Reditelj Kokan Mladenović: Magarci stoje na promaji jer su saučesnici u zločinu koji je počinjen nad njima

Autorka: Snežana Miletić, Izvor: Moj Novi Sad

Odgovor na pitanje iz naslova predstave, reditelj izgovara već na početku: magarci stoje na promaji jer su kukavice, jer su saučesnici u zločinu koji je izvršen nad njima. Krivi smo svi, smatra Mladenović, jer smo sve svoje ideale spremni da prodamo za naramak sena. Logično je da smo potom izgubili sposobnost da razlikujemo istinu od laži i zato danas živimo u apsurdu od države…

Zašto magarci stoje na promaji? Ko su ti magarci i kakve veze ima omiljena srpska paranoja sa mađarskim ansamblom?

Taj naslov “Zašto magarci stoje na promaji”, koji izvire iz Harmsovih priča, predstavlja – pre svega kritiku građanskog društva – nas samih. Sva ova strahota oko nas ne bi bila moguća da mi nismo upravo to – magarci koji stoje na promaji, tvrdoglavi, ukopani u mestu, koji će za naramak sena uvek prodati sve svoje ideale. Kada pogledamo naše reagovanje na mogući začetak pozitivnih promena u Srbiji, i tu veleizdaju većinskog građanstva, onda je jasno da mi – većinski – jesmo magarci, koji stoje na promaji i da nam je to očigledno sudbina. Prestanimo stoga stalno da kritkujemo vlast, oni su takvi kakvi jesu i baš ništa novo ne mogu da nam ponude i kažu. Ajde da se malo bavimo sobom. Mi smo razlog zašto oni postoje, mi smo razlog zašto oni mogu da rade to što rade, i dok god smo mi magarci koji stoje na promaji, oni će postojati i biti na vlasti. Ako je ova naša predstava i prema nekome satirična, onda je to prema nama građanima, koji, kad god pred sopstvenim životima i pred aktuelnim događajima možemo da izaberemo da budemo kukavice, mi izaberemo da budemo kukavice. Narod kukavica, nečinjenja, narod nepreduzimanja, ne znam šta očekuje? Ko će da nas oslobodi? Marsovci? Mi smo očigledno saučesnici u zločinu koji je izvršen nad nama samima.

Kako realnost apsurda Danila Harmsa korespondira s patologijom našeg nadrealizma? Kako je harmsovština evoluirala u Srbiji od vremena vaše studentske predstave po Harmsu?

Tada, pre 34 godine, kada sam kao student režije postavio njegove “Slučajeve”, bio je to Harms koji se ticao raspada Sovjetskog saveza. Na dan premijere, 27. decembra 1991. godine raspao se SSSR, a već uveliko se raspadala i Jugoslavija. Sada, tri decenije kasnije, opet radim Harmsa, raspala se i ova nova zemlja u kojoj živimo, međutim, taj apsurd je mnogo dominantniji nego 1991, kada sam ga prvi put radio. Harms je čitavog svog života, kroz apsurd, duhovitost i satiru, ispitivao granice dokle može da bude smeo u odnosu na Staljinov totalitarizam, a da preživi. U jednom trenutku je očigledno prešao granicu i pogubljen je 1941. godine. Mi sada živimo ponovo neki harmsovski apsurd. Ne možemo da prođemo jednom od glavnih ulica glavnog grada, jer tamo je neko divlje naselje koje čuva policija, jer su unutra kriminalci. Nismo otišli na sastanak EU sa zemljama Zapadnog Balkana, a ministar za integracije kaže da je to dokaz naše posvećenosti evropskom putu. I slične budalaštine. Mi živimo u zemlji, gde je apsurd postao naša svakodnevica. Paradoksalno, kako god te Harmsove priče zvuče ludo i uvrnuto, mi živimo mnogo apsurdnije i luđe priče u svakodnevnom životu. U toj komparaciji, u tom uočavanju ondašnjih apsurda u odnosu na naše vreme, čitava je naša predstava, sve što smo istraživali i igrali se, usmereno ka tome kako da apsurd prevedemo na današnje vreme, na apsurd koji živimo.

Pre nego što je skončao u zatvoru, Harms je već prethodno bio zatvoren zbog antisovjetskih ideja. Tog drugog, kobnog puta zatvorili su ga zbog širenja defetizma. Da li je za očekivati da i ova vlast uskoro počne tako dolaziti po umetnike?

Ova vlast dolazi po sve one koji ne misle kao oni. Pitanje je samo šta će pisati na našim optužnicama. Mi koji smo već prošli taj pakao privođenja, policije, tužbi, krivičnih prijava, znamo do koje je mere to apsurdno. Ne mislim da se mi iz kulture nešto posebno izdvajamo. Na udaru je svaki misleći čovek, koji ne pristaje da ovu okupaciju, na ovaj državni udar koji je izvela sama država. I to je još jedan od apsurda: ne znam da je ikada neka država, negde, izvela državni udar, da je suspendovala svoje zakone i ustave. Svi mi koji ne pristajemo da živimo u tom ruglu od suspendovane demokratije, neprijatelji smo, i samo je pitanje kada nas budu optuživali koja će vrsta apsurda na optužnici postojati. To nije nešto na šta nismo spremni. Uostalom, oštrica ove naše satire govori da je vlast do te mere izopačena i kriminalna da oni prosto više ne mogu da nas iznenade, da su sve već pokazali.

Bojim se da mogu…

Mogu jedino masovnim egzekucijama…

“Kad god pred sopstvenim životima i pred aktuelnim događajima možemo da izaberemo da budemo kukavice, mi izaberemo da budemo kukavice.”

Čije je Narodno pozorište? Je li narodno, kako se pokušava dokazati, i čija su preostala pozorišta u Srbiji? Čiji su pozorišni festivali?

Siguran sam da ovoj vlasti i aktuelnom ministru kulture Selakoviću ne treba da se sudi samo zbog Generalštaba, krivotvorenja dokumenata, nego zbog direktnog uništavanja kulture u Srbiji. Nikad s našom kulturom nije bilo sjajno, ali to da neko ukine donacije pozorištima, da ukine festivale, uništi izdavaštvo, da ne postoji kuturna delatnost, da se ne sprovedu gradski i republički konkursi, od čega živi kompletna nezavisna scena u Srbiji, da se tako svesno uništava kultura, e to je nešto za ozbiljnu robiju. Oni su uvek bili neznalice, ali nije ni demokratska vlast bila abolirana od budala na mestu ministra kulture.

Parole, parole, a dela?

“Devedeseet odsto onoga što se izvede tokom trajanja predstave – pre nego što podignemo te hrabre parole, nije dostojan odgovor na svet u kojem živimo. Devedeset odsto repertoara je bezvredno. Zašto se za ideale sa parola ne borimo kroz naše predstave?”

Ko je bio poslednji normalan ministar kulture Srbije, u smislu stručnosti i razumevanja svog posla i uloge? Često se u tom smislu pominje Nada Popović Perišić…

Legenda kaže da je otprilike tako. Problem gradskih vlasti Beograda i republičkih vlasti u vreme demokrata bio je što je mesto ministra kulture uvek služilo za potkusurivanje, uvek su se namirivali manji partneri, postupalo se ovako: na nivou grada daćemo to mesto G17, a ovo ćemo dati SPO-u ili nekoj slično manjoj stranci, ili ćemo taj resor dati da vode neke naše neznalice. Paradoksalno, ni “našima”, kada su bili na vlasti, kultura nije bila značajna, i možda je ta vlast zato tako i prošla. To da danas nema premijera, da nema ničega, da se zabranjuje da ljudi iz teatra glasno i jasno govore šta misle, to je zaista strašno. S druge strane, ja ne mislim da pozorišta stalno moraju da savijaju kičmu, da neki ratni zločinac kaže – ajde sad svi vi napolje iz Narodnog i da se onda svi oni spakuju i izađu iz Narodnog. Pa ja mislim da tu postoje neki drugi mehanizmi pobune i pokazivanja zuba. Logičnije je izbaciti jednog ratnog zločinca iz pozorišta, nego da izađe 800 ljudi iz teatra. Vikati na poklonu “Narodno je narodno” – da, ali što onda Narodno nije u Narodnom? Podržavam kolege u borbi, ali generalno gledano, ni mi sami nismo uradili nešto mnogo da se te stvari promene. To kad mi izađemo posle naših predstava, pa kažemo “Studenti su u pravu”, “Narodno je narodno”, podržavamo ovo i ono, sve te parole su lepe, one su dokaz naše hrabrosti i svesti, ali devedeset odsto onoga što se izvede tokom trajanja predstave – pre nego što podignemo te hrabre parole, nema nikakvih dodirnih tačaka – ni s našim svetom, ni s našim vremenom, niti je neki dostojan odgovor na svet u kojem živimo. Devedeset odsto repertoara je bezvredno. Zašto se za ideale sa parola ne borimo kroz naše predstave? Sve u svemu, ljudi iz kulture možda jesu među najosvešćenijim delovima društva, ali nisam siguran da tim našim akcijama, koje su više reakcije nego akcije, možemo nešto da promenimo. Mislim da je Srbija odavno trebalo da uđe u generalni štrajk, da je sve ovo trebalo da se zaustavi…

Pa zašto se nije zaustavilo, zašto Srbija ne izađe na ulicu – sutra – i ne ostane tu sve dok se ne raspišu izbori? Zar za to nisu bili dovoljni Ribnikar, Malo Orašje, Dubona, Nadstrešnica… Šta je dovoljno da Srbija izađe na ulice?

Ništa. Srbija neće izaći, i to je jasno sad, posle 14 meseci od katastrofe u Novom Sadu ili dve godine od Ribnikara. Strašno je da posle svega toga mi nemamo većinu. Oni su uspeli toliko da korumpiraju celu Srbiju, očigledno je da je jako uspela ta berba, sazrevalo je 30 godina – estrade, promovisanja nakaradnog u svakoj sferi, promovisanja ratnih zločina i zločinaca, jefinog srbovanja… To je bogato rodilo, kao što vidimo. Srbija više nije normalna zemlja, niti je u stanju da postane normalna. Najtragičnije je što će posledica svega toga biti što će naša deca, koja su pokrenula ovaj talas promena, shvativši da od toga nema ništa, jedno za drugim napustiti Srbiju. To će biti poslednji, definitivni talas, koji će završiti priču o Srbiji. Pole toga, ko god da ostane, može da simulira neku državu i neki život, ali nema potrebe da se živi ovde. Ja radim svuda u regionu, radim u Švedskoj, Mađarskoj, Rumuniji… Nema potrebe da se živi ovako sramotno i loše, kao kod nas, niti da se trpe monstrumi koji čine naš politički i javni život. To je baš ispod svakog ljudskog dostojanstva. Život je mnogo lepša stvar nego što mi živimo ovde u Srbiji, na Balkanu. Nama su Hrvatska, Slovenija, Rumunija nedostižne zemlje trenutno. Što bi rekao moj mili Oliver Frljić u nekom davnom intervjuu, naš poraz je veliki i definitivan, i samo je pitanje s koliko ćemo ga dostojanstva podneti.

Izgubili smo sopstvenu zemlju

“Da smo poraženi, jesmo. Izgubili smo sopstvenu zemlju i nećemo je vratiti. Da imamo snage da je vratimo, da imamo potencijala, za ovih godinu i nešto dana, minimum bi bio generalni štrajk, ali mi ni za to nemamo snage. Samim tim, to je jasan signal vlasti da može da radi apsolutno šta hoće, i oni se tako i ponašaju.”

U vašoj “Operi ultimi”, legendarnoj predstavi Újvidékija, iz 2013. godine, na neki način ste anticipirali – tada zamišljenu situaciju u predstavi, u kojoj gradska uprava naređuje glumcima da naprave predstavu u stilu hleba i igara, na šta se ansambl na koncu buni. Šta biste rekli da će biti – ako ne za narednih 12 godina, a onda bar za dva dana u Újvidékiju?

Očekujem da će se publika nasmejati. Mi smo atraktivni, veseli i govorimo vrlo neprijatne stvari. S predstavama koje sam radio u poslednje vreme, i “Bilježnicom Robija K./Crvenkapa je mrtva” u Splitu i “Juhom Braće Marks” u Zagrebu, ambicija mi je da probam da te popularne naslove pretvorim u neprijatne predstave. Ista mi je ambicija i s ovim Harmsom, da bude jako gledamo, duhovito, ali da bude vrlo neprijatno kad prođu prvi utisci. Šamar kroz slatki, duhoviti apsurd.

Tekst je prenet sa portala Moj Novi Sad.