Fudbal, 100 godina Željezničara: Kako se razvijao jedan od najpopularnijih klubova bivše Jugoslavije

19. Septembar 2021.
Četiri žene sede na starim i izbledelim stolicama potpuno prazne severne tribine Grbavice, doma sarajevskog fudbalskog kluba Željezničar.
_120617646_zeljo1.jpg
Foto: BBC na srpskom

Slobodan Maričić, BBC novinar

„Uzmi koji ćevap”, kaže mi jedna, pokazujući na otvorenu kesu ispred nje.

„Neka, hvala”.

„Ma, ajde, uzmi, nemoj me zezati”, dodala je prekorno i prstima umočila jedan ćevap u kajmak.

Otkud njih četiri na praznom stadionu?

Petak je, tako da su u toku pripreme za meč sa Veležom, kada će Željezničar obeležiti veliki jubilej – vek postojanja.

„Rintamo, eto šta radimo”, kaže jedna uz osmeh.

„Peremo stolice, pa smo sada na pauzi”, pojašnjava druga.

Osim njih, na stadionu je još samo nekoliko muškaraca koji sređuju glavni teren, zbog čega zvuk kosilice odjekuje praznim tribinama.

„Meni deca navijaju za Želju, pa i ja”, kaže žena po imenu Raza.

„Svi me zezaju ‘jao ti si starija žena’. Pa šta, kad volim, što da ne navijam”.

123
Foto: BBC na srpskom

I Raza nije jedina, mnogo je onih koji su ludi za plavo-belima sa Grbavice.

„Željo ti je, ba, institucija”, kaže kratko Admir Hodžić iz Sarajeva, dugogodišnji navijač.

Međutim, nekadašnji šampion Jugoslavije i polufinalista Kupa Uefa preživeo je mnogo toga u proteklim decenijama.

Stadion Grbavica, poznat kao Dolina ćupova, tokom devedesetih bio je na prvoj liniji fronta i cela zapadna tribina potpuno je uništena.

Posle rata usledili su veliki finansijski problemi, a klub je poslednju titulu prvaka osvojio 2013, tako da navijačima Želje ni sada nije lako.

„Ova jubilarna godina je pre svega godina stabilizacije”, kaže za BBC na srpskom Nazif Hasanbegović, predsednik Upravnog odbora Željezničara.

Ipak, svi ljubitelji plavo-belih veruju da će se Željo vratiti na stare staze slave.

Zapravo, njihova ljubav ne jenjava i svakog dana se pored reke Miljacke rađaju deca sa lokomotivom u srcu.

Ili kao što kažu iz rok grupe Zabranjeno pušenje: „Nije to bolest retka, nisu posledice rata – ja sam prvo rek’o Željo, pa sam posle rek’o tata”.

123
Foto: BBC na srpskom

Zašto je Željo – Željo

„Nanosiš mi bol, nanosiš mi bol, nanosiš mi bol, loše ti je to”, odjekuje sa jednog od sarajevskih krovova.

Električne gitare zavijaju, bubnjevi se tresu, a šest mladića u tih tri i kusur minuta skače, đuska i peva.

Pevaju jednoj, ne znamo kojoj, ali je mnogo vole i sve bi uradili za nju.

Zbog nje je, tvrdi momak u plavo-belom dresu, ostavio posao sa farmerkama i „trzn’o handžar na jarana”.

I ne samo to.

„Zbog tebe se počeh brijati u nedelju, zbog tebe sam prest’o ići gledat Želju”, nabraja ultimativne činove ljubavi.

A ona ništa – nanosi mu bol, nanosi mu bol, loše joj je to.

Velikoj popularnosti Željezničara na području bivše Jugoslavije doprineo je Novi primitivizam, kulturni pokret nastao u Sarajevu osamdesetih godina.

Čuveni nadrealisti su se, na primer, često bavili odnosima Željezničara i Sarajeva, a Želju pominju i najpoznatiji sarajevski bendovi tog doba.

„Željo to je moj tim”, peva Bombaj štampa, a Zabranjeno pušenje šta bi sve uradili zbog ljubavi – pa čak i prestali gledat Želju.

„Željo je moj tim”, piše Nele Karajlić – koji je te 1985. na krovu nosio plavo-beli dres – u autobiogarfiji „Fajront u Sarajevu”.

„Mali klub velike istorije, prkosan i vedar, sa navijačima koji ga vole, ne samo zbog nasušne potrebe da se bude deo nekog tela, gomile, nego zbog čiste ljubavi, bez potrebe da se ta ljubav pokazuje drugom”, piše Karajlić.

„Željo je prapočetak svega što se ne predaje, bunt, krik, matica svih individualaca, karavan-saraj na dugom i uzaludnom putovanju ka pravednom”, dodaje.

Međutim, nije to jedini razlog velike popularnosti Željezničara u Sarajevu.

Mišo Smajlović, treći strelac u istoriji Željezničara i nekadašnji reprezentativac SFRJ, kaže da Želju posebnim čini sam način na koji je osnovan.

Kako navodi, pre 100 godina klubovi u BiH često su imali etnički predznak – u jednom su igrali Hrvati, u jednom Srbi, u jednom Bošnjaci, u jednom Jevreji.

„Onda je napravljen Željezničar kao klub radničke klase, van nacionalnih okvira i zbog toga je širom Jugoslavije imao mnogo simpatizera”, kaže 82-godišnji Smajlović, dok u kafiću ispred Grbavice rešava ukrštene reči u novinama.

„Pored toga, Željo nikada nije tražio neke beneficije, imao je probleme, ispadao iz lige i vraćao se i zbog toga verovatno ima puno publike”, dodaje.

123
Foto: BBC na srpskom

Međutim, nije sve uvek bila borba za opstanak.

Željezničar 1972. godine, u ligi kojom je dominirala Velika četvorka – Crvena Zvezda, Partizan, Dinamo, Hajduk – osvaja titulu, a 1985. igra polufinale Kupa Uefa.

„Tokom sedamdesetih i osamdesetih igrali smo dopadljiv fudbal u kojem je uživala cela Jugoslavija”, kaže Vlado Čapljić, Sarajlija, bivši fudbaler Želje i Partizana.

„Ko je voleo fudbal, voleo je i Želju”, dodaje.

Ljubav koja ne zna za granice

Automobilske sirene cele subote odjekuju sarajevskim ulicama.

Do utakmice je ostalo još dva sata, navijači u sve većem broju pristižu na Grbavicu i većina je svečano obučena – košulje, sakoi, čak i kravate.

„Nisam nosio kravatu na svadbi najboljeg druga, a sada sam je stavio – zbog Želje”, kaže jedan momak.

123
Foto: BBC na srpskom

Ispred ulaza na severnu tribinu diže se beli dim, ali ne zbog nereda ili pirotehničkih sredstava, već zbog ćevapa.

„Ima dosta raje”, kaže plavokosa žena dok užurbano okreće meso na vrelom ćumuru.

123
Foto: BBC na srpskom

Odmah pored je štand sa 50 nijansi plave – dresovi, šalovi, majice i sve drugo što treba.

„Ne ide nešto prodaja za sada”, kaže Samir Siješ, vlasnik.

„Ma on ti navija za Sarajevo”, dobacuje njegov prijatelj uz osmeh.

123

Vreme je da se polako uđe na stadion, što čeka i Aner Katrić sa sinom Anidom.

„Željo je prirastao za srce”, kaže Aner.

„Možda se nekom čini da je to mali klub, ali nije, veoma je veliki – volimo ga i podržavamo”, dodaje.

123
Foto: BBC na srpskom

Sat vremena pred meč ulazim na stadion, a tamo odjekuje „Na lepom plavom Dunavu” Johana Štrausa, naravno sve u čast Štrausa sa Grbavice – Ivice Osima, najveće legende kluba.

Navijači su se odavno spremili za jubilej.

„I još stoljeće je malo da ti pokažemo koliko nam je stalo”, piše belim slovima na plavom transparentu raširenom po južnoj tribini.

Na suprotnoj strani, istom kombinacijom boja: „100 godina porodičnog okupljanja”.

Međutim, na ogradama Grbavice nema zastave koja je godinama bila tu, pričavši priču o ljubavi koja ne zna za granice: „Željo, volim te – Stole iz Bora”.

„Čuvam ga i dalje”, kaže Stole Anđelić, decenijama jedan od najpoznatijih navijača Željezničara na Balkanu.

„Počeo je malo da se ljušti, ipak ima prošlo više od 40 godina”.

Kako kaže, Želju voli još od sredine šezdesetih, a transparent je napravio dvadesetak godina kasnije.

„Uvek sam bio na jugu… Okačim transparent i tako svi navijači na Grabavici znaju da sam stigao”, priseća se 66-godišnji Anđelić.

„Uvek su poštovali moje zalaganje i putovanje”, dodaje.

Na putu od Bora do Sarajeva, udaljenog oko 450 kilometara, često je stopirao.

„Preko Kruševca, Kraljeva, Višegrada, Romanije… Sve po 50, 60 kilometara sa nekim ko me primi u automobil – to mi je bila najkraća ruta”, kaže.

„Jednom sam kad sam prešao Drinu stade automobil na desetak metara od mene.

„’Ajde, bata Stole, ideš na utakmicu, će da te povezemo’, reče mi jedan momak – prepoznali me navijači Želje”, kaže Anđelić sa ponosom u glasu.

Kako je uopšte došlo do te ljubavi?

Za to su zaslužni jedan čuveni sportski magazin i jedan veliki fudbaler, kasnije trener i selektor reprezentacije Jugoslavije.

„U osnovnoj školi, tokom šezdesetih, stalno sam kupovao Tempo, a Željo je tada često bio drugi, iako je više puta zaslužio titulu”, priseća se Anđelić.

„Sećam se kao juče da je bilo – pisalo je ‘atomska navala sa Grbavice’ koju su činili Branimir Jelušić, Duško Bajić, Fikret Mujkić Pike i veliki, legendarni, neponovljivi gospodin Ivica Osim”.

Na pomen Osima, koji je sa plavo-belima velike uspehe ostvarivao i kao igrač i kao trener, Anđeliću zaigra glas.

„Gospodin Osim nije samo profesor fudbala, već i matematike, veliki psiholog, pedagog, šahista, a u isto vreme neverovatno iskren, pošten, čestit i skroman čovek.

„Kada je šezdesetih godina u Sarajevu polagao matematiku profesori su rekli kako bi mu, da postoji, dali veću ocenu od deset, ali ne postoji”, ističe.

Anđelić ove godine zapravo slavi dvostruki jubilej – 100 godina Želje i 80. rođendan Ivice Osima.

„Presrećan sam zbog toga”, kaže kratko.

„Ne mora Željezničar uvek da bude prvi, nek budemo peti ili šesti, ali važno je da u klubu i dalje postoji drugarstvo”, dodaje.

Zbog svega toga Manijaci, najvatreniji navijači Željezničara, kolegi zaljubljeniku u Želju skandiraju: „Stole ti si lud, Stole ti jak, stole ti si Željin Manijak”.

„Da, da, to mi skandiraju kad me vide na Grbavici”, kaže Boranin ponosno uz osmeh.

123
Foto: BBC na srpskom
Grey line
„Nije to” – Zabranjeno pušenje

Hej Amra, zašto sama sjediš tu na basamacima

Hej Amra, nemoj plakat, nije vakat, ni dženaza Titina

Amra pliz, samo tiše, neću više, tako mi malog Nešada

Kol’ko od sutra novi list, svijetli kist, da obojim nam dan

Od sutra vozdra plavi šal, kladiona, vozdra tombola

Od sutra ja i ti, samo mi – apartmani, Makarska…

Evo brišem Bracin broj, Amra bit ću samo tvoj, bit ću samo, samo tvoj

Tvoje suze bole više neg’ degenek protiv Čelika

Jer sutra je pravi dan, sutra je… Amra, je*i ga…

Sutra je derbi u Dolini ćupova

Nije to bolest rijetka, nisu posljedice rata

Al’ ja sam prvo rek’o Željo, pa sam poslije rek’o tata

Nije to ni zbog nafake, nije to ni naka droga

Ali sve dok igra Željo, ja znam da ima Boga

Grey line

Istorija

„Na drugu odigraj, na drugu”, viče jedan od navijača Želje sa zapadne tribine.

Uzaludno – nije ga poslušao fudbaler.

Najvatreniji navijači Željezničara spremili su veliki repertoar za proslavu, tako da se na južnoj tribini samo smenjuju performansi.

„Raja iz Saraj’va”, piše na jednom od simpatičnijih zastava.

„Mi smo Željini, Željo je naš”, skandira ceo stadion, pokušavajući da ohrabri momke u belim dresovima, ali opet uzaludno.

Na poluvreme se otišlo sa rezultatom 0:0 i dok se fudbaleri ne vrate na teren pravo je vreme za malo istorije.

123
Foto: BBC na srpskom

Fudbal se u Sarajevu igrao od još od samog početka 20. veka, navodi se u publikaciji „100 godina FK Željezničar”, objavljenoj u sarajevskom listu Oslobođenje.

Ostalo je zapisano da je prvi klub u gradu nazvan Osman.

Kasnije su osnivani i drugi, ali većina je u manjoj ili većoj meri povezivana sa nacionalnim strukturama – SAŠK i Slavija su nezvanično bili klubovi hrvatske i srpske zajednice, a Đerlez i Barkohba bošnjačke i jevrejske.

Tu na scenu stupaju radnici železnice, koji su krajem 1920. i početkom 1921. nameravali da osnuju radnički klub.

Međutim, ostali klubovi su to to videli kao pretnju, jer bi radnički klub bez nacionalnog predznaka imao veću vazu igrača, piše „Oslobođenje”.

Iz Saveza su ubrzo saopštili da će „Železnički športski klub Sarajevo” biti primljen posle dve odigrane utakmice.

Prva je odigrana 17. septembra. protiv SAŠK-a, najjačeg kluba u Bosni i Hercegovini, kada je Željezničar poražen sa 5:1, a već dan kasnije usledio je novi meč i poraz od Sarajevskog ŠK.

Tako je 19. septembra 1921. godine Željezničar je primljen u Savez.

Klub je u narednim godinama napredovao, iako su finansije i nedostatak igrališta bile veliki problem.

Potom dolazi Drugi svetski rat i fudbal je na neko vreme pauziran.

Sarajevo je oslobođeno u aprilu 1945. godine i radnici železničke radionice odmah su hteli da obnove rad kluba i da se lopta ponovo zakotrlja po pruzi.

U oktobru 1946. godine osnovan je i FK Sarajevo, a tri godine kasnije u naselju Grbavica počela je izgradnja stadiona.

Tu je zanimljiva priča čoveka koji je učestvovao u izgradnji, preziva se Željo, a navija za Sarajevo.

„Pa vi sigurno navijate za Želju”, rekao mu je jednom televizijski voditelj.

„Ni slučajno”, odgovorio je Željo.

Tako što je Grbavica izgrađena na radnim akcijama, gde su neki radili milom, a neki silom.

„Kada se radila Grbavica primorali su nad se podižemo ogradu oko stadiona – svaki dan smo radili na ogromnoj vrućini”, priseća se Željo.

„Sećam se koliko smo patili, a niko se nije setio da nas ponudi barem vodom, ako već sokom ili sendvičem.

„Tada sam rekao sebi ‘e ja ću navijati za Sarajevo, a ne za Želju, bez obzira na prezime”, zaključuje Željo.

Grey line
O fudbalu i nogama

Nele Karajlić, Fajront u Sarajevu

Stari me je prvi put poveo na utakmicu.

Stavio je kačket na glavu, uzeo novine za sjedenje, zamahnuo štapom pokazujući mi pravac odakle je dolazila svjetlost reflektora i rekao: Pođimo”.

Svijet je oko nas žirno, ozbiljnih lica, grabio ka kapijama fudbalskog hrama, zabrinut kao neko pred kim stoji težak zadatak, životni izazov, a ne zabava i uživanje.

Komentarisalo se, pričalo, davale su se prognoze.

Otac se smije.

Gleda utakmicu sa izuzetnim zanimanjem.

Naginje se naprijed, gura loptu pokretima, glavom, srcem, hvata me za ruku kad Đemiđić pogodi stativu.

Ostaje mi trag očevog stiska.

On zabaci glavu unazad. Svi zabaciše glavu unazad.

Skaču. Jedinstvena koreografija masovnog zanosa

Dugo poslije toga sanjao sam zeleni teren, plave i bordo igrače.

Sjaj reflektora. Dječake koji skupljaju lopte. Kako sam im zavidio!

Zavidio sam i invalidima koji su imali privilegiju da ih u kolicima doguraju na atletsku stazu, tik uz teren, da odatle gledaju derbi.

Koliko sam samo puta pomislio kako bi bilo divno da polomim noge, pa da me uvedu da gledam Pižona ili Papeta izbliza.

Je*o noge.

Grey line

Stadion je zvanično otvoren 1953, a uspon kluba počinje šezdesetih godina, kada se rađa generacija koja će dugo biti među najboljima u celoj Jugoslaviji.

Smajlović je za Željezničar nastupao od 1958. do 1967. godine, a postigao je ukupno 241 gol (97 na zvaničnim utakmicama) po čemu je treći u istoriji.

U sezoni 1962/1963 bio je najbolji strelac prvenstva sa 18 postignutih golova.

„Svaki gol je na neki način drag”, kaže Smajlović.

„Posebno komšijama na Koševu, Zvezdi, Partizanu, Hajduku… Ne bih mogao nijedan posebno da izdvojim, svi su mi na neki način dragi”, dodao je.

U to doba ostaje zabeležena i jedna mrlja u istoriji kluba – afera Planinić.

Fudbalski savez Jugoslavije osudio je 1964. godine Željezničar, Hajduk i Trešnjevku zbog nameštanja utakmica.

Ranko Planinić, golman Želje, za hrvatski Večernji list je izjavio da je njegov klub prodao mečeve protiv Hajduka i Trešnjevke, koji su se borili za opstanak.

Sva tri kluba su prvo izbačena iz lige, ali je odluka preinačena, pa su im samo oduzeti bodovi.

Inače, Željezničar je iz prve lige SFRJ četiri puta ispadao – nekoliko puta je to i izbegao promenama sistema – ali se uglavnom brzo vraćao.

U to doba odmah uz Grbavicu odrasta mali Vlado Čapljić.

„Doselio sam se 1968. godine i da nije bilo ograde zgrada bi mi bila na stadionu”, kaže uz osmeh.

U sezoni 1970/1971 Željo završava drugi, a u četvrtfinalu Kupa Uefa ispada na penale od mađarskog Ferencvaroša.

Godinu dana kasnije osvojena je prva titula u istoriji kluba.

„Upravo sam te 1972. počeo da treniram u Želji kao desetogodišnjak”, kaže Čapljić.

„Mi klinci smo u toj generaciji Josipa Katalinskog, Josipa Bukala, Džamala Hadžiabdića, Slobodana Janjuša i ostalih tražili idole”.

Dva puta je Želja bio i treći u ligi, a finale kupa igrao je u sezoni 1980/1981, ali su izgubili od Veleža na stadionu Crvene zvezde.

Tim koji je sa klupe predvodio Ivica Osim poražen je u prvom meču 3:1 i revanš se igrao za sedam dana u Sarajevu.

Moglo je te večeri na Grbavici da bude 5:0 sa Željezničar.

Moglo je mnogo toga, ali nije.

Vodili su plavo-beli 2:0 i ređali promašaj za promašajem, što se univerzumu uglavnom ne sviđa – tako je bilo i ovaj put.

Primili su gol u 88. minutu i ispali, a prizor Ivice Osima kako se drži za glavu jedna je od najpoznatijih i najbolnijih prizora u istoriji kluba.

„Osetim neku gorčinu kada mi neko pomene taj meč”, kaže Čapljić, koji je tog dana bio na terenu.

„Velika utakmica, ne mogu da kažem da mi ta tragedija moje generacije ne stoji u mislima… Trebalo je da igramo to finale sa Realom”.

Fudbal i rat

Tokom poluvremena na Grbavici je počela da pada kiša.

Fudbaleri Željezničara istrčali su na mokar teren i odmah se dali u juriš – stvorili su odmah nekoliko šansi, ali lopta nije završila u mreži.

„Kome!? Kome, majstore”, vikao je neko na zapadu posle neuspelog dodavanja jednog od fudbalera Želje.

Navijači nisu odustajali, iako je kiša bila sve jača i jača.

„Jači od ratova, režima i partija”, piše na jednom transparentu.

A Željezničar i njegovi nekadašnji fudbaleri videli su dosta rata.

123
Foto: BBC na srpskom

Mario Stanić, bivši reprezentativac Hrvatske i fudbaler slavnog Čelsija, karijeru je takođe počeo u Želji.

„Sto godina je izuzetno respektabilna brojka, srećan sam i ponosan”, kaže Stanić.

„To je klub u kojem sam napravio prve korake, koji me je oblikovao i kao igrača i kao osobu, a znate kako kažu – prva ljubav zaborava nema”, dodaje.

Stanić za odrastanje u Sarajevu kaže da je bilo veoma lepo, dodajući uz osmeh da je njemu i njegovim dugovima „lopta bila i ajfon i ajped”.

„Dobro pamtim debi 1988. protiv Hajduka na Poljudu, izgubili smo 2:0, ali vidite koliko možete, koliko su neki brži, kvalitetniji i to vas tera napred”, navodi.

Međutim, nekoliko godina kasnije Staniću, kao i svim Sarajlijama, život će značajno promeniti – kreću ratni sukobi na prostoru bivše Jugoslavije.

Stanić u aprilu 1992. odlazi iz Sarajeva.

Sa sobom je, kaže, imao samo torbu, majicu, dvoje gaća i pasoš.

„Otišao sam onako kako sam uspeo, sa najnužnijim potrepštinama”, kaže kratko.

Kako navodi, razmišljao je da će se sigurno za nekoliko meseci vratiti u rodni grad.

„Trebalo mi je dugo da prihvatim surovu realnost i tragediju koja se događala širom Bosne i Hrvatske”, kaže.

Realnost je bila takva da je samo mesec dana posle njegovog odlaska počela višegodišnja opsada Sarajeva.

Tokom naredne tri i po godine građani Sarajeva živeli su pod stalnom pretnjom eksplozija granata ili snajpera, a snage bosanskih Srba pucale su na grad sa okolnih brda.

Život je izgubilo više od 10.000 ljudi, među kojima je i 1.601. dete.

Naravno, fudbala nije bilo.

Utakmica između Željezničara i Rada, zakazana za 5. april 1992. na Grbavici, otkazana je 35 minuta pred početak meča – pucnji su se čuli u blizini stadiona.

Stadion Grbavica našao se na prvoj liniji fronta – cela zapadna tribina je uništena, kao i klupske prostorije.

Stanić je tokom rata nastupao za zagrebački Dinamo.

„Taj period sam proveo onako… Pod psihološkim teretom i razmišljanjem da li će se sve uskoro završiti”, kaže.

„Pitanje je šta bi bilo da nisam igrao fudbal i na taj način pokušao da napravim normalan život – drugi to nisu mogli, ne samo u Sarajevu, već u svim zaraćenim područjima”, dodaje.

Kada se ponovo vratio u rodni gradi?

„Ajoj”, uzdahnuo je.

„Mislim da je bila 1996. ili 1997, nisam siguran.

„Teško je pronaći pravu reč, znamo samo da je bilo veoma emotivno – osećao sam i haos, ali i sreću što sam tu”.

Kako navodi, od svega toga „ostale su možda traume koje se vremenom čiste”.

Čišćenja je posle rata bilo i na Grbavici.

„Ona je tada izgledala kao džungla – sa sredine južne tribine izbijalo je ogromno drvo sa ogromnim bodljama koje kao da je krenulo prema terenu”, piše u starom tekstu o Grbavici novinara Zlatka Šarića.

„Da ga nisu posekli za koju godinu prekrilo bi stadion i zaštitilo ga tim bodljama”.

Kako navodi, najveći deo posla čišćenja obavili su Željini pioniri, a kod klupe za rezervne igrače pronađen je kompletan redenik sa mecima.

Potom su nadležni po terenu, umesto igranja fudbala, tražili mine.

Željezničar danas

Prvi meč koji je Željezničar igrao na Grbavici posle rata bio je derbi protiv Sarajeva – bilo je 1:1.

Potom dolazi čuvena 1998. godina, kada su u finalnom meču plejofa za titulu igrali Željo i Sarajevo.

U 89. minutu fudbaleri Želje seku jednu loptu na levoj strani terena, ona koji tren kasnije stiže do Hadisa Zubanovića koji postiže gol za pobedu i titulu.

Navijači Želje od tada 5. jun slave kao Zubandan.

Početkom novog milenijuma trener Želje postaje Amar Osim, sin Ivice Osima, koji osvaja tri titule (2001, 2002. i 2010) i tri kupa, što ga čini najtrofejnijim trenerom u istoriji.

„Upijao je od oca znanje i savete – svako ko želi od Ivice Osima može mnogo da nauči i o fudbalu i o životu”, kaže Stole, iskazujući ponovo ljubav prema velikanu jugoslovenskog fudbala.

Željezničar je posle rata osvojio šest titula BiH, šest kupova i tri Superkupa.

Od evropskih mečeva ostao je upamćen dvomeč protiv Njukasla u sezoni 2002/2003, kada su plavo-beli ispali u kvalifikacijama za Ligu šampiona.

Međutim, usledio je težak period za klub, finansijski problemi i godine daleko od same pomisli da se napadne titula.

Navijači su zahtevali promene i nedavno su u klub stigli novi ljudi.

„U proteklih par meseci došlo je do potpune transformacije unutar kluba”, kaže Nazif Hasanbegović, predsednik Upravnog odbora Željezničara.

„Na poslednjoj skupštini klub se našao u najtežoj situaciji od postanka”.

Kako navodi, na stanje u klupskoj kasi značajno je uticao korona virus, jer se veliki broj sponzora povukao, a utakmice su igrane bez publike.

„Iako je jubilarna godina i sve misli su bile okrenute ka tome da se proslavi kako treba, prvi zadatak bio je da se krene u proces stabilizacije”, navodi Hasanbegović.

123
Foto: BBC na srpskom

I koji je plan da se klub podigne?

„Pre svega uspostavljanje svih struktura koje su potrebne da bi klub funkcionisao, transparentnije poslovanje i opredeljenost prema mlađim kategorijama – to Željezničar stavlja u poziciju da se vrati tamo gde zaslužuje”, kaže Hasanbegović.

Željezničar je trenutno na sredini tabele – posle devet utakmica ima samo dve pobede i tri nerešene utakmice.

„Ove godine definitivno nismo u poziciji iza titulu, ali znamo kojim ćemo putem u narednom periodu”, kaže predsednik.

Za to vreme njegovi igrači se muški bore, ali i Velež uzvraća.

U 69. minutu lopta je sa desne strane ubačena u šesnaesterac Veleža, Bruno Zdunić pokušava da se zagradi i pada.

Penal za Želju!

Šta dalje?

Loptu na belu tačku postavlja Luka Juričić.

Stadion je na nogama.

Sudija je dao znak, Juričić se zaleće, šutira… Preko gola!

Do kraja meča nije bilo mnogo prilika, tako da je semafor na kraju pokazivao 0:0.

Novi meč je već u sredu – i to gradski derbi protiv Sarajeva – ujutru će svanuti novi dan, Miljacka će nastaviti da teče, a Željo da igra fudbal.

Međutim, Mišo Smajlović nije optimista po pitanju budućnosti.

„Deca više ne igraju fudbal na igralištima i livadama, sve se vodi na akademije u koje roditelji šalju decu, a pitanje je ko sve to može da plati”, dodaje.

Ipak, drago mu je da je dočekao veliki jubilej njegovog Željezničara.

„Nadam se da ću i dalje biti tu”, kaže uz osmeh 82-godišnjak.

I za 150 rođendan?

„Naravno”, dodaje uz smešak.

Stanić kaže da je teško bilo šta prognozirati, ali da ističe da su za iskorak potrebni „novac, strpljenje i stručni ljudi”.

„Ako jedna komponenta fali, odmah nastaje problem”, kaže.

Ne usuđuje se, dodaje, da kaže gde vidi Želju za 10, 20 ili 50 godina, ali mu želi svu sreću.

„Mogu biti na kraju sveta ili u Sarajevu, uopšte nije bitno – distanca između mene i tog kluba se nikada neće pomeriti ni milimetra.

„Duboko je to zakopano u meni, mojim kostima, mom krvotoku”, ističe.

Stole za to vreme nastavlja da iz Bora bodri svoj klub.

Imao je zdravstvenih problema poslednjih godina, ali to ga ne sprečava da mu lokomotiva i dalje tutnja po srcu.

„Srcem i dušom sam na stadionu, bez obzira što sam fizički u Boru”, navodi.

Međutim, Stole posle devedesetih dugo nije gledao Željezničar uživo.

„Ne bih voleo da pričam o tom periodu”, kaže Anđelić sumorno.

„Toliko je to sve loše bilo, politika je sve upropastila… Nikome to nije trebalo od Đevđelije do Triglava, od Đerdapa do Jadrana – svi su gubitnici”.

U Sarajevu je bio poslednji put 2012. i 2013, ali je zato ove godine Željezničar došao njemu na noge.

Fudbaleri plavo-belih pripreme su imali u Srbiji, kada su igrali i prijateljski meč protiv Radničkog iz Kragujevca.

Stole ih je naravno posetio.

„Biće opet Željo u vrhu”, kaže kratko.

„Mada, bez obzira u kojoj ligi bio, ko za njega igra, u kakvoj je formi, pa i u kojoj je državi, ja ću uvek voleti mog Želju”, zaključuje Stole.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.

Članak je prenet sa portala BBC na srpskom.

Share