Most: Da li bi Putin oprostio Vučiću uvođenje sankcija Rusiji?

Autor: Omer Karabeg

Bilo je reči o tome da li je nedavno glasanje Srbije za izbacivanje Rusije iz Saveta za ljudska prava Ujedinjenih nacija bio korak ka uvođenju sankcija, zašto je Rusija oprostila Srbiji takvo ponašanje, te da li je tome doprineo Vučićev telefonski razgovor sa Putinom uoči glasanja.

Razgovarano je i o tome kakav je značaj izjave ministra unutrašnjih poslova Aleksandra Vulina da Srbija nikada neće zaboraviti prijateljstvo Moskve, da li bi Vučić, s obzirom na veliko prorusko raspoloženje u Srbiji, znatno izgubio na popularnosti kada bi uveo sankcije Rusiji, te koliko faktor Kosovo može uticati na Vučićevu odluku.

Sagovornici su se osvrnuli i na to da li bi Rusija, ako bi joj Srbija uvela sankcije, odustala od kosovskog veta u Savetu bezbednosti, da li bi usledila čistka proruskih funkcionera u vladi ako bi se Vučić okrenuo Zapadu, te kakve bi bile ekonomske posledice ako Srbija odluči da ne uvede sankcije Rusiji, koliko će Vučić još oklevati dok ne donese konačnu odluku, kao i o tome zašto u uslovima novog hladnog rata nema mogućnosti za politiku sedenja na dve stolice.

Omer Karabeg: Da li se glasanjem Srbije za izbacivanje Rusije iz Saveta za ljudska prava Ujedinjenih nacija Vučić približio odluci da uvede sankcije Rusiji?

Filip Ejdus: Srpska spoljna politika se zasniva na balansiranju između velikih sila. Ta politika ne podrazumameva ekvidistancu prema svim velikim silama već se po potrebi i u skladu sa aktuelnom situacijom i vlastitim interesima Srbija približava ili udaljava od pojedinih sila.

Glasanjem u Ujedinjenim nacijama da se Rusija isključi iz Saveta za ljudska prava Srbija se svakako približila stavovima Zapada. Ali smatram da je to još uvek daleko od uvođenja sankcija.

Vladimir Međak: Mislim da će se u budućnosti – ne mogu da ocenim koliko bliskoj – Srbija morati da približi stavu Zapada po pitanju sankcija.

To će u jednom trenutku biti neminovno. Sadašnje odluke – glasanje za izbacivanje Rusije iz Saveta za ljudska prava i pre toga glasanje za osudu ruske agresije na Ukrajinu gde se do poslednjeg trenutka nije znalo kako će Srbija da glasa – donete su da Srbija ne bi samu sebe maksimalno izolovala.

Odškrinuta vrata

Omer Karabeg: Zanimljivo je da je dan pre tog glasanja Vučić telefonski razgovarao sa Putinom. Da li imate utisak da mu je Putin na neki način dao odobrenje s obzirom na izjavu Putinovog glasnogovornika Dmitrija Peskova da je podrška Srbije i Mađarske odluci da se Rusiji suspenduje članstvo u Savetu Ujedinjenih nacija primer prinude na rusofobiju?

Ne treba zaboraviti da je uoči glasanja Rusija zapretila da će smatrati neprijateljima – ne samo sve one zemlje koje glasaju za izbacivanje – nego i one koje se uzdrže od glasanja, ali je Srbiji i Mađarskoj ipak oprostila. Zašto je Rusija oprostila Srbiji?

Filip Ejdus: Siguran sam da se predsednik Vučić pre nego što donese važne spoljnopolitičke odluke konsultuje sa ključnim međunarodnim partnerima i da ne povlači poteze koje pre toga nije barem iskomunicirao, ako ne i dogovorio sa ključnim velikim silama. I to je potpuno očekivano i opravdano.

Problem je, međutim, u tome što on potpuno drugačije poruke šalje na različite adrese. S jedne strane Zapadu se žali kako su mu vezane ruke zbog opasnog ruskog uticaja u Srbiji i proruskog javnog mnjenja – koje inače on sam kreira – a s druge strane se Moskvi žali da su njegovi potezi iznuđeni zbog pritiska Zapada, da je njegovo srce u Moskvi i da je srpski narod na ruskoj strani.

Vučić, kao predstavnik jedne male, nesvrstane zemlje, pokušava da stvori prostor za manevrisanje i sačuva neku autonomiju. Takva spoljna politika može da funkcioniše ukoliko se radi, recimo, o Azerbejdžanu ili Etiopiji.

Međutim, ukoliko je reč o maloj državi – kandidatu za članstvo u Evropskoj uniji, zajednici koja imaju svoju spoljnu, bezbednosnu i odbrambenu politiku – onda je ta politika igranja na više strana i slanja različitih poruka različitim akterima jako loša.

Takva država nema nijednog iskrenog saveznika koji joj u potpunosti veruje. A to je onda pogubno zato što ta država nema strateške partnere i ne može da postigne nijedan od velikih strateških ciljeva. I to je ono što se sada dešava Srbiji. Ako smo do sada možda i imali neki taktički benefit od te igre, sada je sve to došlo na naplatu. Srbija je dovedena u jako delikatnu poziciju da mora da bira, a taj izbor je jako težak.

Vladimir Međak: Srbija je jedini mogući ruski saveznik koji se nalazi zapadno od linija fronta između Rusije i ostatka Evrope, Rusija će nastojati da što duže zadrži dobre odnose sa Srbijom kako bi preko nje pokušavala da ostvari negativan, remetilački uticaj na Balkanu.

Ako bi Srbiju stavila na listu neprijateljskih zemalja ta mogućnost ne bi više postojala. Rusija igra tu igru jer u tom delu Evrope više nigde ne može da projektuje svoj uticaj. Sva vrata su joj zatvorena, ostala su malo odškrinuta vrata preko Srbije koja se sve više zatvaraju i koja će se jednom trenutku zatvoriti. Ali ih neće zatvoriti Moskva.

Ta vrata će se zatvoriti onog trenutka kad Srbija bude morala da se prikloni politici Evropske unije i uvede sankcije Rusiji.

Pekinška ambasada

Omer Karabeg: Ministar unutrašnjih poslova Vulin, koji je veoma blizak Vučiću, dva dana nakon glasanja u Ujedinjenim nacijama o izbacivanju Rusije iz Saveta za ljudska prava izjavio je da “Brisel ne može očekivati da će Srbija uvesti sankcije Rusiji i da će Srbija zaboraviti da je Moskva uvek bila uz nju u teškim vremenima”. Da li je reč o nekom razmimoilaženju sa Vučićem ili o dogovorenoj igri?

Filip Ejdus: Mislim da nema nikakvog razmimoilaženja, da je sve dogovoreno i da postoji koordinacija eksplicitna ili prećutna. Sve u vezi sa Aleksandrom Vulinom može da bude samo deo dogovora jer gospodin Vulin nema nikakvu političku težinu kao nezavisni politički akter. On je beskrajno lojalan i u političkom smislu bezopasan po Aleksandra Vučića, ali je itekako opasan za Srbiju.

Sve što radi Vulin i što rade drugi akteri u okruženju Aleksandra Vučića je jedna vrsta postmoderne catch all politike. U vladi imate one koji su za ekstremnu desnicu kao i one koji su za neku levu proevropsku opciju, zatim one koji pokrivaju centar, a Aleksandar Vulin treba da prikuplja glasove i simpatije konzervativnijeg dela biračkog spektra. I on je tu ulogu igrao i igra u potpunosti lojalno.

Međutim, stiče se utisak da nakon ovih izbora za takve glasove više neće biti mesta u vladi, pa možemo da očekujemo da će gospodin Vulin za svoje usluge, koje je pružao tokom svog mandata, dobiti neku funkciju koja će možda biti dalje od očiju javnosti i na kojoj neće igrati ulogu koju je igrao do sada. Tako ja vidim njegovu ulogu i njegov komentar u vezi sa sankcijama Rusiji.

Omer Karabeg: Ima nekih spekulacija da će se Vučić osloboditi Vulina tako što će ga poslati u Peking za ambasadora.

Vladimir Međak: Priča se o tome, pišu novine. Ako Srbija uvede sankcije Rusiji, u vladi više neće biti mesta za ljude koji su zastupali interese Rusije. Moraće da dođe do čišćenja kadrova. U principu ti kadrovi nemaju problem da od sutra postanu najveći Evropejci, ali ako ih zadrži na sadašnjim pozicijama Vučiću će biti problem da objasni zašto ti ljudi i dalje rade u vladi.

Zato su Kina, Kuba ili Severna Koreja sasvim lepe destinacije za ljude kao Vulin. To je okruženje u kome oni vrlo lepo mogu da pokažu svoje kvalitete.

Omer Krabeg: Nenad Čanak smatra da će biti jasno da li je Vučić odlučio da okrene leđa Rusiji na osnovu toga kakvu će poziciju u budućoj vlasti imati Ivica Dačić koji se smatra glavnim ruskim čovekom u Srbiji.

Filip Ejdus: Ukoliko dođe do zaokreta ka Zapadu, verujem da će uslediti čistka proruskih kadrova. Ali ne verujem da će to biti čistka u smislu da će ti ljudi da budu sklonjeni. Oni će samo dobiti pozadinsku funkciju.

Sumnjam da će Ivica Dačić i njegov SPS da odu u opoziciju. To ne odgovara Vučiću zato što bi onda proruski narativ u opoziciji mnogo da bude jači. Tako da će verovatno biti namireni funkcijama u javnim preduzećima. Dobiće sinekure i neće talasati.

Ali hteo bih nešto kažem o tome da li će uopšte doći do zaokreta ka Zapadu. Svi pričaju kako je to neminovno. I iz Nemačke smo čuli jasne zahteve da Srbija mora da se izjasni. Jasno je da je 24. februara, kada je Rusija napala Ukrajinu, istekao rok trajanja politici i jare i pare, politici sedenja na dve stolice ili više stolica.

Svi smo znali da je ta politika oročena i da će u jednom trenutku morati da se napusti. Sada je definitivno jasno da je 24. februar datum kada je toj politici zvanično istekao rok trajanja.

Međutim, veliko je pitanje u kojoj meri će Vučić da se okrene Zapadu. Meni se čini da će on nastojati da što više otegne formiranje vlade. Kupovaće vreme nadajući se da će se rat u Ukrajini završiti do do Dana pobede, 9 maja, jer je to navodno Putinov cilj, pa nećemo morati da se izjašnjavamo zato što će možda doći do povlačenja sankcija.

Mada postoji neka teorijska šansa, mislim da je to potpuno nerealno očekivanje. Kada budu shvatili da nemaju kud i da nemaju više manevarskog prostora, mislim da će da uvedu neke sankcije. Pridružiće se pojedinim deklaracijama i odlukama Evropske unije, ali u onoj meri u kojoj neće naljutiti Moskvu.

Taj mali ustupak koji će napraviti Evropskoj uniji pokušaće da u domaćoj i zapadnoj javnosti predstave kao ogroman, težak, istorijski kompromis – ne bi li, da ne kažem preveli Zapad žednog preko vode, ali skinuli s vrata njegov pritisak uz minimum antagonizacije Moskve.

Mislim da je ta taktika trenutno na stolu, ali je i ona osuđena na neuspeh zato što je situacija jako dramatična. Ukoliko se Srbija jasno ne opredeli za članstvo u Evropskoj uniji kroz pridruživanje evropskoj spoljnoj politici u vezi s ukrajinskom krizom, mislim da zaista postoji opasnost da izgubimo i status kandidata i evropsku budućnost zemlje.

Prorusko raspoloženje

Omer Karabeg: Sme li se Vučić usuditi da uvede sankcije Rusji s obzirom na veoma rašireno prorusko raspoloženje u Srbiji i u samoj njegovoj stranci? Sve opozicione stranke osim koalicije “Moramo” su protiv uvođenja sankcija. Da li bi ga to uveliko koštalo popularnosti?

Vladimir Međak: Taj proruski sentiment je dobrim delom on stvorio. On je jedan od glavnih i odgovornih urednika stvaranja tog sentimenta.

Decembra 2020. za potrebe Evropskog parlamenta urađena je studija o lažnim vestima na Zapadnom Balkanu. Analizirane su fake news na Zapadnom Balkanu, posebno u Srbiji, i jedan od osnovnih zaključaka bio je da fake news uopšte ne potiču sa strane nego da je to rezultat domaćeg političkog života. Sve važne vesti u Srbiji potiču od vlasti koja uređuje tabloide, a oni su glavni instrument stvaranja rusofilske atmosfere u Srbiji. Pre svega širenja putinofilije jer to više nije ni rusofilija nego putinofilija.

U Srbiji ste mogli videti da su 24. februara tabloidi objavili da je Ukrajina napala Rusiju što je vrhunac laganja. Sve to potiče iz jedne kuhinje s Andrićevog venca jer tabloidi ništa ne objavljuju bez dozvole s tog mesta. Tako da ukoliko dođe do promene politike, to ćemo prvo videti po tabloidima.

Evo videli smo da ni Dragan Đilas nije više tajkun, koji je ukrao 619 miliona evra, nego gospodin Đilas. Sve može da se uradi kad se da mig. Jasno je da država stoji i iza nedavnih demonstracija podrške Putinu u Beogradu. Ne možete po gradu da radite šta hoćete, a da vas policija pušta kao što je bio slučaj s tim protestima.

Setite se kako se policija ponašala kada je prava opozicija organizovala demonstracije. Ništa od toga nije bilo na proruskim protestima. Takve demonstracije su dosta dugo služile Vučiću da njima plaši Zapad. Sada je rok trajanja istekao i taj duh mora da se vrati u bocu.

Omer Karabeg: Ali da li bi Vučić izgubio na popularnosti ako bi uveo sankcije Rusiji s obzirom na zaista veliko prorusko raspoloženje u Srbiji

Vladimir Međak: Ne znam. Nikad nismo objektivno proverili njegovu popularnost. S obzirom da nemamo poštene i fer izbore, onda ne možemo ni da govorimo o tome kolika je zapravo njegova popularnost.

Filip Ejdus: Ukoliko postoji neki trenutak kada Aleksandar Vučić može da uradi tako nešto nepopularno – to je ovaj sadašnji trenutak. Nakon izbora ima dovoljno vremena da ispegla tu odluku i da ljudi manje-više zaborave to što se desilo.

Sva istraživanja pokazuju da birači i u konsolidovanim demokratijama ne pamte duže od šest meseci unazad. A u Srbiji su sledeći izbori za četiri godine. Do tada će toliko stvari da se promeni da će se zaboraviti svaka odluka koliko god bila nepopularna.

Kosovski veto

Omer Karabeg: Koliko faktor Kosovo može da utiče na Vučićevu odluku? Da li bi Vučić mogao računati na veto Kine u Savetu bezbednosti ako izgubi podršku Rusije zbog uvođenja sankcija?

Filip Ejdus: Ne verujem da će Vučić da ide tako daleko da otvoreno izgubi podršku Rusije. On sada traži zonu u kojoj će moći da dobije zeleno svetlo od Moskve. On će eventualne sankcije da predstavi kao prinudu na antirusko ponašanje, na nešto što on najradije ne bi hteo da uradi i od Moskve će tražiti razumevanje zbog nacionalnih i ekonomskih interesa Srbije.

Vučić će na svaki način nastojati da ne izgubi podršku Rusije, a čak ako bi je izgubio, sumnjam da bi Rusija reagovala tako da javno saopšti da više ne podržava Srbiju u vezi s Kosovom pošto bi u tom slučaju trajno izgubila uticaj u ovom delu sveta.

Pre bi se moglo desiti da Putin, ukoliko bude izuzetno nezadovoljan onim što radi Vučić, aktivira neke svoje službe, političko podzemlje, svoje medije i eksponente u regionu i u Srbiji da rovare prosto protiv režima u Beogradu, ali bez eksplicitnog povlačenja ruske podrške Srbiji povodom kosovskog pitanja.

Jer ako bi Putin povukao tu podršku, to bi bilo definitivno povlačenje Rusije sa Balkana, pa bi proruski elementi na Balkanu bili razočarani i ne bi imali čemu da se nadaju. Drugi razlog zašto Putin ne bi to uradio je, što – i kad bi povukao podršku oko Kosova – ostaje kineski veto. Znači, povlačenje ruske podrške ne bi moralo da ima velike posledice, a može da našteti ruskim interesima u regionu.

Vladimir Međak: Ne vidim zašto bi Rusija odustala od veta na ulazak Kosova u Ujedinjene nacije u trenutku kada ona sama ima otvorena teritorijalna pitanja koja želi da reši.

Pored svega ovoga što se dešava sa napadom na Ukrajinu, ona ima nikad priznatu aneksiju Krima, pitanje Donjecka i Luganska, kao i pitanje Transdnjestrije u Moldaviji koje je izuzetno teško s obzirom da su Rusi u Moldaviji opkoljeni sa dve strane. S jedne strane su Moldavci, s druge strane Ukrajinci, a oni nemaju kopnenu vezu sa maticom.

Imaju i problem Južne Osetije i Abhazije. Zbog svega toga mislim da je Rusiji mnogo pametnije da do poslednjeg momenta drži kartu Kosova jer to je njen bargening chip sa kojim može da ide u pregovore sa sponzorima kosovske nezavisnosti.

Oni će time da trguju u skladu sa sopstvenim nacionalnim interesima bez obzira na Srbiju. Rešavanje pitanja Kosova više nije vezano za Srbiju, ono je vezano za pitanje sudbine Donjecka, Luganska i Krima, dakle za interese Rusije.

S druge strane i Kina ima sopstvene interese vezane za Tajvan. Tako da mislim da su te stvari izašle iz naših ruku i da nas uvođenja sankcija Rusiji ne bi pogodilo na takav način kako se kod nas misli.

Izolacija

Omer Karabeg: Šta bi moglo uslediti ako Vučić ipak odluči da ne uvede sankcije Rusiji ili da uvede polovične sankcije. Kako bi Zapad reagovao?

Kako bi se to odrazilo na ekonomiju Srbije, da li bi došlo do povlačenja stranih investicija što bi bitno oslabilo ekonomiju jer u Srbiji najviše ima nemačkih investicija, a nemačka ministarka inostranih poslova Analena Baerbock jasno je stavila do znanja da Srbija mora da uvede sankcije Rusiji ako želi da postane članica Evropske unije?

Filip Ejdus: Ukoliko bi se desio scenario koji sam maločas opisao – da se rat završi i da u okviru nekog mirovnog sporazuma dođe do povlačenja sankcija, možda bismo mogli da se izvučemo sa nekoliko oštrih ocena i pretnji bez nekih većih posledica. Ali to je u ovom trenutku toliko malo verovatno da je na nivou fikcije.

Inače, odugovlačenje sa uvođenjem sankcija ili nekakvo polovično, nezadovoljavajuće rešenje moglo bi da dovede do zaustavljanja evropskih integracija, ponovnog uvođenja viza, problema sa snabdevanjem gorivom, gubitka paketa ekonomske pomoći, možda čak i gubitika statusa kandidata. To bi se dugoročno katastrofalno odrazilo na našu ekonomiju koja je usmerena na region i Evropsku uniju.

Sigurno je da bi takva izolacija usporila dolazak stranih investicija. Ne samo iz Nemačke i iz Evropske unije već i drugih delova sveta s obzirom da mnoge investicije iz zalivskih i dugih država dolaze zbog toga što postoji očekivanje da će Srbija ući u Evropsku uniju.

Vladimir Međak: Posledice bi bile teške. Došlo bi do zamrzavanja pregovora o ulasku u Evropsku uniju. Nisam siguran da bi išli na oduzimanje kandidatskog statusa jer to ni Turskoj nije bilo oduzeto. A što se tiče ekonomije, dovoljno bi bilo da prestanu da nam se javljaju.

Naša ekonomija je jako umrežena sa evropskom, pa bi svaki poremećaj u komunikaciji značio gubitak poslova za naše privrednike. Iz Evropske unije bi im poručili – izvinite, vaša država podržava agresiju na Ukrajinu, mi nećemo da radimo sa vama.

Vidimo kakva je histerija krenula Evropom, ta histerija može da se prenese i na nas ako nas budu percipirali kao ruskog saveznika i kao nekog ko podržava rusku agresiju i ruske ratne zločine. Investicije dolaze u Srbiju zato što strane države stimulišu svoje kompanije da investiraju u zemlju koja je buduća članica Evropske unije.

Mi zapravo stranim investitorima prodajemo trzište Evropske unije. Ne prodajemo im tržiste Srbije jer imamo relativno siromašno stanovništvo. Strani investituri dolaze zato što robu proizvedenu u Srbiji mogu da izvoze u Evropsku uniju i što će je bez ikakvih barijera podavati na evropskom tržištu kada Srbija uđe u Evropsku uniju.

Onog momenta kada ta budućnost postane nesigurna strane kompanije će početi da nas zaobilaze. Zašto bi investirali kod nas kad mogu da odu u Severnu Makedoniju, Crnu Goru, ili Albaniju gde je ista cena radne snage, a sve te države su članice NATO saveza.

Ako izgubimo perspektivu članstva u Evropskoj uniji, s obzirom da nismo ni u NATO savezu, ni u Svetskoj trgovinskoj organizaciji, naše akcije dramatično padaju. Jedina stvar koja naše akcije drži relativno visoko je činjenica da vodimo pristupne pregovore sa Evropskom unijom. Onog momenta kad to nestane počeće da nas u širokim luku zaobilaze.

Buridanov magarac

Omer Karabeg: U zaključku, da li je definitivno gotovo sa politikom sedenja na dve stolice?

Filip Ejdus: Apsolutno je jasno da će nova vlada Srbije morati da spoljnopolitičku ravnotežu pomeri ka Zapadu ukoliko želi da nastavi evropskim putem. Do tog trenutka kupovaće se vreme. Govoriće se o teškim kompromisima koje Srbija mora da napravi, o nepopularnim istorijskim odlukama, a za to vreme će se smišljati koraci koji mogu da zadovolje Evropsku uniju, a da ne razljute Moskvu.

Mislim da će mentalitet politike sedenja na dve i više stolica ostati dominantan način mišljenja u našoj spoljnoj politici i nakon glasanja o izbacivanju Rusije iz Saveta za ljudska prava Ujedinjenih nacija. Problem je, međutim, što manevarskog prostora više nema. Čak i da se ubrzo završi rat, odnosi Evropske unije i Rusije će biti trajno antagonizovani.

Govori se i o novom hladnom ratu i čisto sumnjam da će u skorije vreme doći do nekog detanta. Srbija može da napravi pogrešan izbor. Ne bi nam to bilo prvi put. Mi smo prespavali završetak hladnog rata, nismo razumeli šta se dogodilo i nastavili smo da bijemo neke bitke od ranije. Čini mi se da smo sada opet na ivici da ponovo prespavamo nova geopolitička previranja, da ne shvatimo da je na delu novi hladni rat u kome neće biti prostora za nesvrstane – barem ne u Evropi i na Zapadnom Balkanu.

Ako napravimo pogrešan izbor, platićemo cenu. U tom slučaju ostali bismo kao onaj Buridanov magarac između dva plasta sena, ne bismo imali ni jedno, ni drugo – ni jare ni pare. Ostali bismo usamljeni i trajno zatočeni na geopolitičkoj periferiji Evrope, stalno pod nekom unutrašnjom i spoljnom opsadom i bez šanse da se preobrazimo u prosperitetno i demokratsko društvo.

Vladimir Međak: Slažem se da postoji mogućnost da opet napravimo pogrešan izbor. Mnogi akteri koji sada treba da donesu odluku vrlo su slični onima koji su doneli pogrešnu odluku 1989, odnosno 1990. godine. Međutim, ako hoćemo da pričamo racionalno, ruska stolica je prestala da postoji 24. februara ove godne. Nema više sedenja na dve stolice pošto ruska stolica više ne postoji.

Ako Srbija pokuša da sedne na rusku stolicu ona će tresnuti zadnjicom o pod, jer ruske stolice nema. U tom slučaju ostajemo na vetrometini kao ona bela kugla u bilijaru koju svako udara, a kad upadne u rupu opet je vraćaju na sto da bi je ponovo udarali.

To je ta opcija – ruske stolice nema i mi sedimo na goloj zemlji. Druga opcija je da nastavimo da idemo onim putem kojim smo rešili da idemo 2009. kad smo podneli zahtev za prijem u članstvo Evropske unije, putem koji ova vlast već deset godina uporno pokušava da zamagli.