BBC u ‘medicinskoj pustinji’ na jugu Srbije: „Doktor nas spašava, da njega nema…”

U selu danas živi oko dve hiljade stanovnika, a nekada ih je bilo četiri puta više.

Na ulasku u Vlase nekoliko ljudi čeka na stepeništu ispred omanje prodavnice čiji se naziv jedva nazire.

Sa obe strane seoske džade nižu se kuće – red trošnih i napuštenih, red onih u kojima se još živi.

Na velikoj livadi između ogolelog drveća ukazuje se zgrada zdravstvene stanice Vlase, sa starim krovom, odavno spremnim za renoviranje.

Fasada je poslednji put krečena pre deset godina.

Ordinacija doktora Dušana Novkovića je blistavo čista, kao i sto smešten između peći za drva i oronulog ormara.

Kompjuter na stolu znak je novih tehnologija, ali je pored njega mnogo važniji saradnik u poslu – aparat za merenje pritiska, kao i blokče za recepte.

„Pored osnovnog pregleda, radimo i male hirurške intervencije, previjanje, krpljenje, sve što je potrebno, a možemo da učinimo”, govori doktor.

Poziv BBC-ja ga je iznenadio, jer ko bi, kako kaže, hteo da piše o doktoru u udaljenom selu.

Gotovo tri decenije, doktor Novaković sa malobrojnom ekipom koju čine tehničar, dve medicinske sestre, i apotekarka, vodi računa o meštanima ovog, ali i okolnih 22 sela, koji do ove ambulante pešače i po 15 kilometara.

Iako je zakonom propisano da na 1.000 stanovnika ide do tri lekara, Novković je jedini doktor u ovom kraju.

A njegov primer nije jedini.

Mesta gde nedostaju lekari, kako opšte prakse, tako i specijalisti, gde nema dovoljno medicinskih objekata ili je potrebno puno vremena da se stigne do zdravstvenih ustanova nazivaju se medicinskim pustinjama.

U pitanju su izolovane oblasti sa tendencijom smanjenja broja stanovnika, koje prati i nedostatak ili smanjenje broja lekara i drugih zdravstvenih radnika, navodi se u izveštaju Evropske unije AHEAD (Action for Health and Equity: Addressing medical Deserts).

U Srbiji ima nekoliko ovakvih regiona, gde 34 doktora opšte prakse radi na 100.000 stanovnika, što je drastično manje od potrebnog broja pokazuju podaci iz ovog dokumenta.

Ministarka zdravlja Danica Grujičić, je najavila reforme zdravstva i povratak mladih lekara u unutrašnjost zemlja, ali do objavljivanja teksta BBC nije dobio odgovore na pitanja o detaljima ovog plana.

Na nedostatak lekara u zemlji se godinama ukazuje, a istraživanja pokazuju da zemlju napusti oko 600 lekara godišnje, najčešće zbog malih plata i loših uslova za rad.

Sa okvira dotrajalih prozora na zgradi zdravstvene stanice Vlase bela farba se uveliko ljušti, ali su glavna vrata sveže okrečena.

U prostranoj čekaonici ponegde napuklih zidova raspoređene su četiri drvene bele klupe i nekoliko raštrkanih braon stolica.

Ugašena peć na drva i kutija puna sveže isečenih cepanica u uglu ukazuju da je zima još tu, a svuda miriše na čisto.

Duž hodnika se nižu jasno obeležena vrata – apoteka, stomatolog, kartoteka, laboratorija.

Do doktorove ordinacije mesečno prođe uzanim hodnikom i do hiljadu pacijenata, a karton u ovoj zdravstvenoj stanici ima deset puta više ljudi.

I na jedini slobodan dan u nedelji se ne odvaja od opreme, da bude spreman u slučaju da ga neko pozove.

„Jednom sam morao da se spuštam u provaliju raznim kanapima kako bih izvukao ljude koji su iz sela Vučje dolazili na pregled jer nisu imali gde drugde – troje je bilo povređeno, dvoje preminulo”, seća se Novković za BBC na srpskom.

I kada pacijenata nema u ordinaciji, telefon ne prestaje da zvoni.

„Da, da, biće sve u redu, popijte to i pozovite ako se ponovo vrate bolovi”, strpljivo savetuje lekar.

Kada je Novković počeo da studira medicinu nije mogao ni da pretpostavi da će po završetku fakulteta stalni posao dobiti baš u mestu 25 kilometara od rodnog Vranja.

Kolega sa kojim je radio u selu Vlase se u međuvremenu razboleo, te Novaković više od 15 godina radi sam.

Tih godina imao je i do dve hiljade pacijenata u toku jednog meseca.

Medicinska sestra Jasmina unosi izveštaj poslednjeg pacijenta u kompjuter, ostatak stola zauzima hrpa papira.

Iza nje je polica puna požutelih kartona, dok zraci sunca obasjavaju oronuli krevet za pacijente, prekriven čistim, pomalo izgužvanim čaršavom.

Tek je podne, a kroz ordinaciju je već prošlo 30 pacijenata, što je, dobacuje doktor, malo.

„Najviše ih ima četvrtkom, kada je pijačni dan, pa se tada više njih pojavi po lekove ili na pregled, uvek nekom nešto treba.

„Tu sam uvek za sve i svakog, koliko mogu da pomognem, sve u skladu sa zakonom”, dodaje kratko.

Problem je ako su zdravstvene tegobe teže, pa pacijente mora da šalje do većih centara.

Najbliži je u Vranju, na pola sata vožnje kolima.

Gradskog prevoza je sve manje, kola nemaju svi, te se meštani dovijaju kako znaju i umeju.

Srećom, tu je već neko vreme i Saša, vozač za hitne slučajeve, pa je, kaže doktor, znatno lakše.

‘Samo još helikopter nisam vozio do pacijenta’

Broj doktora Novkovića nije jedini koji u imeniku imaju svi meštani.

Novica Cvetković, medicinski tehničar, radi u selu od 1983. godine, kada se doselio iz rodnog Kruševca.

„Dođem ovde, vidim selo, ali stalni posao i tako ostanem”, kaže on BBC na srpskom, smejući se.

U zelenoj jakni živahno silazi sa bicikla, omiljenog prevoznog sredstva, i hitro se penje do laboratorije.

Bicikl nije jedino sredstvo kojim se služi.

„Jahao sam konja, vozio traktor, samo još helikopter nisam vozio da bih otišao do pacijenta, jednom sam pešačio četiri sata do sela Tumbe, samo u jednom smeru, a bila neka zima, pa ideš sve kroz smetove.

„Ljudi su ovde mahom stari, nepokretni, ruralna je sredina, a pokrivamo sve ovo što vidiš oko sebe – to je oko 22 sela”, pokazuje rukom u daljinu.

Pored kalendara za tekuću godinu, na zidovima njegove laboratorije su i stari novinski isečci i uramljena slika u boji zaposlenih – dok ih je bilo više od prstiju jedne ruke.

Mali rezervoar za vodu je pored lavaboa ako nestane tekuće, a pored stari krevet i aparat za merenje otkucaja srca.

Cvetković svakodnevno koristi mikroskop iz sedamdesetih godina 20. veka.

Iz tog doba je i radio na polici punoj medicinske opreme sa koje se klati katanac.

Umesto zavese, visi gaza.

„Još se grejemo na stare peći, a hoćemo u 21. vek.

„Pisali smo mi, ali ministarstvo je izgleda zaboravilo na nas, svi zaborave na selo”, govori tehničar sa 40 godina radnog staža i sleže ramenima.

Radno vreme gotovo i da nema, jer „kad je muka, muka je”.

„Ne gledamo ni da li je noć ni da li je dan, ni imali struje ili ne, odmah se kreće tamo gde je pomoć potrebna”, dodaje u hodu.

Tako je jednom u četiri ujutru išao da spušta temperaturu seoskom svešteniku.

‘Mi nemamo kome drugom da se obratimo’

Tik uz ordinaciju živi Stana Ćosić.

Ima 68 godina i na pomen doktora Novakovića i njegovog kolege Cvetkovića ozare joj se oči.

„Da nam nije njih, mi ne bismo bili živi, nema kome nisu pomogli.

„Oni su tu jedini, mi nemamo kome drugom da se obratimo”, govori penzionerka dok žmirka kroz naočare.

Sunčano je i hladno, a ostaci snega još se naziru po pokošenoj travi.

Iz obližnje seoske škole se čuje graja dece, ali dvorište je poluprazno.

„Bilo je ovde mnogo više dece, ali vremenom su se svi odselili, ostali smo mi stari.

„Nema toliko ni prevoza, odlaze svi, nekada nas je bilo oko osam hiljada, a sada ni dve hiljade”, dodaje ona sa setom u glasu.

Manje od 20 ginekologa na 100.000 žena u Vojvodini i na jugozapadu Srbije

Lekara opšte prakse nema i drugim delovima zemlje.

Prema AHEAD izveštaju u Mačvanskom regionu na zapadu Srbije jedan lekar opšte prakse ima 2.984 pacijenata što je najveći broj u celoj zemlji.

Manje od 20 ginekologa na 100.000 žena je u Vojvodini i na jugozapadu Srbije.

U Domu zdravlja Vrbas, gradu sa 36.000 stanovnika, na severu Srbije, gde se leče i stanovnici okolnih mesta, radi samo jedan ginekolog, a nekad ih je bilo troje, priča Aranka Tešić, medicinska sestra.

Kardiološkoj ambulanti u Opštoj bolnici Vrbas u kojoj Aranka radi 26 godina, poslednjih meseci se obratilo mnogo žena jer u domu zdravlja nisu mogle da se pregledaju ili prime terapiju.

„Mesec dana u toj zdravstvenoj ustanovi nije bilo ginekologa, jedina ginekološkinja koja je radila, bila je na bolovanju.

„Žene su bile primorane da odlaze u Hitnu pomoć, privatno ili do Srbobrana, što nije blizu, a veliki broj dolazio je i kod nas”, kaže ona za BBC na srpskom.

Sada su tamo, dodaje, dve doktorke na specijalizaciji i jedan lekar koji radi pola radnog vremena, ali do kada, ne zna se.

BBC je pokušao da proveri kakvo je trenutno stanje, ali odgovor nije stigao do objavljivanja teksta.

‘Doktor nas spašava, da njega nema…’

Problem medicinskih pustinja uočen je i u Italiji, Moldaviji, Holandiji i Rumuniji.

Jedna od preporuka u EU izveštaju za rešavanje ovog problema je angažovanje većeg broja radnika kako bi se obezbedila zamena zdravstvenog osoblja na bolovanju ili tokom odmora, čime bi pacijenti imali kontinuitet u terapiji i nezi.

Dušanu Novkoviću bi dolazak još jednog kolege znatno olakšao posao.

Kada je na odmoru, menjaju ga mlađe kolege iz Vranja – svakog dana novi doktor.

„Mnogo bi mi bilo lakše da pošalju nekog da obavlja bar jedan deo staža ovde, da se nađe tu koliko može, svakako bi nešto pomogao.

„S godinama postaje sve teže”, kaže ovaj 55-godišnjak.

Problem je i novac.

Nekada su seoski lekari, priča on, imali veće plate, baš zato što imaju veliki broj pacijenata.

Danas razlike u plati nema, on isto zarađuje kao i njegove kolege u većim sredinama, koji su znatno rasterećeniji.

„Niko ne želi da radi u selu, svi hoće da su u gradu, da se osete važnim”, dodaje tehničar Cvetković.

Da je selu potreban još jedan lekar misli i Stana Ćosić.

„Značilo bi, mnogo bi značilo da imamo još nekog doktora, jesmo nekada, pa dve smene, pa ne brineš.

„Ovako su muke, doktor nas spašava, da njega nema…”, pokriva lice rukama i ne završava rečenicu.