Izbori u Srbiji 2022: Zašto birači sve više ostaju kod kuće

Ovako odgovara 30-godišnja Ivana Ivanović svima koji je pitaju da li će glasati na aprilskim izborima u Srbiji.

Ne vidi način da zaokruživanjem broja na glasačkom listiću ostvari konkretnu korist i nema dovoljno informacija na osnovu kojih bi se odlučila za jednu od ponuđenih opcija, priča ova profesorka španskog iz Beograda za BBC na srpskom.

Njeno razmišljanje nije izuzetak, pošto broj apstinenata u Srbiji raste.

Na parlamentarne izbore održane 2020. izašlo je 48,93 odsto građana sa pravom glasa, a od izbora iz 2008. odziv nije bio veći od 60 odsto, pokazuju podaci Republičkog zavoda za statistiku (RZS).

„Srbija je zemlja sa nešto nižom prosečnom izlaznošću, a istraživanja pokazuju da su apstinenti uglavnom mladi, siromašniji i ljudi sa nižim nivoom obrazovanja”, kaže Bojan Todosijević, upravnik Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje u Institutu društvenih nauka.

Ovi podaci ipak „ne odudaraju mnogo od drugih država, pogotovo ako u obzir uzmemo post-socijalistička društva u regionu i istočnom delu Evrope”, objašnjava ovaj stručnjak.

Od uvođenja višestranačja 1990. godine, najviše srpskih građana izašlo je na parlamentarne izbore u septembru 2000. godine (74,4 odsto), a negativan rekord zabeležen je u novembru 2003. godine – tada je na izborima za predsednika Srbije građansku dužnost ispunilo 38,8 odsto birača.

U Srbiji će se 3. aprila održati redovni izbori za predsednika republike i gradsku vlast u Beogradu, a građani će na vanrednim izborima birati narodne poslanike i lokalne predstavnike u 11 opština i gradova širom zemlje.

Pravo glasa imaće oko 6,8 miliona ljudi u zemlji i dijaspori.

Ni ove godine ne treba očekivati „drastična odstupanja” kada je izlaznost u pitanju, ali bi ona mogla biti veća u poređenju sa parlamentarnim izborima 2020. godine, kada se deo opozicije odlučio za bojkot, kaže Todosijević.

Dejan Čolić iz Užica pravo glasa stekao je 2014. godine i odmah ga je iskoristio – izašao je na glasanje za poslanike u Narodnoj skupštini.

„Tada nisam dovoljno znao, a posle sam se pokajao zbog izbora koji sam doneo”, priča ovaj 26-godišnjak za BBC na srpskom.

Bio je to njegov jedini izlazak na birališta, iako apstinenciju smatra „neodgovornim” delom.

„Ruke su vam vezane, jer je ponuda loša – nema kandidata kojima možeš da veruješ, a i većinu njih čine ista lica od kad znam za sebe”, dodaje ovaj inženjer organizacionih nauka.

Ukupno 39,9 odsto mladih do 30 godina sa biračkim pravom izašlo je na parlamentarne i lokalne izbore koji su održani 2020. godine, pokazuju podaci istraživanja koje je sprovela Krovna organizacija mladih Srbije.

Mladi apstinenti u 47,8 odsto slučajeva smatraju da nemaju za koga da glasaju, a 13,1 odsto da njihov glas ništa neće promeniti, dodaje se.

„Mladima je potrebno vreme da steknu sliku o svetu koja je relevantna za političko ponašanje – to moraju učiniti individualno, ne samo kroz porodicu.

„Zato politička pitanja postepeno postaju realnost tek kad počnu da studiraju ili kad se zaposle, dok su za tinejdžere ona uglavnom nevažna ili daleka”, objašnjava politikolog Bojan Todosijević.

On dodaje da se ovaj trend javlja i kod starih.

„Lošijeg su zdravlja, smanjuje im se mobilnost potrebna za izlazak na glasanje i nisu mnogo zainteresovani za političku budućnost”, ističe Todosijević.

(Ne)izvesnost izbora

Čest argument onih koji u izbornom danu tradicionalno ostaju kod kuće je da nemaju utisak da će glasom moći da utiču na ishod izbora, a velike neizvesnosti oko pobednika izbora u Srbiji nije bilo od 2012. godine.

Lista „Pokrenimo Srbiju – Tomislav Nikolić”, koalicije koju je predvodila Srpska napredna stranka (SNS), odnela je tada pobedu na izborima za narodne poslanike sa 29,2 odsto glasova, a na drugom mestu je završila lista Demokratske stranke „Izbor za bolji život – Boris Tadić” sa 26,8 odsto glasova.

U trci za mesto predsednika, Tomislav Nikolić, kandidat SNS-a, osvojio je u drugom krugu glasanja 49,54 odsto glasova, dok je za kandidata DS-a Borisa Tadića glasalo 47,31 odsto birača.

Srbija je posle toga tri puta birala poslanike u Narodnoj skupštini i jednom se glasalo na predsedničkim izborima, a liste koalicija predvođenih SNS-om i predsednički kandidat ove partije Aleksandar Vučić ostvarivali su ubedljive pobede sa više od 30 procentnih poena razlike u odnosu na konkurenciju.

Takva situacija negativno utiče na izlaznost, jer je uverenje građana o izbornim šansama opcija koju biraju „vrlo važno”, kaže Bojan Todosijević.

„Naravno da je veća motivacija da se izađe na izbore kada je trka neizvesna, čak iako takav stav često može biti plod iluzije.

„Zašto bismo učestvovali u nečemu, ako naš izbor ne donosi prevagu?”, pita se ovaj stručnjak.

Uverenje da posle izbora neće biti velikih promena jedan je od razloga što na njima retko učestvuje 31-godišnji Uroš Orlović.

Pre 12 godina stekao je pravo glasa, a iskoristio ga je samo jednom – na lokalnim izborima u rodnom Kraljevu i predsedničkim izborima 2017. godine.

„Izlazim na glasanje samo ako procenim da će se zbog rezultata vladajuća koalicija ili partija, koja god bila, osećati ugroženije i neće biti ušuškana.

„Verujem da tada moraju građanima da pruže više beneficija u vidu plata ili boljeg tretmana u javnim institucijama – tom logikom ću se voditi i pred ove izbore “, kaže ovaj softverski inženjer za BBC na srpskom.

Među političkim partijama sa značajnijom podrškom „nema mnogo ideoloških razlika”, što negativno utiče na izlaznost, ističe Todosijević.

„Ako odete na sajtove stranaka, često nećete moći da zaključite koja je njihova ideologija po pitanju ekonomije – da li su na levoj ili desnoj strani spektra”, dodaje on.

Ovaj politikolog smatra da su se najrelevantnije stranke u Srbiji u 21. veku najviše razlikovale po tome da li su bliže autoritarnoj ili liberalnoj ideologiji vladanja.

„Postavlja se pitanje je da li ta dimenzija polarizacije može da motiviše birače da izađu na izbore”, navodi Todosijević.

Kvalitetnije opcije na izborima bi voleo da ima i Uroš Orlović, koji kaže da se ideološko pitanje „izgubilo” i da se ne identifikuje ni sa jednom od stranaka vlasti ili opozicije u Srbiji.

„Za budućnost države ništa ne znači puko određivanje vladajuće stranke, njihova ideologija je dolazak i ostanak na vlasti zbog lične koristi, pa ne vidim zašto bih glasao”, priča ovaj softverski inženjer.

Građani koji se identifikuju s nekom političkom partijom češće učestvuju na izborima – što je jača identifikacija, veća je i verovatnoća da će glasati, zaključili su istraživači Mičigenske škole, navodi se u publikaciji „Pred glasačkom kutijom“.

Kada identifikacija izostane, neki birači na izborima glasaju isključivo protiv političkih opcija koje im nisu prihvatljive, objašnjava Bojan Todosijević.

„Takva motivacija funkcioniše po principu `samo da ne biramo one` i mnogo je slabija nego kada ljudi glasaju za one koje zaista podržavaju”, priča ovaj stručnjak sa Instituta društvenih nauka.

Dejan Kostadinović, 50-godišnji računarski tehničar iz Mladenovca, glasao je na svim izborima između 2000. i 2012. godine i u većini slučajeva je popunjavao glasački listić sa sličnim razmišljanjem.

To je činio posebno onda kada je procenjivao da je trenutak „važan”, a kandidat opozicije „ozbiljan”, kaže on.

Usledila je desetogodišnja apstinencija, jer nije bio zadovoljan ponuđenim opcijama i nije verovao da njegov glas može da donese prevagu.

„U budućnosti bi me učinilo srećnim da glasam za nekoga kome stvarno želim da pružim podršku, a ne protiv vlasti”, kaže Kostadinović.

Crna Gora ima najveći odziv birača na predsedničkim i parlamentarnim izborima među zemljama bivše Jugoslavije.

Posle sticanja nezavisnosti 2006. godine, u ovoj državi se glasalo u pet prilika sa prosečnom izlaznošću od 71,26 odsto, a na prošlogodišnjim parlamentarnim izborima učestvovalo je rekordnih 75,9 odsto građana sa pravom glasa, prema podacima Centra za demokratsku tranziciju (CDT).

U Bosni i Hercegovini je u istom periodu prosečno 55,65 odsto građana izlazilo na izbore, dok je u Sloveniji ta cifra nešto viša – 58,9 odsto.

U Severnoj Makedoniji se u 21. veku u 11 navrata glasalo na predsedničkim i parlamentarnim izborima u Severnoj Makedoniji, a prosečna izlaznost bila je 57,38 odsto.

Na Kosovu su održavana glasanja u sedam prilika počevši od 2004. godine, a prosečno je 44,89 odsto birača izlazilo pred glasačke kutije.

Dok je Srbija primer zemlje sa nešto nižom izlaznošću, odziv građana izrazito je visok u skandinavskim zemljama.

Švedska je u istom periodu imala prosečnu izlaznost od 83,94 odsto, a u Norveškoj je ona iznosila 77,15 odsto, prema podacima ovog instituta.

„U skandinavskim zemljama postoji viša politička kultura i tradicija u odnosu na Srbiju i druge balkanske zemlje, kod tamošnjeg stanovništva postoji snažniji osećaj građanske dužnosti”, objašnjava Bojan Todosijević, autor publikacije „Pred biračkom kutijom”.

I resursi su značajan faktor – ove države imaju bolju organizaciju izbornog procesa, uređenije biračke spiskove, biračka mesta koja su dostupnija građanima i veliku i jasnu raznolikost političkih opcija, dodaje ovaj politikolog.

On smatra da bi edukacija mogla da bude jedan od efikasnih metoda podizanja interesovanja građana za aktivnije učestvovanje u političkom životu.

„Može se sprovoditi u srednjim školama na časovima građanskog vaspitanja, a bitnu ulogu bi trebalo da odigraju i mediji”, napominje on.

Ipak, Todosijević ističe da su izgledi da se sistemski podstiče izlaznost svih građana na izbore nisu veliki.

Na odluku da se izađe na glasanje utiču i psihološki faktori, a jedan od najznačajnijih je nepoverenje građana u političke partije i njihove lidere, napominje Tamara Džamonja, profesorka psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu.

„Ljudi imaju iskustvo da je svaka vlast izneverila svoje birače u većoj ili manjoj meri, pa se nepoverenje preliva ne samo na stara, nego i na nova politička lica.

„Razmišljaju po sistemu ‘svi oni su isti’ i sve im je jedno ko će dobiti izbore, a ta generalizacija je vrlo štetan način mišljenja”, objašnjava profesorka za BBC na srpskom.

Džamonja navodi i da je u Srbiji sve veći broj građana nezainteresovan za društvena zbivanja, povlači se u uske okvire i usredsređuje na lične interese.

„Smatraju da glasanjem ne mogu ostvariti uticaj na političke odluke i ne veruju u poštene izbore – tako se stvara osećaj gubitka kontrole nad okolnostima u kojima žive i ne žele da učestvuju”, objašnjava profesorka sa Filozofskog fakulteta.

Ovaj osećaj pred iduće izbore ima i Ivana Ivanović, koja smatra da političari u toku kampanje obećavaju jedno, a ponašaju se drugačije kada glasanje prođe.

„Da bih počela da glasam morala bih da vidim promenu u društvu ili da prepoznam da moj glas nešto odlučuje – do tada sigurno neću izaći na izbore”, zaključuje ova Beograđanka.