Lončari iz Zlakuse u Srbiji stigli do UNESCO-a

8. January 2021.
Lončarski zanat u užičkom selu Zlakusi na zapadu Srbije upisan je na UNESCO-ovu reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa.
fe45d4e3-3148-4a70-ae44-f43cd9cfabd9_tv_w800_h450.jpg

U odluci međuvladinog komiteta za očuvanje nematerijalnog kulturnog nasleđa UNESCO-a, objavljenoj u decembru, navodi se značaj tradicionalne izrade zlakuške lončarije, na ručnom kolu, tehnikom zidanja, a zemljano posuđe namenjeno je za termičku obradu hrane.

Centar za nematerijalno kulturno nasleđe Etnografskog muzeja u Beogradu, u saradnji sa Muzejom na otvorenom “Staro selo” Sirogojno i Udruženjem lončara “Zlakusa” pripremili su nominaciju ovog starog zanata, koji se održao u Zlakusi zahvaljujući i Sofiji Bunardžić, akademskoj slikarki, keramičarki, dugogodišnjoj profesorki i direktorki Umetničke škole u Užicu.

Ona već dvadeset pet godina u Zlakusi organizuje međunarodnu koloniju keramike, a preko 360 umetnika iz 37 zemalja imalo je do sada priliku da nauči elemente starog lončarskog zanata i svoje umetničke predmete izradi na stari način, pa je tako ceo svet saznao za lončare iz Zlakuse.

Nekada način za izdržavanje porodice

Selo Zlakusa nalazi se na putu između Užica i Požege, a uvek je bilo poznato po lončarima. Nekada su ih zvali i crepuljarima, a izradom zemljanog posuđa bavili su se meštani koji nisu imali drugi način da izdržavaju svoju porodicu.

Kada se u užičkom kraju otvorilo nekoliko velikih fabrika, lončarski zanat je spao na tri do četiri domaćinstva u selu. Bili su to stariji Zlakušani, iz familija Savić Šunjevarić, Nikiotvić, Glišić. Oni su nosili lonce, pržulje, na vašare, i tako održavali zanatsku tradiciju, dugu nekoliko stoleća. Pre četvrt veka lončarstvo je ponovo oživelo u Zlakusi i danas desetine porodica živi od njega. Najvažnije, sačuvan je tradicionalni način izrade zemljanih lonaca, šerpi, pekača.

Pre četvrt veka lončarstvo je ponovo oživelo u Zlakusi i danas desetine porodica živi od njega. Najvažnije, sačuvan je tradicionalni način izrade zemljanih lonaca, šerpi, pekača

Pre četvrt veka lončarstvo je ponovo oživelo u Zlakusi i danas desetine porodica živi od njega. Najvažnije, sačuvan je tradicionalni način izrade zemljanih lonaca, šerpi, pekača

Točak ručno okrećemo i na njemu ‘zidamo’ lonac

Braća Darko i Žarko Tešić spadaju u mlađe lončare, imaju radionicu na ulazu u selo, a Žarko za Radio Slobodna Evropa (RSE) priča od čega i kako nastaje zemljano posuđe, koje ima zaštitini znak i geografsko poreklo:

“Moji u familiji kažu da su se ovim zanatom bavili više od dvesta godina. Ja sam naučio zanat od dede Radenka, u lončarstvu sam već desetak godina, čim sam završio srednju školu, počeo sam da pravim lonce”, kaže on.

Za njega je ovo osnovno zanimanje, a u radionici je svaki dan.

Kako je objasnio, posuđe se izrađuje od gline koja se vadi iz zemlje u selu Vranjani kod Požege, dvadesetak kilometara od Zlakuse, a kamen se kopa iz sela Rupeljeva, takođe kod Požege, gde postoji rudnik.

“Kamen i glina se pomešaju u jednakoj količini, prethodno kamen na jednoj drobilici samenjemo i on bude kao brašno. Onda se sve provlači kroz valjke, i vidite, dobijemo ovu braon – sivu masu, da napomenem, kamen se dodaje kako bi zemljani sud imao čvrstinu, da bi u njemu hrana mogla biti termički obrađena”, objašnjava Žarko Tešić.

Glina, kako dodaje, prethodno nekoliko dana stoji u vodi kako bi omekšala, a kada se napravi masa, ona se stavlja na točak, koji se ručno okreće.

Kada se posuda završi na točku, ona se suši na dnevnoj temperaturi sedam dana, pa ide u sušaru jedan dan da se izvuče vlaga. Zatim lonac ide u električnu peć

Jedinstvena tehnika u Srbiji

“’Zidamo’, dodaje se sloj po sloj, i oblikujemo sud. Ovo je naša jedinstvena tehnika, sve se radi ručno i ovakav način izrade grnčarije nije zastupljen ni u jednom kraju Srbije, osim ovde kod nas u Zlakusi. Eto, to smo mi nasledili od naših predaka, i zaštitili smo”, dodaje Žarko Tešić.

Prema njegovim rečima, njegova porodica najviše pravi posuđe koje se koristi za spremanje hrane; lonce, šerpe, sačeve, crepulje, elipsaste pekače za rernu, a ako neko naruči, prave i ukrasne predmete.

Kada se posuda završi na točku, ona se suši na dnevnoj temperaturi sedam dana, pa ide u sušaru jedan dan da se izvuče vlaga. Zatim lonac ide u električnu peć.

“Ranije smo pekli na otvorenoj vatri, ložili drva, sada smo ubrzali proces. U električnim pećima peče se otprilike oko dvanaest sati, temperature ide do 800 stepeni. Sat vremena ostaje na toj temperaturi, i onda je lonac gotov”, dodaje Žarko Tešić.

“Ranije smo pekli na otvorenoj vatri, ložili drva, sada smo ubrzali proces. U električnim pećima peče se otprilike oko dvanaest sati, temperatura ide do 800 stepeni. Sat vremena ostaje na toj temperaturi, i onda je lonac gotov”, dodaje Žarko Tešić

“Ranije smo pekli na otvorenoj vatri, ložili drva, sada smo ubrzali proces. U električnim pećima peče se otprilike oko dvanaest sati, temperatura ide do 800 stepeni. Sat vremena ostaje na toj temperaturi, i onda je lonac gotov”, dodaje Žarko Tešić

Zaštitili proizvode zbog plagiranja

Prema njegovim rečima danas u Zlakusi ima dosta mlađih lončara, a osnovali su i udruženje. U njegovom zaštitnom znaku piše “Zlakusa”, a od skoro svaki lonac, šerpa, uz znak, imaju i sertifikat.

Prema rečima Žarka Tešića, tako je moralo:

“Kopiraju naše proizvode, prave na električnom točku dnevno po sto komada, u kalupima, nema zidanja onako kako mi radimo, i to nije dobro. Čak i u našem selu ima ljudi koji rade na taj način, prave falsifikate. Zbog toga smo zaštitili naš proizvod, i u Udruženju ima oko desetak domaćinstava koji rade na stari, tradicionalni način. A sada ovo sa Uneskom će nam takođe pomoći.”

Prema njegovim rečima, lonac koji se izradi na tradicionalni način može se koristiti narednih pedeset godina.

“Sve se može kuvati u našim loncima i šerpama, pasulj, svadbarski kupus, gulaš, može se u saču peći meso, pite. Sve se više ljudi interesuju za ovu vrstu posuđa”, dodaje on.

Lončari iz Zlakuse prodaju svoje proizvode u blizini magistralnog puta ka Zlatiboru i Crnoj Gori, pa kupci svraćaju tokom cele godine.

“A svake godine nam dolaze i kupci iz Slovenije, jedna grupa vatrogasaca, uvek kupe dosta lonaca i šerpi. Ja sam zadovoljan ovim poslom, ako vredno radiš, može se zaraditi”, ističe Žarko Tešić.

Dana i Vaso Šunjevarić imaju preko dvadeset godina iskustva u lončarskom zanatu. Kada se udala za Vasa, Dana je naučila lončarski posao i godinama je bila jedina žena koja se bavila lončarstvom u Zlakusi.

Dana i Vaso u lončarskom poslu

Dana i Vaso Šunjevarić imaju preko dvadeset godina iskustva u lončarskom zanatu. Kada se udala za Vasa, Dana je naučila lončarski posao i godinama je bila jedina žena koja se bavila lončarstvom u Zlakusi.

“Nije lako raditi na točku, ali olakšava ako imate ljubav prema poslu, prvenstveno prema glini, prema ovim posudama koje radim”, ističe u razgovoru za RSE Dana Šunjevarić.

Ako nešto želite da naučite, ističe, naučićete. Dodaje i da je zadovoljna kada vidi lonac koji je napravila svojom rukom.

“Najteže je pripremiti glinu, a zatim ide oblikovanje na točku, meni treba nešto više od pola sata da ‘izvrtim’ jedan lonac srednje veličine. Onda ga sušimo, pa pečemo, i za dvadesetak dana je lonac gotov za upotrebu”.

Posao sa kolena na koleno

Vaso Šunjevarić dodaje da se ovim poslom bavio njegov pradeda, pa onda i deda i baba, a potom i njegov otac.

“Pričao mi je deda kako su oni na leđima donosili glinu i kamen, peške išli po dvadesetak kilometara, a zatim kamen tucali čekićem. Bilo je to mukotrpno i zbog toga su tada, pričaju, lončare svi sažaljevali u selu, jer morali su se baviti tim poslom, nije bilo drugog”, ističe on.

U porodici Šunjevarić je ostalo upamćena i priča o Vasinoj baki koja je, kako priča, bila dobar lončar, ali se krila kada je to radila, kako je neko ne bi video u selu.

“Tada je bilo sramota za jednu ženu da se bavi muškim poslom, a bila je vešta i brza da napravi lonac. Imala je posebne šare za obod lonca, te šare su i danas na našim loncima” dodaje Vaso Šunjevarić.

Lonci preko interneta

Zbog epidemiološke situacije, ove godine Šunjevarići prodaju najčešće preko interneta, lonci i šerpe odlaze na sve strane.

“Za to su zaslužni kćerka Sanja i sin Saša, oni su nam napravili internet stranicu, i ljudi tako naruče lonce, šerpe, mi im šaljemo brzom poštom. Imamo narudžbine i iz Austrije, Nemačke, Holandije, odlaze naši lonci na sve strane sveta”, ističe Dana Šunjevarić.

Vaso Šunjevarić naglašava da je osnivanje Udruženja lončara “Zlakusa”, koje se bori za očuvanje tradicije tog zanata, od velikog značaja za njega.

“Važno nam je da sačuvamo tradiciju zanata, i da ne obmanjujemo naše kupce. Sve je više ljudi koji se vraćaju ovom zanatu, naročito posle propadanja i zatvaranja fabrika, ali ti novi lončari neće da poštuju tradiciju, i rade na brži i nekvalitetniji način”, ističe on.

Spoj umetnosti i starog zanata

Svi lončari iz Zlakuse slažu se, ovaj zanat obnovljen je zahvaljujući Sofiji Bunardžić i međunarodnoj koloniji keramike koja se u selu organizuje svakog avgusta, već dvadeset pet godina.

Bunardžić je akademski slikar keramičar, bila je profesorka i direktorka u Umetničkoj školi u Užicu. Interesovala se za tradiciju lončarskog zanata, obilazila malobrojne lončare, a onda počela organizovati koloniju.

Do sada je u Zlakusi bilo 360 umetnika iz 37 zemalja, tokom sedmodnevnog boravka spajali su umetnost i tradiciju, što je i cilj organizovanja ove kolonije, rekla je za RSE Sofija Bunardžić.

“Ja sam ponosna što je zlakuško lončarstvo ušlo na Reprezenativnu listu Uneska, i meni je tokom ovih dvadeset pet godina bilo bitno da umetnici iz celog sveta nauče stari lončarski zanat, i da svoje skulpture rade na tradicionalni način, zidanje na ručnom točku, a zatim umetnici svoje predmete peku na otvorenoj vatri, autentično od početka do kraja, kako se radio ovaj stari zanat.”

Zahvaljujući lončarima selo Zlakusa je oživelo, a planira se i izgradnja kulutrnog centra. Deo bi bio izlagački za radove sa prethodnih kolonija objašnajva Bunardžić, navodeći da je uvek bio problem gde smestiti sve radove sa kolonija.

“Još pre deset godina smo mi deo tih radova izložili pored Potpećke pećine, koja je nedaleko odavde, a vrlo je posećena, isto tako ja se godinama zalažem da se u gradu Užicu napravi neki izlagački prostor gde bi se smestili predmeti sa ranijih kolonija. Mislim da bi to bilo vrlo zanimljivo za turiste”, kaže.

Lončari iz Zlakuse nisu jedini na UNESCO listi nematerijalnog kulturnog nasleđa čovečanstva.

Srbija je pored lončarskog zanata iz Zlakuse, upisala i običaj porodične slave 2014. godine, tradicionalnu narodnu igru kolo, 2017, i pevanje uz gusle, 2018. godine.

Članak je prenet sa portala Radio Slobodna Evropa.

Članak je prenet sa portala Radio Slobodna Evropa.

Share