Tragedije u Beogradu: Pola godine tišine, nedostajanja i tuge u Duboni i Malom Orašju

Autorka: Dejana Vukadinović

„Sasvim običan maj i običan četvrtak pretvorili su se u najgori datum, mesec i noć. Sada su tu samo muk, tuga, sivilo, groblje i crni barjaci.

„Strašna sahrana sa tri bela kovčega koji simbolizuju njihovu mladost, nevine i čiste duše”, govori Suzana Ranković, sestra 24-godišnjeg Dalibora Todorovića, jednog od troje mladih koji su te noći ubijeni u Duboni.

Tiho je i u šest kilometara udaljenom Malom Orašju, gde je ubijeno šestoro. Najmlađa žrtva je bio petnaestogodišnjak.

Glavnim putem prođe poneko, pognute glave, dvorišta su mahom prazna.

„Ljudi koje sam poznavala više ne poznajem, svi su utonuli – nema ih, svi su u crnini.

„Samo se o tome priča, a ako se i pomene nešto drugo, tragedija se nekako provuče i sve postaje crno”, govori Danijela Milovanović iz Malog Orašja, tetka jednog od nastradalih mladića, za BBC na srpskom.

Prošlo je pola godine od kada je ubijeno devetoro, a ranjeno 12 mladih u Duboni i Malom Orašju, selima u beogradskoj opštini Mladenovac i kod Smedereva, u noći između 4. i 5. maja.

Više javno tužilaštvo u Smederevu podiglo je 18. oktobra optužnicu protiv 21-godišnjeg U.B, osumnjičenog da je ubio devet, a ranio 12 ljudi.

Terete se i njegov otac, ujak i brat od ujaka iz Kragujevca.

Tužilaštvo traži maksimalnu kaznu od 20 godina za napadača i njegovog oca, dok se za ujaka i brata od ujaka predlaže kazna od po šest godina zatvora.

„Čekamo suđenje, a već čujemo kakva bi mogla da bude kazna i jako smo ogorčeni i besni. Sa tim su nam se nasmejali u lice i pokazali koliko brinu za ožalošćene, stavivši do znanja da im se može.

„Zašto se ne napravi izuzetak, zašto zbog ovog masakra ne usvoje novi zakon, jer da ga je bilo, do ovoga ne bi ni došlo”, kaže zgroženo Suzana Ranković.

Prema Krivičnom zakonu, okrivljeni nije imao punu 21 godinu, zbog čega mu se ne može izreći kazna doživotnog zatvora.

 

Jedna poruka, desetine propuštenih poziva i hiljade pitanja

Tog 4. maja, Suzana je u obližnjem selu završavala pripreme za porodičnu slavu Đurđevdan, koja se obeležava dva dana kasnije.

Uveče joj je stigla poruka od drugarice: ‘Šta se dešava u tvojoj Duboni?, uz link ka vesti u kojoj se pominje njeno rodno mesto i pucnjava.

„Pomislila sam da je neka greška, moje selo je uvek bilo mirno mesto”, priseća se tiho.

Majka i brat Dalibor se nisu javljali na telefon, pa je pokušala da dobije oca, ali bezuspešno.

Ubrzo saznaje da joj je brat ranjen.

Kako? Gde? Zašto? – pitanja su samo izranjala.

Na putu ka mladenovačkoj hitnoj pomoći, prošla je pored sela Ravni gaj, potpuno blokiranog policijom u potrazi za napadačem.

I danas se seća mnogobrojnih patrola i istražitelja koji joj nisu dali da prođe.

„Ništa mi nije bilo jasno, čula sam da je Dača ranjen u školskom dvorištu u Duboni, a Ravni gaj je bio prepun policije.

„Samo sam želela da ga vidim.”

Kasnije je saznala da je istim putem 15 minuta pre nje prošao i mladić optužen za višestruko ubistvo.

Uhapšen je tek posle višesatne potere, a u pretresu vikendice gde se krio, pronađen je pravi arsenal oružja, pa i automatskog, koje civili ne smeju da poseduju.

 

‘Nema više Dače’

Desetine bolničara, lekara, patologa uz policajce i zaslepljujući bljesci rotacionih svetala, prizor je koji Suzana pamti.

Nesigurnim koracima je uplašeno tragala za roditeljima.

Zatiče oca kamenog pogleda prikovanog za klupu, nesvesnog da je ona tu.

Majka je prislonila glavu na njegova kolena.

„Nije imala snage da kuka, cvilela je od bola.

„Nije reagovala na moje ponovljeno pitanje ‘Gde je Dača’, tata je gledao kroz mene i suznih očiju izgovorio najbolniju rečenicu ‘Nema više Dače'”, tiho se seća noći tragedije.

Dalibor je pogođen dva puta, Pucanj koji je pogodio stomačnu aortu bio je smrtonosan.

Te noći su ubijeni i brat i sestra Milan i Kristina Panić.

 

 

‘Voleo je život, drugi su mu sve uskratili’

Dalibor se tog četvrtka 14 puta čuo sa majkom.

Radio je u Elektrodistribuciji Mladenovac.

„Imali su običaj da se čuju u toku dana i po nekoliko puta. Kao da su znali da se sutra više neće čuti”, priča Suzana.

Prvi rafal te noći čuli su baš njeni roditelji. Majka je potrčala ka školskom dvorištu, ali je otac stigao prvi.

„Daču nije video od mraka i lipe koja je zaklanjala uličnu svetlost. Prišao je da pomogne deci, tražeći Daču, nadajući se da je pobegao.

„A onda je začuo strašan majčin plač – našla je Daču ispod klupe.”

Još je davao znake života i odmah su pošli kolima do hitne pomoći.

Sedeo je u majčinom krilu, pridržavala mu je glavu i ranu da ne iskrvari, dok je otac opipavao puls koji se više nije osećao nadomak hitne pomoći.

„Da li znate kako je kad vidite da vam dete umire, a vi ne možete da mu pomognete ili vidite svoje mrtvo dete, ali ne možete da prihvatite činjenicu da ga nema?

„Da li možete zamisliti dete kojem se vidi otvorena lobanja, da li možete zamislite dete bez ruke noge, oka – ne, ovo nije film, ovo je istina”, priča Suzana glasom prepunim osećanja.

Krvavi tragovi ostajali su za svakom pogođenom žrtvom.

„Tekla je… kao sa česme.”

Prošlo je šest meseci od tragedije koju ne pamti ovaj kraj Srbije, na samo tridesetak kilometara od Beograda.

„Pola godine smo na teškim mukama i ne mirimo se sa činjenicom da ih nema, ne mogu da prihvatim da više nikad neću videti, zagrliti ili poljubiti brata.

„Bio je brat za poželeti, voleo je život, a drugi su mu sve uskratili”, tiho govori Daliborova pet godina starija sestra.

 

‘Šest meseci, a nama i dalje prolazi jedan dan’

Tragove krvi i danas pamti Daliborov rođak Dejan Mladenović iz Dubone.

Poznavao je i Milana i Kristinu Panić, baš kao i osumnjičenog – Dubona je mala i svi se znaju.

Bio je na poslu kada su mu javili da je došlo do pucnjave.

Prizor u školskom dvorištu opisuje kao scene iz horor filmova, „i još gore od toga”.

„Ne znam ni kada je svanulo, tu gde sediš ti, tu sam bio ja, a sve se desilo nedaleko odavde”, pokazuje mi kroz prozor dok razgovaramo u dnevnoj sobi porodične kuće.

„Vreme kao da je stalo – šest meseci nije prošlo, nama i dalje prolazi jedan dan”, dodaje posle kraće pauze, zureći u sto.

Svakog dana posle tragedije, paljene su sveće u školskom dvorištu.

Na sahrani je bilo oko pet hiljada ljudi, kaže Dejan.

 

‘Sve je isto’

Dubona, sa nešto više od hiljadu stanovnika, poznata po voćarstvu, bila je mesto smeha i graje.

„Kako da se sada nasmeješ kada dece više nema? Dačin otac sada samo sagne glavu i gleda kuda ide, majku sam mu videla svega tri puta.

„A i da je vidim, šta da je pitam, šta da pričam”, govori 80-godišnja Desanka, Daliborova baka, za BBC na srpskom.

Ova starica jarkih plavih očiju više od 60 godina živi u Duboni i ne pamti ovakvu nesreću.

„Samoj sebi ne verujem da ga više nema.

„Viđali smo se svakog dana, živeli su preko puta nas. Nikada nisam videla da je bio ljut na nekog, a i Milan i Kristina su bili tako divna deca”, izgovara drhtavo, a oči joj zasuze.

Razgovor prekida zvuk crkvenog zvona.

Na par minuta hoda od porodične kuće Mladenovića je školsko dvorište u kojem je počinjen zločin.

Klupe na kojima su žrtve pronađene su sklopljene i postavljene uz samu ogradu.

Na prednjem zidu zgrade škole oslikan je mural sa likovima Kristine, Milana i Dalibora.

Radni je dan, ali dvorištem ne trče deca.

U podnožju starog stabla tri sveže sveće, još neupaljene.

Dejan gotovo svakodnevno zapali Daliboru sveću na seoskom groblju.

„Ili mu zateknem majku ili vidim sveću koja još nije dogorela.”

Nekoliko ljudi ulazi i izlazi iz obližnje prodavnice.

„Sve je kao i obično, sve je isto, tužno…”, kaže mi prodavačica, ne želeći da se predstavi.

Uoči šestomesečnog pomena, postavljena je i spomen ploča u školskom dvorištu.

Suzani se čini da ima onih koji se suzdržavaju od priče o tragediji, strahujući da će tako još više ožalostiti rodbinu žrtava.

„Oni u stvari i ne znaju da je on naša svetla tačka, a da je pomen njegovog imena sreća, jer je srećom i osmehom zračio.

„Stalno gledamo slike i snimke, slušamo njegove govorne poruke, samo da nađemo bar neki delić i osetimo da je tu.”

Dejan Mladenović je razočaran reakcijama društva, ali i predloženom kaznom za osumnjičenog.

Utisak mu je da se samo govori o masovnom ubistvu u školi Vladislav Ribnikar u Beogradu.

Tragedija u Duboni i Malom Orašju je, smatra on, „taktički u zapećku”.

Ni pola godine kasnije, nije mu jasno zašto je to tako.

„Živimo u društvu gde nema nikakve odgovornosti, prema trenutnom zakonu, najviše što (optuženi) može da dobije jeste 20 godina zatvora.

„Podelite godine robije sa brojem žrtava i, po toj računici, jedan mladi ljudski život vredi malo više od godinu dana. Pa šta ti onda država poručuje?”, pita se rezignirano ovaj 35-godišnjak.

 

‘Živite’

Dubona i Malo Orašje udaljeni su 10 minuta vožnje asfaltiranim putem okruženim voćnjacima i prostranim poljima.

Mesto zločina je danas spomen park, na samo nekoliko stotina metara od ulaska u Malo Orašje.

Venci, tri panja i limenke piva.

Sveže je, fijuče vetar, širi se miris tamjana i sveća.

Kapija crkve je otvorena.

Prvih dana posle tragedije, sveće su paljene danonoćno.

Nedaleko od crkvene porte je košarkaški teren.

Omanji dečak pokušava da pogodi koš, ali se lopta svaki put odbija o obruč.

Na bočnom zidu trošne zgrade mesne zajednice naslikan je mural posvećen žrtvama.

Petar Mitrović, Nikola Minić, Marko Mitrović, Aleksandar Milovanović, Lazar Milovanović, Nemanja Stevanović – Živite.

 

 

Danijela Milovanović je rođena u Malom Orašju, ali već godinama živi u beogradskom naselju Grocka.

U noći ubistava telefon nije prestajao da joj zvoni.

„’Masakr u Malom Orašju’, čitam i ne verujem.

„Nikad nisam pomislila da nešto tako može da se desi kod nas, u Srbiji”, govori.

Kao i u Duboni, i u Malom Orašju se svi poznaju, a mnogi su i u srodstvu.

Kada je saznala da joj je ubijen sestrić Nikola, počela je, kako kaže, da se gubi.

„Ničega se ne sećam, ne znam kako sam sledećeg dana došla na posao, kako sam izdržala.

„Pila sam mesec dana lekove za smirenje”, priča tiho.

O tragediji govori prvi put, mada je to gotovo jedina tema o kojoj se u njenom rodnom mestu priča.

„Nikola je bio divno, vaspitano dete kog su svi voleli, čuvala sam ga kad je bio mali, nikada se nije svađao i ne samo on, nego sva deca.

„Dobra, vaspitana, kulturna, ne pamtim da mi je neko od tih mlađih bilo kada rekao jednu ružnu reč”, opisuje ih setno i drhtavog glasa.

Danijela je rodno mesto posle tragedije prvi put posetila u junu, kada je jedan od ranjenih dečaka, Petar, preminuo.

„Otišla sam do mesta zločina, još nije bilo spomen parka, i dalje je bilo tragova krvi.

„Posetila sam Nikoline roditelje i nisam mogla ni saučešće da im izjavim, na groblju još nisam bila”, kaže, a glas je izdaje dok izgovara poslednje reči.

A deluje da je i sve drugo nestalo te noći u ovom selu blizu Smedereva.

Tišina je toliko glasna da nadjačava zvuke bagera.

Nekoliko ljudi u sivim radničkim odelima mrmljaju nešto u bradu, ali odbijaju da razgovaraju sa mnom.

Ni četvoro muškaraca pred prodavnicom neće da govore.

 

 

‘Želim da pričam o njemu’

Suzana o bratu Daliboru priča svakodnevno i ne želi da prestane.

Često ga i sanja, zbog čega joj se učini kao da su se skoro videli.

„Ne mogu da prihvatim da ga nema.”

Nasmejan mladić kog su svi voleli, brzo je pričao.

Bio je najmlađi u ulici, nosio je bele košulje i često menjao frizure, voleo je kamione i da fotografiše, priča ponosno Suzana.

Te noći, vozio je poslednji čas pre polaganja za dozvolu.

Imao je devojku i već su pravili planove za budućnost, da se venčaju kada ona završi fakultet.

Pomagao je ocu u privatnom poslu.

Majka mu je bila najbolja prijateljica, a Suzanina deca su ga obožavala.

Vodio ih je u bioskop, na fudbal i stalno se igrao sa njima.

„Previše nam nedostaje.

„I želim da pričam o njemu”, kaže Suzana.

Članak prenet sa portala BBC.