Skejtbording, Srbija i sport: Od ulične supkulture do olimpijske discipline

8. Avgust 2021.
Krvava kolena i odrani dlanovi, svakodnevni sukobi sa nervoznim prolaznicima, ali i radost u srcu kada se uspešno savlada neki od trikova na rampi u parku, sastavni su deo skejtbordinga - ulične veštine koja je postala olimpijski sport.
_119798253_2e910671-aef6-4cec-8e6f-b43509bfa910.jpg
Foto: Nemanja Mitrović/BBC

Nemanja Mitrović, BBC novinar

Ova vožnja drvene daske na točkićima koja je nekada predstavljala isključivo deo znojavog zadovoljstva grupe nezadovoljnih tinejdžera, a danas umeće za koje se dodeljuju olimpijske medalje, u Srbiji je prisutna od kraja osamdesetih.

Do danas je prošla kroz razne faze – uspone, padove, podele, komercijalizaciju, ali je dobrim delom sačuvala osnovne vrednosti od drugarstva i želje za napretkom, do uzajamne pomoći i podrške.

„U skejtu su svi prihvaćeni, nema nikakvog osuđivanja, a ne zna ni za godine, izgled, boju kože ili nešto drugo”, kaže Mihajlo Lukić, osamnaestogodišnji skejter iz Kruševca.

Skejteri su saglasni da je trenutno scena najrazvijenija u Beogradu, ali ne zaostaju ni gradovi poput Novog Sada, Niša, Leskovca, Čačka i drugih.

„Ovo je vrh koji ima i koji traje već petnaestak godina i još čeka da padne, ali verovatno zbog svih tih procesa i popularizovanja, i dalje ostaje jak i razvijen”, govori Ivan Dinić, sociolog i skejter.

„U mom gradu (ni)je glupo voziti skejt”

Skejtbording je u Srbiju stigao u drugoj polovini osamdesetih godina 20. veka, ali je scena krenula da se razvija tokom devedesetih.

Jedan od pionira ove supkulture – Mihajlo Jeremić Mikac prvi put se susreo sa grajndom, slajdom i ostalim trikovima na bioskopskom platnu 1986, gledajući sa drugarima u rodnom Smederevu film Thrasin’.

Pošto je „seme posađeno”, usledila je kupovina skejta u slovenačkoj radnji Sport.

„To je bio krš krševa, ali se koliko-toliko kotrljao, pa smo krenuli da se hvatamo za kola i autobuse i radimo slične klinačke gluposti”, priseća se Jeremić uz osmeh.

Ozbiljniji koraci napravljeni su tek krajem 1992, kada je otac jednog člana ekipe pored skejtova i opreme, iz Grčke doneo i film Questionable američke skejtbording kompanije Plan B.

„Nismo ni znali da je sve to moguće na skejtu, čak smo prvih par puta mislili da su to montaže”, objašnjava četrdesettrogodišnji skejter.

Ubrzo potom su upoznali još jednog skejtera koji je živeo na relaciji Požarevac – Skoplje i zahvaljujući putovanjima po Grčkoj i Bugarskoj znao da uradi mnoge trikove.

Nesebično je podelio znanje sa Smederevcima i tako im pomogao da „ubrzaju proces napretka”.

Iako su ovo najraniji počeci skejtbordinga u Srbiji, Jeremić kaže da je pre njih u Beogradu postojala još starija ekipa koja je vozila.

I upravo je prestonica bila prva destinacija gde su se uputili kada su smederevske ulice postale tesne.

Tamo su upoznali njihove vršnjake skejtere sa kojima su delili ista interesovanja i prema hardkor, pank i metal muzici.

Poznanstva su se širila, scena se razvijala, a skejtera je bilo sve više.

Pored Smedereva i Beograda, koji je početkom devedesetih imao skejt park na Adi Ciganliji, zavidan broj vozača je bio i u Leskovcu, Požarevcu, Novom Sadu, Nišu, Kraljevu, Valjevu, Kragujevcu i drugim gradovima.

Od improvizovanih dasaka i ilegalnih parkova, do skejt šopova

U ratom i sankcijama pogođenoj Srbiji, najveći problem bio je kako nabaviti opremu, pa se snalazilo ko je kako umeo.

Smederevci su nabavljali stare modele dasaka i davali prijatelju koji je imao alat da im obezbedi opremu za vožnju.

„Daske su bile preširoke, pa smo glodalicama pravili oblik koji nam je bio neophodan za nove trikove, a i točkove smo smanjivali”, priča Jeremić.

Ponekad se odlazilo i do skejt šopova u inostranstvu, posebno u Budimpeštu.

„Napravimo dil sa gazdom da uzmemo malo više opreme, pa da nam daju popust, a onda mi to prošvercujemo nazad i ima za ekipu”, govori Jeremić.

Kaže da je skejtbording tada ipak bio luksuz jer su daske koštale od 90 do 110 maraka, u zavisnosti od modela i brenda, dok je plata bila daleko manja od toga.

Da bi kupili dasku dovijali su se na različite načine – od rada u noćnim klubovima do prodaje deviza, cigara, benzina i ostalog.

Sredinom devedesetih, smederevska fabrika železničkih vozila – Želvoz spozorisala im je izradu sprava za vožnju.

Neko vreme su bile postavljene na njihovom fudbalskom terenu, da bi potom ostali na ulici sa opremom.

Pošto molbe, peticije, a ni osnivanje Kluba ekstremnih sportova, nisu urodile plodom, skejterska omladina je uzela stvari u vlastite ruke i jedne noći celokupnu opremu i sprave odnela u centar Smedereva.

„Bunile su se i gradske vlasti, ali smo se i sa njima izborili, pa je ilegalni skejt park trajao nekoliko godina”, kaže Jeremić.

Bez obzira na nedaće, po njemu je to bilo zlatno doba jer se „na dnevnom nivou napredovalo” i stvarale su se „neraskidive veze koje traju do danas”.

Nova, bolja etapa krenula je početkom 21. veka, tvrdi Jeremić.

Skejtovi i oprema postaju dostupniji jer počinju da se otvaraju skejt šopovi, a jedan od prvih bio je Jeremićev.

Ipak, poslednje dve decenije obeležili su usponi i padovi, što je po mnogima normalan tok jedne supkulture.

„Jedan kičmeni stub nikad nije popuštao i koliko god se smenjivali ljudi, oni su ostajali i kad je skejt bio popularan i kada su te gledali kao uličara, klošara, narkomana…

„Osetiš taj pogled, prezir ali nikad nas nije bilo briga jer tu sreću i energiju koju dobiješ od skejta, ništa ne može da zameni”, naglašava Jeremić.

Povratak panku, drugarstvu i kolektivizmu

U Beogradu se od 2017. održao Samit nesvrstanih, centralni skejterski događaj koji je počeo kao okupljanje, a onda postao festival.

Njihov cilj je da se osavremeni skejtbord kultura, privuku aktuelni umetnici i napravi pank „uradi sam” (do it yourself – DIY) momenat.

„To je ono što upumpava novu energiju i nadam se da ćemo dobrim primerom uticati na neke ljude”, govori jedan od organizatora David Milovaljević iz Gornjeg Milanovca.

On je u svet skejtbordinga ušao zahvaljujući video igri Tony Hawk’s Pro Skater i drugarima koji su već vozili, a prvu dasku nabavio je 2010.

„Dao sam dva para starih patika za nju”, priseća se dvadesetsedmogodišnji skejter.

Samit nesvrstanih organizuje sa njegovom ekipom Provins (Prvns) koju su osnovali skejteri iz provincije koji žive, rade i studiraju u Beogradu.

Oformljena je, kaže Milosavljević, „iz bunta” jer po dolasku u Beograd nisu naišli na dobar prijem kod lokalnih skejtera.

„Trudili smo se da kroz različite medije i komunikacije – festival, fotografija, video, dizajn, predstavimo iskreno to što živimo i mislim da samo u tome uspeli”, ističe Milosavljević.

Ove godine će prvi put organizovati i festival Klopka u Davidovom rodnom gradu Gornjem Milanovcu gde će se voziti skejt, puštati filmovi, crtati murali i ostalo.

Milosavljević kaže da su betonski skejt parkovi, kakvi postoje u Srbiji, građeni u Kaliforniji „pre 40 godina”.

Takođe smatra da gotovo svaki „pik u skejtu” koji naiđe na pet ili 10 godina, neka određena grupa „iskoristi ili ubaci u mejnstrim”, što je slučaj i sa Srbijom.

Kao jedan od problema vidi i prisustvo nacionalističkih ideja kod pojedinih skejtera i smatra da tome nije mesto u ovoj supkulturi.

On je sa drugovima Provins ekipe 2017. registrovao udruženje čime su olakšali prikupljanje sredstava za organizovanje događaja.

Međutim, želja im je da naprave savez jer su nezadovoljni dosadašnjim radom Srpske Skejtbord-Roler Federacije.

„Posle Samita u septembru potrudićemo se da osnujemo Savez kojim ćemo moći da finansiramo neke nove klince, da imaju plate, treniraju i svašta nešto da rade.

„Ali i da imamo svesti da sa tim parama negujemo i pank kulturu – da na svaku moguću stranu damo kvalitetno novac”, optimistično govori.

Šta kažu najmlađi?

Na dasku koja u ovom slučaju život znači osamnaestogodišnji Mihajlo Lukić iz Kruševca stao je tokom letnjeg raspusta između četvrtog i petog razreda osnovne škole.

Presudan trenutak je bio kada je njegov rođak kupio skejtbord.

„Skupio sam pare od užine i u radnji kupio feleričan sportski skejt za 1.500 dinara koji nije bio dobar, ali nisam znao za bolji i onda smo imali iste skejtove i zajedno vozili”, govori za Kruševljanin.

Prvi trik koji je naučio, kao i većina skejtera, bio je ollie koji je temelj čitave priče.

Kaže da je ovaj „najbitniji trik” omogućava vozaču da „prekoči rupu ili šahtu, popne se i siđe sa trotoara”, posle čega sve postaje zanimljivije.

Lukić kaže da je u njegovom gradu trenutno skejtbording na vrhuncu popularnosti o čemu svedoči i veliki broj dece koja su pohađala njihovu školu skejta.

„Njih dvadesetak je nastavilo, kupilo skejtove i viđam ih po gradu da voze”, dodaje mladi skejter.

Njegova vršnjačka družina broji desetak dečaka.

Po gradu vozi i sa starijim skejterima koji su ga odmah prihvatili i nesebično učili trikovima.

„Najlepša stvar u vezi sa skejtom je što mogu da vozim sa detetom od sedam i čovekom od 47 godina.

„U fudbalu ili košarci starijima bi u takvoj situaciji ili branio, ili sedeo sa strane dok igraju”, ističe srednjoškolac.

Iako imaju skejt park nadomak gradskog bazena, kruševački skejteri su najviše vozili kod čuvene Kocke koja od poslednjeg renoviranja nije toliko posećena.

„Krenuo je tu da se gradi i skejt park, ali su proporcije bile loše pa su ga srušili, a i neko je rekao da je ličilo na groblje”, naglašava Lukić.

Kaže da im preko leta, dok radi gradski bazen, „zabranjen pristup” skejt parku, jer ne postoji ograda između ova dva sportska objekta.

Per aspera, ad Olimpijada

Skejtbord je debitao na ovogodišnjim Olimpijskim igrama (OI) u Tokiju.

Takmičenje se odvijalo u dve discipline – ulica i park.

Da bi došli do medalje, skejteri su u disciplini ulica morali da izvedu originalne trikove na preprekama u vidu gelendera, stepenica, padina, klupa i ostalog.

„I ta ulica je isto skejt park, samo što su sprave neke replike poznatih mesta na svetu, recimo Huba Hajdaut u San Francisku”, objašnjava Jeremić.

Njemu se sistem bodovanja koji je praktikovan kod ove discipline nije dopao.

Takmičari su imali sedam pokušaja – dva „poveza” i pet pojedinačnih trikova.

„Mogao si da budeš loš sve vreme i da odradiš jedan povez i jedan trik i da maltene pobediš”, ističe Jeremić, koji je sudio brojna skejt takmičenja.

Kaže da je prednost ove discipline što je sve na jednom mestu i što tokom zagrevanja vozač može da osmisli koji trik da izvede.

Takmičenje u parku se odvija u betonskom bazenu gde se nalaze različite prepreke.

Vožnja je dosta brža i kod nje se više ceni povezivanje trikova, ali se vrednuje i težina, naglašava Jeremić.

„Važno je da si originalan i da ne ponavljaš iste trikove.

„Ako jedan igrač prvi uradi neki dobar trik i dobije super ocenu, a sledeći izvede taj isti, sudija odmah oduzima bodove za kreativnost jer smo to već videli”, ističe skejter.

Japan je bio dominantan i pokupio skoro sva najsjajnija odličja.

Skejt na Olimpijskim igrama – Ni da, ni ne

Skejteri u Srbiji podeljenog mišljenja o uvođenju skejtbordinga na OI.

„Meni je sve to u redu jer znam koliko smo ja i mnogo ljudi pored mene, i više od mene, uložili sredstava, vremena i živaca, da bi to došlo do nekog nivoa”, ističe Jeremić.

Mihajlo Lukić smatra da tako „širi svest o skejtbordingu” prvenstveno kod starijih ljudi, dok mu je problematično što se „kategorizuje kao sport”.

„Mislim da je to bio marketinški potez da uvuku skejt i BMX radi veće gledanosti, tako da su nas možda su malo iskoristili.

Ipak, dokle god je pozitivno i niko ih ne pritiska – kul je, dodaje Kruševljanin.

David Milosavljević iz Provinsa kaže da su se pored „suvih profesionalaca” u Tokiju našli i ljudi „koji razumeju skejt”.

Kao primer navodi „ludog kreativca koji živi u kombiju” Endija Andersona iz Kanade, kao i Oskara Rozenberga iz Švedske koji je dugo „na DIY sceni”.

Ipak, smatra da pojavljivanje skejtbordinga u Tokiju ima više negativnih od pozitivnih strana.

„Kada neku kreativnu stvar transformišeš u sport, to je korak ka gubitku duše”, tvrdi Milosavljević koji je i sam učestvovao na takmičenjima.

Po njemu takmičarski duh i profesionalni sport u većini slučajeva vode ka „degradaciji društva ili same delatnosti”.

Siguran je da će zahvaljujući OI više ljudi voziti skejt, ali će biti i „više potrošača, a ne pravih pankera i skejtera iz duše”.

Njegov stariji kolega Jeremić sa žaljenjem tvrdi da su srpski skejteri ipak „mnogo iza i ispod nivoa same vožnje i kvaliteta trikova”.

Kao glavne razloge navodi nedostatak skejt parkova gde mladi mogu da vežbaju, kao i kupovnu moć.

„Poštujem naše skejtere, trude se maksimalno, ima gomila ljudi koji vole to i žive to i samo razmišljaju o skejtbordingu.

Skejtbording nije zločin, a za neke ni olimpijski sport

Put od ulične supkulture do olimpijske discipline je „iz sociološkog ugla” proces gde „nema ničeg čudnog ni zlog”, smatra Ivan Dinić.

„Pošto je dominantna kultura u svetu prožeta kapitalizmom i njegovom prirodom, dominantno društvo teži da supkulturu usvoji, a zatim da je ponovo vrati nazad pod vlastitim uslovima.

„Uglavnom se to oslikava kroz tržište i skejtbordingu se to desilo”, govori Dinić koji je diplomirao na temi skejt potkultura u Srbiji.

Komercijalizacija skejtbordinga, koja ga je dovela do OI, krenula je desetak godina ranije kada su velike korporacija i proizvođači obuće ušli na tržište.

Kao primer navodi 2009, kada je kompanija Najki izbacila model patike po imenu skejtera Stefana Janoskog.

Velike korporacije su nudile bolje uslove sponzorisanim vozačima od skejterskih kompanija.

One su, kaže Dinić, za razliku od skejterskih firmi plaćale učesnicima sve troškove odlaska na takmičenja.

Tako su, iako na meti opravdanih kritika, obezbedili „ljudima koji nose tu kulturu na leđima” sve što je potrebno da bi „napredovali i rasli”.

Pojavljivanje skejtbordinga na Igrama kritikuju mnogi pripadnici ove zajednice.

„Ranije je bilo Skateboarding is not a crime (Skejtbording nije kriminal) a sada neki govore Skateboarding is a crime, not an Olympic sport (Skejtbording jeste kriminal, a nije olimpijski sport)”, ističe Dinić.

Izgradnja zdravog ekosistema

Danas je skejtbording „jači nego ikada”, tvrdi Jeremić.

Postao je neizbežni deo popularne kulture, pa se viđa i na filmovima, serijama i drugim umetničkim kanalima, a od ove godine i na OI.

To je, smatra skejt veteran, „dobar način da se promoviše sama kultura i sport”.

„Možda je sada naše vreme da se potrudimo da izgradimo zdrav ekosistem kakav mi želimo”, navodi Milosavljević.

Želja mladog Lukića je da nastavi da „uživa u skejtu”, a jedini cilj da što više putuje, druži se i vozi.

„Meni je skejt koliko prijatelj, toliko i lek, tako da dokle god mi prija da ga vozim, ja ću to da radim”, on.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.

Share