Da li će Srbija štampati marku sa Vučićevim likom?

Autor: Omer Karabeg

Bilo je reči o tome zašto svaka izjava premijerke i ministara mora da počne sa “zahvaljujući predsedniku Vučiću”, da li napredovanje u hijerarhiji zavisi od količine hvalospeva upućenih predsedniku, zašto je ministar Vulin nenadmašan u dodvoravanju, kako su funkcioneri Srpske napredne stanke upoređivali Vučića sa Svetim Savom, carom Lazarem i Karađorđem, kako je epidemija korona virusa iskorišćena za učvršćivanje Vučićevog kulta, kako je Vučić lično raznosio respiratore po Srbiji i “pobedio” koronu, kako tvrde njegovi obožavatelji, zašto Vučić nije harizmatska ličnost, koliko uloga velikomučenika, koju on često igra, doprinosi njegovom kultu, da li ljudi u njemu vide velikog vođu, kako režimski mediji u ružičastim bojama slikaju njegovo detinjstvo i mladost, vlada li u Srbiji podanički mentalitet, kao i o tome da li će uskoro u Srbiji Vučićeve slike visiti po školama i javno se slaviti njegovi rođendani.

Omer Karabeg: Da li se obožavanje Vučića, kojim je preplavljena Srbija, može svrstati u kult ličnosti?

Boban Stojanović: Apsolutno može. To je najbolje odslikala pandemija korona virusa. Ne samo da je Vučić odlučivao o svemu, već je po svetu nabavljao medicinsku opremu, raznosio je po Srbiji i lekarima objašnjavao kako ona funkcioniše. Sve je to počelo 2012. i 2013. godine kada Vučić hapsi tada “najozloglašenijeg” tajkuna, kako su ga nazivali, Miroslava Miškovića, spasava decu za vreme poplava i iz snežnih nanosa za vreme oluje. U međuvremenu je postao i glavni bankar, i gradonačelnik svakog grada, i predsednik svake opštine, i urednik svih medija. To je čovek koji sve zna i u sve se razume. Njegov kult se stvara pričom da on gotovo ne spava, a često i ne jede samo da bi branio Srbiju.

Zlatko Minić: Svako ko je na bilo koji način osetio bilo kakvu korist ili boljitak do koga je došao preko Srpske napredne stranke ima obavezu da se zahvaljuje Aleksandru Vučiću. Ne znam da li oni popunjavaju nekakve nedeljne ili mesečne izveštaje o tome kako su i koliko hvalili Aleksandra Vučića, ali o tome se svakako vodi evidencija. S druge strane, i sam Vučić ima potrebu da samog sebe hvali, da priča o sebi kao o najboljem studentu, kao o čoveku koji je strašno vredan, mnogo radi, ne spava, brine za sve. To je dvostruki napad na svest građana u Srbiji. Imamo ceo hor koji hvali Vučića i samog Vučića koji mu diriguje.

Sveti Sava i car Lazar

Omer Karabeg: Svaka izjava ministara ili funkcionera Srpske napredne stranke počinje rečima “zahvaljujući predsedniku Vučiću Srbija je postigla to i to” i onda slede pohvale da je Vučić veliki vizionar, mudri vođa, najveći lider koga je Srbija ikada imala – i sve u tom stilu. Funkcioneri Srpske napredne stranke su upoređivali Vučića sa Svetim Savom i izjavljivali da bi mu se divili i car Lazar, i Karađorđe. Kako Vučić reaguje na takve udvoričke izjave?

Boban Stojanović: Prihvata ih. To more pohvala, stalno zahvaljivanje Vučiću za sve i svašta, upoređivanje sa Svetim Savom i carom Lazarom prevazilazi granice pristojnosti i dobrog ukusa. U Srpskoj naprednoj stranci nemate nijednu osobu koja je izjavila nešto svoje, koja je nešto sama smislila.

Kad javno nastupaju, oni prvo zahvale predsedniku, a onda besomučno ponavljaju ono što su od njega čuli. Često ministri i partijski funkcioneri izazivaju veštačke sukobe sa rukovodstvom susednih država, a onda se Vučić pojavljuje kao nekakav spasilac i osoba koja smiruje tenzije. To je dogovorena igra kako bi se Vučić međunarodnoj javnosti predstavio kao mirotvorac i odgovorni lider.

Omer Karabeg: Sećam se da je ministar odbrane Aleksandar Vulin pre nekoliko godina predložio da u kancelarijama Ministarstva odbrane vise Vučićeve slike, ali Vučić je to odbio. Da li je i to bila dogovorena igra?

Zlatko Minić: Najverovatnije. Ne verujem da je Aleksandar Vulin u poslednjih šest, sedam godina – otkako se vratio na vlast i otkako menja različita ministarstva, funkcije i kancelarije – išta uradio a da mu to nije odobrio Vučić. Ja sam nedavno igrom slučaja naleteo na sajt Ministarstva odbrane i bio sam fasciniran količinom udvoričkih saopštenja i izjava Aleksandra Vulina o Vučiću. Ne možete da verujete da neko na taj način uzdiže Aleksandra Vučića do zvezda i pripisuje mu natprirodne moći.

Niko više ništa ne može da uradi a da to nije urađeno na inicijativu Aleksandra Vučića. Za sve ono što je redovan rad raznih organa, institucija, ministarstava – za sve to se ima zahvaliti Aleksandru Vučiću. Tako se nazivi ulica menjaju na inicijativu Aleksandra Vučića, spomenici se podižu na inicijativu Aleksandra Vučića, fontane se grade na inicijativu Aleksandra Vučića, plate se povećavaju na inicijativu Aleksandra Vučića, a siromašnim građanima se dele stanovi na inicijativu Aleksandra Vučića.

Boban Stojanović: Ne samo da je sve urađeno na inicijativu Aleksandra Vučića nego se stiče utisak da je Vučić ubacio pesak i vodu u svaku mešalicu za izgradnju nekog objekta i da je lično sagradio svaki metar autoputa.

Čovek koji je pobedio koronu

Omer Karabeg: Gospodine Stojanoviću, pomenuli ste vreme pandemije. Rekao bih da je pandemija iskorišćena za neverovatno učvršćivanje Vučićevog kulta. On je predstavljen kao spasilac nacije, kao čovek koji je pobedio epidemiju i spasio hiljade života.

Boban Stojanović: Korona je potpuno ogolila celu stvar. Kada je tokom epidemije Vučić bio u poseti Nišu, novinar televizije N1 ga je upitao da li je on lično morao da donosi respiratore i tim povodom pravi konferenciju za medije u vreme kada su bila zabranjena okupljanja. Vučić mu je na to odgovorio: “Vi ste kao i opozicija, hoćete da me sklonite da bi korona pobedila”.

Vučić se ponašao kao Gospod Bog koji je sišao s neba pa ide po Srbiji i leči ljude od korone. On se uz pomoć svojih medija predstavio kao najzaslužnija osoba za to što je Srbija uspela da pobedi koronu. On je izjavio: “Ja ću lično da sednem u avion i odem po respiratore”. Običan čovek ne analizira tu izjavu, on zna da respiratori u tom trenutku spasavaju živote i čuje da je predsednik spreman da lično sedne u avion i otima Kinezima respiratore. Naravno da to podiže Vučićev rejting i učvršćuje njegov kult.

Zlatko Minić: Još jednom o Vulinu. Evo šta je napisao o Vučiću i koroni: “Vučić je pokazao šta može da uradi čovek kome Srbija veruje i koga državni organi poštuju i slušaju. Od nabavke lekove i respiratora pa do organizacije sistema i funkcionisanja države sve se radi jedinstveno i koordinirano, jer imamo čoveka koji može da nas okupi i usmeri. Srbija ima čvrstog i upornog vođu i to puno znači”.

U tih nekoliko redova tačno je pokazao kako je Vučić želeo da se prikaže u ovoj krizi. Na početku epidemije pojavile su se informacije da je Vučić telefonom zvao obolele, pa je posle odustao, jer ih je bilo previše. Naravno, niko nije pitao otkud mu telefoni zaraženih. Potom se Vučić hvalio kako se borio za respiratore. Bahato je poručivao da ga ne treba pitati kako ih je nabavio, kao da ih je svojim novcem platio. Istovremeno je kao strogi otac slao poruke kako će kazniti neposlušne. Kada su se ljudi bunili zbog uslova u privremenoj COVID bolnici na Sajmu, on im je poručio: “Ako vam se ovo ne sviđa smisliću nešto još strašnije i gore”.

Setimo se samo podele respiratora u Novom Pazaru i Nišu gde je učio lekare čemu služe respiratori i kako se koriste. Iako su mu se lekari i stručnjaci posle toga smejali, cela Srbija je bila fascinirana njegovim “znanjem”. Načelnica Niškog okruga je na Fejsbuku objavila da stiže pet šlepera s medicinskom pomoći koju Vučić šalje jugu Srbije. Kada su novinari upitali da li je to njegova lična donacija, niški funkcioneri su ostali nemi.

Velikomučenik

Omer Karabeg: Ima li Vučić harizmu? Može li se za njega reći da je harizmatska ličnost?

Boban Stojanović: Ne bih rekao. Pre bih rekao da je on velikomučenik koji sve zna. On kombinuje te dve osobine. Ne spava, ne jede, radi 24 sata dnevno – samo čekam da izjavi da ponekad radi i 25 sati – pati i svim snagama se bori za dobro Srbije, ali on je i osoba koja uvek sve zna. Ume da pusti suzu i pokaže da je običan čovek, ali ume i da podvikne kao brižan otac, a figura brižnog i strogog oca je duboko ukorenjena u našoj patrijarhalnoj tradiciji.

Zlatko Minić: Vučić je na momente pokušavao da igra na jugonostalgičarsku emociju – koja je prisutna kod dobrog dela stanovništva u Srbiji – ne bi li se poredio sa Titom. Kada ga ljudi iz njegovog okruženja hvale često aludiraju da se takav čovek nije pojavio od Titovih vremena. Svi mi koji smo rasli u to vreme zapamtili smo priče kako je Tito na sankanju polomio naćve ili kako mu je bilo muka kada je pojeo svinjsku glavu.

Po medijima su počele da se pojavljuju slične sličice i iz Vučićevog života. Imali smo prilike da čitamo njegove sastave iz osnovne škole, da slušamo priče kako je bio nestašan, pa je preskakao ogradu da bi išao kod devojke, a kad se postavilo pitanje da li je služio vojni rok bili smo zasuti stvarnim ili izmišljenim anegdotama iz vojske, pa se onda našao nekakav drugar iz vojske negde u Makedoniji koji je pričao o njemu. Pa smo onda slušali priču kako je prodavao eksere u nekoj nepostojećoj prodavnici u Engleskoj, kako se kasnije ispostavilo. Pokušao se izgraditi lik sličan Titu, ali čini mi se da to nije uspelo. Harizma se ne gradi. Harizma postoji ili ne postoji.

Omer Karabeg: Da li narod doživljava Vučića kao velikog vođu?

Boban Stojanović: Očigledno da ga tako doživljava. Bar jedan veliki deo. Neki će reći da je to rezultat medijske mašinerije i propagande, ali ja mislim da je on uspeo da pogodi ono što građani traže. Mi smo podaničko društvo. Društvo koje želi da ima lidera koji će da ga vodi i koji se pita za sve. Očekujemo da nam ta osoba obezbedi sigurnost i posao za nas i našu decu. Kad na to dodate ogromni klijentelizam, jer veliki broj ljudi zavisi od Srpske napredne stranke, onda nije čudno što veliki broj ljudi u njemu zaista vidi velikog vođu i veruje u sve to što mediji pričaju – da je on maltene gradio svaki metar autoputa i da je za sve zaslužan.

Veliki broj članova Srpske napredne stranke koji imaju koristi od njegove vladavine, u njemu vidi nekoga ko je garant njihove budućnosti. Oni znaju da će, ako Vučić padne, izgubiti sve. Srpska napredna stranka ne postoji bez Aleksandra Vučića. Da se Vučić kojim čudom sutra povuče sa političke scene – verujem da ta stranka na izborima ne bi prešla jednocifreni rezultat. Jer Vučić je na svim izbornim listama te stranke – od parlamenta do mesne zajednice. Kad na čelu izborne liste imate ime lidera a ne stranke, onda vam je sve jasno.

Mislim da ozbiljan deo populacije i ne zna kako se zove Vučićeva stranka, ne zna za Srpsku naprednu stranku, ali zna za Vučića. Na osnovu onoga što im se servira putem televizija sa nacionalnom frekvencijom i tabloida Vučić je za njih spasialc. To je vođa od koga su nešto dobili ili se nadaju da će dobiti. I zato mu bespogovorno veruju. Međutim, kad jednom vide da ništa nisu dobili i da žive jako loše – vrlo brzo će mu okrenuti leđa i okriviti ga za sve.

Vučićev poklon penzionerima

Zlatko Minić: Slažem se da narod doživljava Vučića kao velikog vođu. On je neprikosnoveni vođa, a svi ostali su njegov servis. I država je praktično njegov servis. Kada je ovih dana uputio pismo penzionerima ispalo je da je on penzionerima poklonio 100 evra, nigde se ne pominje vlada. Na jednom mestu se pominje država koja je štedela i sada zahvaljujući tome što je država štedela Vučić deli novac.

Ne bih se složio sa gospodinom Stojanovićem kada kaže da će, kad stvari krenu loše, ljudi okriviti Vučića. Jer, Vučić je stvorio nekoliko krugova odbrane. Gradi se narativ koji prepoznajemo od ranije. Sećate se onoga – Tito nije znao šta rade oni oko njega, pa Milošević nije znao, a sada ni Vučić ponekad ne zna šta rade oni oko njega.

Ovih dana je, čini mi se, u tabloidu Srpski telegraf preko cele strane bio naslov “Radiće metla”, “Idu čistke”, “Vučić posprema partiju” ili tako nešto. Sličnih najava bilo je svake godine od 2015. Kao Vučić će čeličnom metlom očistiti vladu, partiju, lokalne šerife. Šalje se poruka da ima mangupa u Vučićevim redovima zbog kojih stvari ponekad ne funkcionišu.

Vrlo često za to je kriva i opozicija za koju se kaže da je nesposobna, da mrzi Srbiju i da je plaćena da radi protiv Srbije. Tako da postoji mnogo krugova zaštite oko Vučića koji moraju da padnu da bi se došlo do njega. I zato svako malo nestanu neki potrošni likovi koji su bili ili na čelu vlade, ili u ministarstvima, ili na lokalu. To se dešava i u sadašnjoj predizbornoj kampanji. U svakom slučaju, dok je takvog okruženja, čini mi se da će za prosečnog birača uvek biti dovoljno nekakvih krivaca koje treba spaliti da bi se Vučić spasio.

Srbija nije Turkmenistan

Omer Karabeg: Da li će Vučićev kult i dalje jačati? Recimo, mislite li da će uskoro u Srbiji Vučićeve slike visiti po školama, da će deca pisati pisma velikom vođi i da će se javno slaviti njegovi rođendani.

Boban Stojanović: Ne verujem baš da će da ide tako daleko. Mislim da će znati kada treba da povuče ručnu, mada je to zaista prešlo granice dobrog ukusa. Sve mi to liči kao da živimo u monarhiji, a Vučić je kralj. No, mislim da on ipak ima kočnicu i da razmišlja o tome šta sme, a šta ne sme. Pomenuli ste fotografije po školama. To nije nešto novo. Znam da po svim opštinama i gradovima po Srbiji njegove slike vise u kabinetima. Ali nisam siguran da će smeti da ide dalje. Sve što je do sada radio znao je da dozira tako da to ide njemu u prilog.

Pitanje je šta bi se desilo ako rejting eventualno počne da mu pada, da li bi tada posegnuo za takvim stvarima ili povećanjem represije. Međutim, koliko god želeo da bude Tito – mislim da je ipak svestan da nikada neće imati takvu podršku. Jer to su bila neka druga vremena.

Omer Karabeg: Mislite li da će pošta uskoro štampati marke sa Vučićevim likom?

Zlatko Minić: Da ste me to pitali pre pet godina – rekao bih da neće otići tako daleko. Ali danas kada Vučić bahato poručuje “Neću da vam kažem kako sam potrošio državni novac”, ne usuđujem se da decidno tvrdim da se to neće desiti. Bar se nadam da neće. Mislim da nismo dovoljno istočno. Da smo negde malo istočnije – u nekoj Centralnoj Aziji – mislim da bismo već imali promenjene nazive meseci i da bi nam se verovatno već dešavalo ono što se dešava u Turkmenistanu i u nekim zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza.

Ipak, suviše smo blizu Evropske unije i geografski smo u Evropi. Vučić želi da se političarima u svetu i u Evropi predstavi kao savremeni evropski lider. Bez obzira što bi takvo izražavanje divljenja, o kome govorite, bilo u skladu sa kineskom percepcijom odnosa prema vođi – nadam se da nećemo otići tako daleko.