Rusija, Ukrajina i psihologija: Kako nam je rat stigao u džepove – i koliko to utiče na psihu

„Tri rata su me naučila da moramo da se pripremimo za najgore”, kaže Nikolić za BBC.

Mario Bućić, takođe iz Beograda, dodaje da je zbog situacije u Ukrajini morao „supruzi da zabrani vesti, jer se mnogo uznemirila”.

„Rođak joj je poginuo tokom rata na Kosovu, a ona je izbegla odande”, navodi kratko.

Sirene za vazdušnu uzbunu, razorene zgrade i veliki broj izbeglica – prizori ruske invazije na Ukrajinu svakodnevno šokiraju svet.

Vesti se s posebnom pažnjom prate na području zemalja bivše Jugoslavije, u kojima se mnogi i dalje živo sećaju krvavog raspada zemlje tokom 1990-ih.

Ukrajinska kriza na Zapadu izaziva strepnju i nagađanje, dok ljudi na Balkanu „zbog ratova devedesetih konkretno znaju šta bi sve moglo da se dogodi”, smatra Sandra Bijelac, psihoterapeutkinja Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije.

„Oni dobro znaju šta su rat, sankcije i nemaština, tako da se kod nekih javlja strah da će se ponoviti sve što smo već preživeli”, kaže ona za BBC na srpskom.

Povremeni manjak brašna u prodavnicama i gužve na benzinskim pumpama samo su neki od prizora iz gradova širom regiona, izazvanih dešavanjima u Ukrajini.

U ovom trenutku je normalno osećati se uznemireno, kaže Bjelac, jer „postoji neizvesnost i nemogućnost planiranja i osmišljavanja budućih koraka, kao i strah od osnovne životne ugroženosti za sebe i porodicu”.

Zbog toga ljudi opsesivno gledaju vesti i borave na društvenim mrežama, misleći da će time da obezbede mir, a samo čine da im bude još gore, smatra Bijelac.

„Jedini način da se prevaziđu krizne situacije je što normalnije živeti – dakle kao i pre početka rata, uz normalnu dozu informisanosti, da ne bude baš kao da smo pali sa Marsa.”

Verovatno bi bilo lakše pridržavati se ovog saveta da nam rat, zahvaljujući internetu i pametnim telefonima, nije stigao i u džepove.

Zvona, notifikacije, slike i snimci neprekidno podsećaju da ljudi, ne baš ni toliko daleko od Balkana, stradaju.

Ali u ovakvim vremenima strada i istina, smatra Dalibor Petrović, sociolog koji se bavi digitalnom sferom.

„U toku je i rat informacijama, i treba biti oprezan (kada je reč o bilo čemu sa mreža)”, kaže on za BBC na srpskom.

Bućićeva žena je pristala da manje prati vesti, ali je tražila da porodica napravi zalihe ulja, brašna i šećera.

„I so, kaže da je so najvažnija”, ističe pedesetogodišnji Bućić.

„Kupio sam i nekoliko kutija lekova za roditelje, da se ne bi uspaničili – stari su i mnogo više brinu o zdravlju od nas”, dodaje.

Dušica za to vreme samo planira da poveća zalihe brašna.

„Deca i unuci me grde, ali ja uvek imam zalihe, a sad ću da ih povećam – umesto pet kila, biće deset… Neću da se kajem posle”, navodi ona.

„Znam da nije dovoljno za duže vreme, ali što je sigurno, sigurno.”

Bijelac navodi da postoji razlika u reakciji na ukrajinsku krizu ovde i na Zapadu.

„Radim onlajn sa našim ljudima koji su u Nemačkoj i Italiji i oni kažu da su narodi tamo mnogo uplašeniji i uznemireniji od ljudi sa ovih prostora”, kaže.

I jedan i drugi strah, se dodaje, svode na isto – gubitak kontrole i strah od nepoznatog, čega je bilo i početkom epidemije korona virusa.

„Nisu uznemireni samo oni koji uspevaju da se u potpunosti isključe iz svega, što je veoma mali broj ljudi, ali i to eskalira”, ističe.

Neki od njenih pacijenata, na primer, kažu joj i da po sedam dana nisu na društvenim mrežama, ne čitaju vesti, a onda osmi dan dobiju panični napad.

„Ne postoji mogućnost da se potpuno isključimo iz čitave situacije”, kaže Bijelac.

Bijelac kaže da u ovoj situaciji važi sve isto kao i tokom pandemije kovida-19.

„Što manja izloženost vestima koje ne možemo da kontrolišemo”, navodi.

Ono što možemo da kontrolišemo su naše okruženje i naš mikro svet, objašnjava Bijelac.

„Treba ga osmisliti tako da u njemu bude što manje prodora loših vesti”, kaže ona.

U praksi, to znači dovoljnu informisanost o onome što se dešava, ali i bavljenje onim stvarima koje nas ispunjavaju.

„Dakle, porodica, prijatelji, lične aktivnosti, posao… Za sve drugo što se dešava u svetu svi možemo samo da sedimo i čekamo – ne možemo ništa, baš ništa.”

Stručnjaci takođe podsećaju na „osnovne savete” koji uvek mogu da pomognu – dobro jedite, izađite napolje, ostavite telefon, povežite se sa ljudima i odmorite se.

Aleks Bušil iz britanske humanitarne organizacije Um (Mind), koja se bavi mentalnim zdravlje, ukazuje na proces u dva koraka.

Prvi je ukloniti iz svog okruženja okidače i vežbanje „svesnosti”.

„Idite negde gde možete da budete u ovom trenutku, bilo da je to sport ili šetanje psa.”

Drugi korak je koncentracija na samodisciplinu – uvođenje reda u svakodnevni život.

„Napravite prostor za pauzu za ručak ili sport utorkom, ali budite sigurni da ćete to zaista i uraditi”, kaže.

Iz organizacije Um daju i jednostavne savete – pratite vesti i društvene mreže samo u određeno doba dana, na ograničeno vreme, a zatim nek usledi opuštajuća aktivnost.

Isključite telefon noću i kontrolišite količinu medija koje konzumirate.

Bušil preporučuje i da treba biti svestan odakle informacije stižu – oslanjajte se na pouzdane izvore vesti i činjenice, ne spekulacije.

Međutim, nimalo nije lako razaznati šta su činjenice, a šta spekulacije kada je reč o ratu u Ukrajini.

Bukti rat, ali i količina lažnih snimaka, fotografija i dezinformacija, a društvene mreže potpuno su preplavljene sadržajem.

Tako je, na primer, srpski glumac Nenad Okanović na Tviteru postao „ukrajinski vojnik koji je uništio most u Harkovu i herojski umro”, u šta su mnogi u svetu poverovali.

Sociolog Dalibor Petrović kaže da tokom rata u Ukrajini možemo da vidimo „punu snagu i moć informacija i dezinformacija”.

„Činjenica da koristimo internet nažalost ne znači da smo bolje informisani, kao što mnogi misle”, navodi.

To je pogrešan utisak, jer informacije naviru sa svih strana, a „u stvari su ljudi često žrtve manipulacije različitih vrsta”.

„Na društvenim mrežama vlada snažna kakofonija, koja je posebno ojačala početkom pandemije korona virusa”, kaže.

Potom su se, dodaje, u situaciju na mrežama početkom rata u Ukrajini umešale države i privatne kompanije, koje ograničavaju pristup pojedinim informacijama.

„Ono što ljudi treba da razumeju je da ne možemo više reći da su mreže prostor u kom dominiraju građani, iako njih tamo ima najviše”, kaže.

Tako se informacioni rat se preselio na društvene mreže, objašnjava.

„Neko drugi pušta sve te naizgled autentične klipove i fotografije, a koji su u velikoj meri režirani”, dodaje.

Kako navodi, u pitanju je „strategija onlajn dezinfomisanja”, čiji je cilj „zagaditi prostor”.

Informisanje na društvenim mrežama dodatno otežavaju bablovovi (baloni) ili eho komore, tj. zatvoreni krugovi ljudi koji misle slično i imaju slične vrednosti, objašnjava Petrović.

„Informacija iz jednog babla teško da će ući i u druge”, objašnjava.

Petrović smatra da svi ljudi na internetu tragaju za informacijama, ali ne na racionalan, već na emotivan način – traže ono što se uklapa u njegov vrednosni sistem.

„I to je zabluda svih koji misle da će na internetu ispraviti nečije razmišljanje tako što će mu dati prave informacije… To se neće desiti.”

„Prosečan čovek će zanemariti sve što se ne uklapa u njegov već postojeći stav.”

U tom smislu, dodaje, kada do nekoga dođu informacije koje su u skladu sa našim idejama, on ih spremno širi dalje, čime „nesvesno postaje igrač u svetu dezinformacija.”

Dešavanjima na internetu i društvenim mrežama posebno su podložni mladi, koji pametne telefone često vide samo kao prirodni nastavak ruke, kao i deca.

Kako objasniti deci šta se dešava ukoliko su zabrinuta zbog rata?

Bijelac kaže da sve zavisi od uzrasta.

„Ukoliko su deca manja, onda rat ne treba ni pominjati, a ukoliko su nešto starija onda treba pričati sa njima”, kaže.

„Naravno, to treba da bude prilagođeno uzrastu i nivou anksioznosti”, dodaje.

Deca, navodi, intuitivno sve osećaju, pa i to da je svet u trećoj godini pandemije kovida-19.

„Mi jesmo organizmi koji se adaptiraju na sve situacije u kojima se nalaze, ali kada postoji ovako visok stepen ugroženosti, deca znaju da nešto nije u redu”, smatra Bijelac.

Svakako, ističe, treba obratiti pažnju na ponašanje deteta.

„Posebno ako je došlo do promena u ponašanju i postoji poremećaj sna, prevelika okupiranost društvenim mrežama, televizijom ili nešto slično”, smatra.

„Treba sesti i porazgovarati sa detetom, a ja sam uvek za transparentnost i otvorenost – ništa ne muljati i ublažavati, nego biti realan.”

Izbegavanje teme može učiniti da se deca osećaju uplašeno, navode stručnjaci.

Vivijan Hil iz Britanskog psihološkog društva, kaže da bi mlađoj deci bilo dovoljno pokazati gde se Ukrajina nalazi, kako bi shvatili da je daleko od njih.

Starijoj, dodaje, treba pružiti neki kontekst, ali bez obzira na uzrast, ključno je umiriti ih.

Ako su zabrinuti za ljude u ratnim područjima, ona predlaže razgovor o merama koje oni preduzimaju da bi se zaštitili.

„Pričajte sa njima o tome kako je većina ljudi u skloništima i daleko od bombi, ili o tome kako se ljudi sele u druge zemlje gde je bezbednije”, navodi.

Normalno je, navodi, da se ljudi posle nekoliko godina pandemije pitaju kada će doći period stabilnosti.

„Savet koji bih dala deci podjednako je relevantan i za odrasle”, kaže Hil.

„Morate da se potrudite da sačuvate vreme u kome se samo zabavljate i pobegnete od svake tmurnosti”, dodaje.