Hakeri srušili portal Inđija kafe, novinari ne odustaju

Piše: Zoran Strika

Prošla godina bila je prilično burna za novinarku Vericu Marinčić – bila je proganjana, dobijala je pretnje, sajt preko kog informiše javnost o dešavanjima u Inđiji je napadan. Međutim, ništa od toga nije bilo dovoljno da se procesuiraju izvršioci ili nalogodavci progona novinarke.

Pokazaće se da ni ova izborna i pandemijska 2020. godina neće biti bolja. „Najsmešniji virus“ zakucao je i na inđijska vrata, pa su novinari ovog portala svakodnevno slali pitanja komandantu tamošnjeg kriznog štaba o broju (novo)obolelih, o situaciji, testiranim građanima. Odgovori nisu stizali.

Obraćalo im se, kaže Marinčić, i medicinsko osoblje Doma zdravlja u Inđiji, žaleći se na situaciju sa testovima, kao i na nedostatak zaštitne opreme. U vanrednom stanju nisu mogli da čuju drugu stranu priče, jer se rukovodstvo jednostavno nije odazivalo.

Prijave tužilaštvu više nemaju smisao

I onda se dogodio snažniji hakerski napad na sajt, što je dovelo do toga da od 8. aprila portal nije u funkciji. Hakerski napadi su trajali od prošle godine i to slanjem velikog broja istovremenih konekcija iz različitih zemalja putem proksi servera, sa pokušajem da se razbije šifra administratorskog pristupa kontrolnom panelu.

Mi smo ranije tužilaštvu pisali svaki dan, ali je sve izgubilo smisao. Kao kad muž tuče ženu u braku i ona prijavi nasilje policiji, ali se ništa ne dogodi. Na kraju se saživi s tim maltretiranjem i to trpi (Verica Marinčić)

Trenutno se sajt prebacuje na drugi server. Verica Marinčić kaže za Cenzolovku da napad ovog puta nije, kao što je to radila prilikom prethodnih slučajeva hakovanja, prijavila Tužilaštvu za visokotehnološki kriminal, jer smatra da to ne vredi truda.

„Mi smo njima pisali svaki dan, ali je sve izgubilo smisao. Kao kad muž tuče ženu u braku i ona prijavi nasilje policiji, ali se ništa ne dogodi. Na kraju se saživi s tim maltretiranjem i to trpi. Izgubilo je smisao – ne prijavljujem to više, jer jednostavno oguglaš. U prethodnim slučajevima tužilaštvo se nije oglasilo, a sve su bili dobili. Nikad ništa nisu uradili povodom toga i ne vidim razlog zašto bi ovog puta bilo išta drugačije“, priča Verica Marinčić.

Sada kada nema gde da piše, kaže da pritisci nisu toliko izraženi kao ranije, ali su i dalje tu. Još jedna neprijatna situacija dogodila se početkom marta kada je muškarac, koji ju je i raniје progonio, iz kola pokazao pištolj i zatrubio u momentu dok se šetala sa drugaricom.

„Jedino ostaje da idem ulicom i da vičem“

Dok je sajt funkcionisao, novinari nisu mogli da dobiju odgovore ni od jednog zvaničnika, osim od načelnice društvenih delatnosti u Inđiji.

„Jedino ostaje da idem ulicom i da vičem. S vremena na vreme na Fejsbuku ispucam iz sebe šta imam, i tu mi ne može niko ništa. Radim u prodavnici u centru grada i onda budem nešto kao ‘Sena Internet’, prepoznaju me ljudi i svako hoće nešto da ispriča, ali sada nema gde da se objavi. Nakupile su se stvari koje znam, ali to je to, presekli su u korenu mogućnost da se nešto proširi i mislim da je to bila i poenta svih ovih pritisaka i napada“, dodaje naša sagovornica.

Iako situacija nije najbolja, mada je to nešto na šta se već navikla, Verica Marinčić kaže da ne odustaje od ideje da radi novinarski posao. Ne zna u kom pravcu će se čitava priča razvijati, da li će morati da pokrenu novi sajt, da li će se udružiti sa još nekom novinarskom ekipom ili će biti neki treći scenario u pitanju.

Pojedini lokalni moćnici bi voleli da ih nema – Marinčić kaže da im je bilo ponuđeno i 10.000 evra da prodaju sajt. Naravno, pozadina svega bila je gašenje prostora na kojem se moglo pročitati nešto drugačije od lokalne propagande i kako bi se ukaljalo sve ono što su radili do sada.

„Ne želim da odustanem, ali ne znam na koji način nešto da kažem. Sada idu izbori i to nam je prilika da promenimo poglede ljudi u vezi sa nekim stvarima na lokalu. Razgovarali smo o tome šta bi bilo dobro da radimo, ali odustajanje svakako nije opcija. Ne bi mi bilo loše da sedim u kafiću i da me baš briga za sve što se dešava oko mene, ali to nije moja priroda i to je moj problem. Radimo na tome da pronađemo neko rešenje“, zaključuje Verica Marinčić.