisu bili sposobni da sviraju.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Svetlana je profesionalna muzičarka. Živi od toga. I teška povreda bi mogla da je odvoji od posla koji voli… I za koji se godinama školovala.

Pa da li je posle nesreće pomislila na to?

SVETLANA STANČEV RADOVANOVIĆ: To je prva stvar koja vam ovaj prođe kroz glavu kad ste muzičar i kad su vam ruke i hleb i život i prosto zanat.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Taj strašni incident u kojem su samo pukom srećom svi izvukli žive glave, nije pokolebao Svetlanu, ali ni njene kolege. Trenutno rade na Vagneru… Ali i podržavaju ono što studenti rade.

SVETLANA STANČEV RADOVANOVIĆ: Studenti od 22. novembra oslobađaju straha ovu Srbiju, ali baš Srbiju, a ja kad odgledam uveče na tv-u tu reku ljudi imam vrlo pomešana osećanja. Otplačem svaki taj snimak, evo i sada uh, strašno sam ponosna na tu decu. Sve vam je tu izmešano to je i potresno i lepo i tužno i čarobno i žao mi je što ta mlada generaciju u stvari na svojim leđima mora da nosi sve ovo, ali očigledno da mi nismo uspeli. Izvinjavam se sad za ovo stvarno, prosto tako vidim celu ovu situaciju.

VLADIMIR DUGALIĆ: Kada sam pročitao šta se sve dešava, da su studenti pokrenuli celu tu priču koja se meni jako svidela, jer sam kod njih shvatio da praktično ove dve stvari koje su se desile su samo povod za nešto mnogo veće za šta se oni zalažu. A to je promena sistema vrednosti u ovom društvu.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ovo je Vladimir Dugalić. Hirurg. Profesor Medicinskog fakulteta. I načelnik jednog od odeljenja hirurgije u beogradskom Univerzitetskom kliničkom centru.

Pa… bar je bio, sve dok nije podržao studente. A rešenje o smeni mu je uručeno, pazi sad, dok je bio u operacionoj sali.

Sve je počelo na terenskom terenu. Vladmir rekreativno igra tenis. I baš na terenu mu se javila potreba da podrži studente. Javno. Da im napiše pismo.

VLADIMIR DUGALIĆ: I potpuno spontano, u roku od 10 minuta sam napisao tu svoju poruku.

STEFAN MARKOVIĆ: Dakle, vi ste na teniskom terenu pisali?

VLADIMIR DUGALIĆ: Bukvalno na teniskom terenu sam shvatio svu teženu, svu ideju njihove borbe.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Doktor Dugalić je visok čovek u svojim pedesetim godinama. Pun je života. Možda je to i zbog toga što se praktično čitavog života bavi sportom. Hteo je da bude profesionalni košarkaš, ali umesto lopti posvetio se skalpelu.

I dalje je rekreativno u sportu. Ali je sada ušao i u jednu drugačiju igru.

VLADIMIR DUGALIĆ: Sada igram mnogo prljaviju i drugačiju utakmicu, ali navikli smo se.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Nekoliko dana nakon pisma, Vladimir je izneo probleme oko programa transplantacije jetre. Problem viti u tome što se u sve to meša politika, a tu je i nerazumevanje ministra zdravlja.

Nekoliko dana nakon toga, za Vladimira je od ranog jutra počeo radni dan.

VLADIMIR DUGALIĆ: Taj dan kao i svaki dan, rutinski, došao na posao. Pola sedam. Napravili smo vizitu. Krenuli u operaciju. Obično taj prvi deo operacije rade mlađi doktori [27:16] Tako da sam ja ušao u salu, tako da ne mogu da se setim kad. Oko 11, pola 12 i negde oko tri, četiri, kada je bio najzahtevniji deo operacije sa resekcijom nekog tog krvnog suda, dolazi prvi put sestra, pa je ja na fin način upozoravam da mi ne prekida operaciju, jer šta ima bitnije od čoveka koji je u tom trenutku na stolu i gde radim najsloženiji deo operacije.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ali nisu odustajali od toga da ga izvuku iz operacione sale.

VLADIMIR DUGALIĆ: Ali hitno je, hitno je. E onda sam tu bio malo grublji, što inače ne volim da budem i praktično sam je izbacio iz sale i rekao da ću doći kada budem mogao. Ništa nije preče u ovom trenutku od onoga što se dešava u operacionoj sali.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Operacija još nije bila završena kada je Vladimir otišao do direktorke Univerzitetskog kliničkog centra.

VLADIMIR DUGALIĆ: Pa daje mi papir taj na kome piše da mi aneks ugovora… ne kaže se da me smenjuju, nego da mi nude da idem na neko drugo odelenje koje nema veze sa ovom hirurgijom.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): I sve bi zvučalo možda i preuveličano, previše apsurdno, ali ovu priču na društvenoj mreži podelio je i sam pacijent kojem je Vladimir tog dana spasio život.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): A koje je obrazloženje za smenu?

STEFAN MARKOVIĆ: U tom aneksu, koji ste dobili, ne piše ništa?

VLADMIR DUGALIĆ: Ne piše ništa. Samo piše da se premeštam na to i to odelenje i da ako u roku od osam dana ne pristanem na taj premeštaj, da ću dobiti otkaz.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Pa da li je onda razlog za smenu, premeštaj ili degradaciju, kako to kaže Vladimir to što je kritikovao transplantacioni program jetre*

VLADIMIR DUGALIĆ: Zaista sam naveo probleme… Samo, nisam ja baš siguran. Pretpostavljam da je bitnije, pod znacima navoda, za moju smenu bilo to pismo studentima.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Da se razumemo, štagod bio razlog… simptomatično je da takve smene nisu praksa na klinici na kojoj je Dugalić radio.

VLADIMIR DUGALIĆ: Na našoj klinici ovo je prvi put da je uopšte smenjen načelnik odelenja. Kod nas su na klinici do sada, a klinika ima preko 100 godina tradicije, uvek birali šefovi koji nisu bili upitni ni po čemu. I sad izgleda ja ispadoh prvi koji je upitan, iako baš moj CV i ne govori tako.

STEFAN MARKOVIĆ: Mi ako gledamo sada na naše društvo kao na nekakav organizam, šta biste vi kao hirurg odstranili? Šta mislite da je trulo i da ne valja?

VLADIMIR DUGALIĆ: Uf! Teško pitanje. Teško pitanje, zato što moramo iz početka. Ja ne vidim nijedan zdravi deo u ovom trenutku kod našeg društva i to je ono što su i studenti primetili. Dakle, apsolutno, sve institucije sistema su urušene i realno jedan čovek i par ljudi oko njega se pitaju za sve. Ali najviše jedan čovek. To je nedopustivo u jednom demokratskom društvu, u jednom savremenom društvu, u društvu koje hoće da ide napred i dakle, dok se to ne promeni, hirurški mora amputacija, ali ne znam šta bi ostalo posle toga.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ono što ostaje za sada je borbenost kod svakog od mojih sagovornika iz ove epizode.

A kako bi trenutnu situciju mogli da opišemo kroz muziku?

Prva violina beogradske filharmonije Svetlana Stančev Radovanović sigurno ima neku ideju.

SVETLANA STANČEV RADOVANOVIĆ: Šostaković je kompozitor koji je kroz svoja dela najviše gurao prst režimu u oko. Mi volimo da sviramo Šostakovića. Svaka simfonija je krik za slobodu.

STEFAN MARKOVIĆ (NARACIJA): Ovo je bila Glasna žica. Moje ime je Stefan Marković.

Saradnica na epizodi Ivana Milosavljević.

Obrada i dizajn zvuka: Dejan Tomka.

Produkcija: Centar za istraživačko novinarstvo Srbije.

Podrška u realizaciji: Podcast.rs

Hvala na slušanju!

Tekst je prenet sa portala CINS.