Pravnik i pisac Tibor Varadi: Budućnost ljudske pameti je u traženju i nalaženju rešenja za našu realnu stvarnost
Izvor: Moj Novi Sad
Nakon niza odličnih dokumentarističkih knjiga, koje je objavila novosadska “Akademska knjiga”, među kojima jedan sasvim lični ukus ističe “Dogodilo se u Ečki”, “Tajna mišjesive sobe”, “Protivnarodni osmeh”, “Tragom rezervne istorije”, “Konjski pasoš dodeljen istoriji”, Varadi je nedavno objavio prvi tom svojih memoara, naslovljen “Kapije mog života”. Ovaj brižljivo sklopljeni književni herbarijum jednog uzbudljivog životnog puta ne govori samo o odrastanju i školovanju mladog Tibora Varadija i okolnostima koje su ga isklesale u intelektualca zavidnog kova, već ujedno prikazuje i neke nepoznate momente o ličnostima koje će osamdesetih i devedesetih godina prošlog veka, ozbiljno uticati na naš društveni i politički život. Prvi tom Varadijevih memoara biće promovisan danas, 21. oktobra od 18 sati, u Svečanoj sali Ogranka SANU/Platoneum, Nikole Pašića 6. U susret ovoj promociji Varadi je probranim rečima i anegdotama, govorio za Moj Novi Sad, između ostalog i o tome da je danas – na svetskom planu, možda više nego ikad važno da dobro vidimo stvarnost, a ne samo formule i teorijske šeme koje nas ne vode razumevanju, već polarizaciji koja nikad nije dobra za život običnog čoveka…
U “Kapiji mog života” kažete: “Dok sam se okretao po sopstvenoj prošlosti, gde sam umesto činjeničnog stanja, video komešanje, video sam da iz istorije podrobnosti ispadaju i nestaju svrhe.” Da li to znači da se lične istine nikad ne poklapaju sa zvaničnom istorijom, ili što bi rekao Malro, koga citirate u knjizi – Pourquoi me souvenir?- Zašto se sećam/čemu sećanje?
– Ta misao francuskog književnika je poetska, Malro je mislio da se stvari mogu rekonstruisati i bez hronološki poređanih događaja, a ja sam ipak pokušao da rekonstruišem svoj život kroz događaje koji su me oblikovali. U tome su mi jako pomogla sačuvana pisma koja sam, gde god sam bio, revnosno pisao u Bečkerek, mojim roditeljima, bratu i sestri. Pisao sam o svemu što mi se događalo, šta sam doživeo, o činjenicama i svojim osećanjima. Zanimljivo je da se tim povodom otvaraju i neka pitanja, a često i ona sama ponešto kažu o prošlosti, jer nas, čak i ako odgovora nema, približavaju stvarnosti prošlosti za koju se interesujemo. Recimo, u spisima advokatske kancelarije naše porodice našao sam pismo jedne supruge koja mom ocu piše o svom nevernom mužu koji ju je napustio i otišao s jednom devojčicom. Reč “devojčica” piše na srpskom u pismu napisanom na mađarskom, a onda malo dalje kaže da je taj njen muž s tom devojčicom otišao u selo – irgendwo, koristeći usred rečenice na mađarskom sada jednu nemačku reč. Ta rečenica, koju samo Banaćanin može da razume, mnogo govori o ljudima i atmosferi Banata tog vremena, u kojem su živeli različiti ljudi, koji su se, iako su govorili različitim jezicima, i te kako dobro razumevali. Jednom takvom pismu ni cenzori tog vremena nisu mogli ništa, tim pre ako je pisano nečitkim rukopisom, što se često bio slučaj jer je 99 odsto pisama tog vremena pisano rukom, a ne mašinom. Jedno od tih pitanja bez odgovora je i ko su zapravo bili cenzori u Hitlerovo vreme u Banatu, kada je na snazi bilo pravilo da se pisma nisu smela zatvorena dostavljati na poštu, već otvorena da bi cenzori proverili sadržaj. Da li su zeleno svetlo u vidu pečata lupali pravi hitlerovci ili neki nesrećni mali ljudi koji su lupali pečate i kada možda nisu razaznavali rukopis? Na to pitanje nemamo odgovor i nema više nikakve šanse da ga saznamo…
U ovoj našoj turbulentnoj geografiji često se dešava da se čovek rodi u jednoj zemlji, školuje u drugoj, zaposli u trećoj, skonča u četvrtoj, a da se pri tome ne mrdne iz jednog grada, npr. današnjeg Zrenjanina. Možda bi se to moglo rešiti onako kako je geografija stanovanja rešena u prastaroj ličnoj karti vaše majke, gde je kod mesta stanovanja stajalo – ovde.
– Ta činjenica vezana je za priču oko sukoba povodom imena Bečkereka. I danas tu postoji spor oko porekla, odnosno korena imena. Neko kaže da je mađarski, a neko srpski, dok treći kažu da je to ime bilo i pre Mađara i Srba. Nikad to nije rešeno, što je sreća, jer Bečkerek pripada svima. Prećutkuje se samo da je ime Petrovgrad, kako se jedno vreme nazivao, bio zvaničan naziv i u doba Hitlera. Tek posle dolazi ime Zrenjanin koji je istinski partizanski junak, ali ga ja ipak uvek zovem Bečkerek. Ta doskočica iz LK moje majke zapravo je duhovitost iz sfere praktičnosti.
Raskošni majdan dragocenih priča
Varadijeva dokumentaristička proza upečatljivo je štivo besprekornog stila koje govori o sudbinama običnih ljudi u prohujalim vremenima, u njegovom rodnom Bečkereku i Banatu kakvog više nema. Ona je raskošni majdan dragocenih priča, svedočenja, informacija i opažanja naše ne tako davne istorije. Njegove priče nastale su na osnovu dokumentarističke građe arhivirane u advokatskoj kancelariji njegovog dede – kasnije i oca, i kao takve mogle bi biti izvrsna osnova za TV seriju samo da im se posveti neki ozbiljan dramaturg.
Kažete u prvom memoarskom tomu i to da, kako vreme prolazi, menjaju se granice između verovanja i neverovanja, između onog – dogodilo se i – nije se dogodilo. To je danas usavršeno do granica nepodnošljivosti: granice normalnosti se brišu, snižavaju se, ispravljaju, svedočimo vremenu u kojem se koristi reč “nova normalnost”. Kako je vi razumete?
– I ranije su se plasirale te tzv “nove normalnosti”. Sećam se da je u vreme moje mladosti prisustvo automobila u ličnom životu prikazivano kao takvo.
Kola su bila nešto novo, a u Americi su čak pokušali da lični život, ponos, pa i dostojanstvo čoveka poistovete s kolima. Bio je i dodatni nivo tog ludila u vidu drive in pomame, koja je bila u rangu današnje opsednutosti veštačkom inteligencijom. Sećam se toga kada sam bio u Americi, sve je bilo drive in: hrana se uzimala preko drive in-a, bilo je drive in bankarstvo, pa su pozorišta i bioskopi bili drive in, što nije bilo loše za one koji su tražili da se malo bolje propitaju izbliza. Međutim, bilo je i bizarnosti poput drive in sahrana, gde bi se samo kolima prošlo pored pokojnikovog odra… Sve to se smatralo kao nešto što je budućnost, a zapravo bilo je odstupanje od stvarnosti i ljudskosti.
Vidite li nešto slično u veštačkoj inteligenicji?
– Tu vidim jedan dosta ozbiljan problem, jer mislim da je budućnost ljudske pameti u traženju i nalaženju rešenja. Za našu budućnost važna je i fizička spremnost, i za to su nam potrebne, recimo, jutarnje šetnje ili gimnastika. Međutim, ako bismo u te jutarnje šetnje išli motorom, nisam siguran da bi to baš pomoglo našem fizičkom zdravlju. Svakako bismo stigli na cilj, ali ne bismo postali pametniji. Ako čovek umesto svog mozga koristi veštačku inteligenciju, ne postaje pametniji čovek. On će naći rešenja, dobra ili poludobra, potpuna ili ne, ali ako se ljudi naviknu da usmesto svog mozga – te jutarnje šetnje i gimnastike, koriste AI, bojim se da to neće pomoći ljudima. Zameniće ih, što je dosta problematično.
Kakav razumevate današnju relativizaciju onoga što se dogodilo i plasiranje onoga što se nije dogodilo, ili onoga što se u toj fluidnoj normalnosti čas dogodilo, čas nije?
– Ima svega toga u našim stvarnostima. Nastojim da u svom pisanju – nadam se da u tome i uspevam – razdvojim ono što se stvarno dogodilo od onog što nije. Ima tu i stvari iz domena onoga što je nekada bilo zamislivo, a danas nije. Ili onoga što je bila jedna moguća opcija ili otvoreno pitanje… Sve to doprinosi gledanju neke stvarnosti.
U mnogim stvarnostima izostavljene su neka pitanja, čak i neke dileme, a primećujem da dilema više i nema, kao što sam primetio i da stvarnost ne pokazuju samo činjenice, nego i ono što se tada zamišljalo nagađalo ili lagalo. Čak i laži daju sliku neke stvarnosti …
“Nikad nije bilo lako savladavali jezičke obrte i misaone krivine”, kažete, pa ipak možete li dokučiti kako je moguće da su univerzitetski profesori bolje razumevali svoj položaj i poziciju intelektualca daleke 1975. godine, kada, iako su bili članovi partije, nisu izglasali da se izbace pojedini profesori sa beogradskog Univerziteta, što je traženo od njih, kao što je traženo i od današnjih, od kojih su neki ozbiljno kleknuli da bi bili oruđe u rukama politike u obračunu s kolegama – političkim neistomišljenicima?
– Mislim da mi danas sve više živimo u svetu obrazaca, svetu u kojem je sve manje individualnog i u kojem je poželjno da bude što manje individualnog – a za kritiku je potreban iskorak iz nečeg zvaničnog. Za iskorak iz obrasca potrebno je i prepoznati obrasce, čak i kad nisu negativni, ali se nameću kao svemoćni. U vreme kada sam bio na prvim fakultetskim većima, krajem šezdesetih ili početkom sedamdesetih godina, pravio sam beleške o tome koliko bi puta jedan govornik pomenuo sintagmu “socijalističko samoupravljnje”. Ispostavilo se da je jedan ponovio 18 puta, drugi 15 puta i tako redom. A onda sam pre sedam-osam godina bio na jednoj konferenciji o društvenim naukama, na kojoj sam počeo da beležim koliko se puta pominje reč “održivi razvoj”. Brojevi su bili vrlo slični prethodnom brojanju. Nisam ja, naravno, protiv održivog razvoja, ali je to postala fraza. Ona se odvojila od sadržine, kao što se i socijalističko samoupravljenje odvojilo od svoje sadržine, odnosno nije je više imalo, ali je bilo dobro da se pomene jer se tako sticao poen više. Svet fraza nije nešto što je izmišljeno u komunizmu, to je pretnja koja je bila, i ostala vrlo prisutna.
Kao čovek koji se ceo život bavio prilično racionalnim poslom, verujete li da su naša društva, ovde na Balknu i u komšiluku bar, sposobna da se udalje od fraza i vrate se činjenicama?
– Komotnije je biti na terenu fraza, dok je na terenu činjenica teže biti. Ja ipak mislim da su činjenice lepše i zanimljivije. Pisao sam u jednoj svojoj knjizi o tome kako sam putovao Amerikom u vreme kada se znalo za Deklaraciju o ljudskim pravima UN-a, o kojoj pak izgleda da u tom delu Amerike niko nije mnogo znao ili se pravio da ne zna… Naime, kada sam išao autobusom iz Bostona prema Floridi primetio sam da u državi Severna Karolina postoji propis koji kaže da, ako si crnac, možeš sedeti samo u poslednja tri reda autobusa. Srećom, u državi Masačusec to pravilo nije važilo i mogli su da sede gde god žele. Junaci prve priče bili su žrtve fraze da su svi ljudi jednaki, žrtve te potpuno slepe fraze koja je pokušavala da nas približi lažnoj stvarnosti, odvoji od realnosti. Te su me situacije oduvek jako zanimale, a imao sam sreću da živim u Bečkereku, gde je bilo više jezika i kutura, i gde se istorija stalno menjala, tako da sam do svoje šeste godine preživeo tri ogromna društvena sistema: početni kapitalizam, Hitlera, pa komunizam i sve to mi je dalo šansu da život gledam iz različitih perspektiva
I u vašoj dokumentarističkoj i memoarskoj knjizi istorija je na mahove vrlo duhovita. Da li je duhovita samo tako retroaktivno ili je, šta mislite, bila duhovita i akterima tih priča?
– Bila je verovatno duhovita, ali sigurno nešto manje nego danas. S druge strane, i društveni život je bio stvarniji. Svet i život koji su postojali na igrankama i korzoima, posebno manjih gradova, kakav je Bečkerek, bili su intenzivniji, a društveni život bujao je i na pijacama. Interesantno je, o čemu sam takođe pisao u svojim knjigama dokumetnarističke proze, da je u to vreme bilo mnogo sporova zbog uvrede časti. Danas pitam kolege advokate, moje bivše studente – i u Srbiji, i u Mađarskoj, Francuskoj i Nemačkoj, kažu da toga gotovo više uopšte nema. Ne zato što ljudi više ne psuju mater jedni drugima, nego prosto zato što više ne postoji osećanje pripadnosti jednom društvu, a ni strah da će neko zbog neke uvrede, ako ne zatraži zadovoljenje i zaštitu pred sudom, biti loše ocenjen u društvu. Recimo, u mojoj poslednjoj knjizi dokumentarističke proze “Konjski pasoš dodeljen istoriji” pričam o dve devojke iz Orlovata koje se svađaju. Te 1948. godine Ružica kaže Verici da više nije čedna i da joj ne pripada momak, nego čovek. Verica, koja je razumela da je optužena da joj pripada samo “korišćeni muškarac”, tuži Ružicu za uvredu časti i dobije na sudu. Toga danas nema, iako se u onlajn svetu verovatno psuje i više nego ranije, ali zbog nečeg sličnog niko se ne obraća sudu.
Danas ne postoji osećanje pripadnosti jednom društvu, a ni strah da će neko zbog neke uvrede, ako ne zatraži zadovoljenje i zaštitu pred sudom, biti loše ocenjen u društvu …
Novinari su danas često klevetani i vređani, i često na sudu dobijaju sporove tog tipa…
– Toga još i nekako ima, ali među običnim ljudima – toga nema.
Kada u svojim memoarima kažete da ljudska vrsta ne može podneti previše stvarnosti, da li pod tim mislite da ne može da podnese istinu?
– To je T.C. Eliot, jedna njegova pesnička zamisao. Ja to više percipiram kao upozorenje, nego kao naučnu konstataciju. Iako je komotnije živeti bez percipiranja stvarnosti, jedan od najvažnijih i najtežih zadataka danas, posebno za ljude koji se bave humanističkim naukama, je da naučimo da vidimo stvarnost, a ne samo da koristimo i primenjujemo formule i teorijske šeme. To je potrebno prevashodno zato da bismo se razumeli, a ne polarizovali, čega je danas napretek.
Stvarnost je istina, a ona je danas zamenjena komforom. Sve merimo njime, a iz njega se teško nalazi prava stvarnost…
– Tačno je to što kažete. Vidi se to i u ovim naletima i poletima, u ovim talasima stvarnosti oko nas, u kojima je, rekoh, sve manje šanse i prostora za stvaranje ličnosti. To da li neko ima jednog ili više onlajn pratilaca, to nije stvarno. U Americi na već nekoliko izbora nemamo niti jednu novu ličnost. Jedina je ona koja je za mene apsolutno neprihvatljiva. Kako je moguće da se u zemlji s toliko stanovnika ne može naći niti jedna ličnost. Kamilu Haris, koja je četiri godine bila potpredsednica najveće države sveta, niko za te četiri godine nije primetio. Zato što nije ličnost. Zbog toga sada u Nemačkoj imamo AfD, desnicu koja ima nekakvu sadržinu, kakvu ove normalne stranke više uopšte nemaju. Ostale su i bez sadržine, i bez lidera. bez prave ličnosti.
Nevidljive ličnosti koje nemaju identitet posledica su onlajn sveta. Ranije je bilo mnogo više ličnosti, i pozitivnih, i negativnih. Sada gotovo da ih uopšte nema …
U memoarima svoj rodni grad Zrenjanin zovete isključivo Bečkerek. Reklo bi se iz vaše dokumentarističke proze da je on svojevremeno bio mondeno mesto poput Monaka ili St. Morica. S kakvim osećajem danas idete bečkerečkim ulicama?
– Zaista volim Bečkerek i danas, iako su mnoge stvari u njemu sada drugačije. Pregrađen je, ni Begej više nije onakav kakav je bio. Iako u njemu više vidim prošlost, nego sadašnjost, ipak se u njemu osećam vrlo dobro. Imam još nekoliko prijatelja, ovog avgusta smo imali maturski sastanak, maturirali smo 1958. godine. Bilo nas je osmoro i to je za mene bilo nešto divno. Pravo osećanje pripadnosti. Inače, prvi kupac prvog toma moje autobiografije bio je moj ispisnik, Bečkerečanin Lazar Stankov koji danas živi u Australiji. Bio sam jako dirnut time. “Akademska” mu je poslala knjigu u Australiju.
A Novi Sad? Jedno vreme ste i ovde živeli, pominjete u knjizi Šumadijsku ulicu u kojoj ste stanovali… Pominjete intelektualno uzbudljivo vreme Tribine mladih, “Új Symposion”… Šta mislite, zašto Novi Sad nikada posle toga nije doživeo renesansu. Ispostavlja se da je novosadska ’68 bila zapravo ta 1963. godina….
– To je jedno od onih pitanja s početka razgovora na koje nema tačnog odgovora. Trajao je taj uspon misli i tokom sedamdesetih godina, jer se na istom mestu našlo nekoliko neverovatnih talenata: recimo braća Mandić – Miroslav i Boško. Boško je u to vreme bio šegrt, prao je automobile, što ga je inspirisalo za pesmu. Kad sam je pročitao bila je tako sjajna da sam odmah rekao da mora da se prevede na mađarski. Boško je potom recitovao na Tribini – go! Deo Tribine su bili i izuzetni Oto Tolnai i Ištvan Domonkoš, koji su nedavno otišli s ovog sveta, s kojima sam ceo život bio u kontaktu. Iako iz skromnih porodičnih okruženja, bili su pravi genijalci.
Zapravo, vi ste bili jedina nepo beba u tom društvu, iz porodice s pedigreom!
– (Smeh). Jesam. Bio sam jedini iz građanske porodice u “Új Symposion-u”, a oko mene su bili izuzetno zanimljivi ljudi, neverovatni i nenadmašni u intelektualnom smislu. Mandići, Vujica Rešin Tucić… Sećam se da je Vujica jednom pisao pesmu o svojim cipelama, pa sam ja tako otkrio da nosimo isti broj i kada smo se potom sreli izgrlili smo se jer nismo bili samo Bečkerečani obojica, već smo nosili i isti broj cipela. Taj svet privlačio me svojom snagom, iako me je privlačio i pravni fakultet, ali su Tribina i “Új Symposion” bili razlozi što nisam završio u porodičnoj advokatskoj kancelariji. Stvarnost je bila stvarna, lepa i uzbudljiva, nije joj se pristupalo onlajn, već se moralo ići u kafane.
Sad ste pomenuli mitsku reč ovog podneblja – kafanu. Pominjete u momoarima staru kafanu “Domino” koju je nakada držao Kantor Lajoš, bilo je to jedno od stecišta društvenog promišljanja u to vreme. Gde se još verbalno krotio i gradio duh Novog Sada?
– Bilo je to na mestima gde su ljudi imali priliku da se upoznaju, jer su to jedni drugima dopuštali. Bila su tp mesta gde su se mogli pogledati u oči, gde su se videli njihovi gesti i emocije. Bilo je nekoliko takvih mesta u gradu: oko Katoličke porte i Tribine, sretali smo se i na Tvrđavi, “Domino” je stupio na scenu, mislim, ’65. godine. Bila je i kafana “Vardar” u današnjoj Železničkoj ulici. Iz te je kafane, to sam napisao u prvom tomu memoara, u trenutku kada je ubijen Kenedi, izleteo jedan čovek i povikao: “Ficdžerald, Ficdžerald!”
Mali ljudi su nekada bolje nego danas razumevali da će se veliki svetski događaji prvo njima obiti o glavu…
– Uvek se posle velikih događaja osećala napetost na ulicama Sećam se da smo u takvi trenucima, kada smo izlazili na ulice, osećali da se nešto dogodilo: po licima ljudi, po atmosferi… Naravno, to nose i ovi pokreti danas, a videćemo uskoro šta donose…
Pišete i o odnosu radnika i intelektualaca. Kakav je danas odnos između njih?
– Na rođendan mog dede dolazili su advokati, ali i ljudi iz krčme, prodavnice, s pijace, perači stakla, jer su svi oni bili deo društva. Danas većinom živim u Pešti i tamo nisam upoznao nikog ko pripada radničkoj klasi, ne zato što sam protiv, nego zato što u mojoj blizini ona ne postoji. Na to uopšte nisam ponosan. U Bečkereku sam poznavao i radnike i seljake, da ne govorim o Aleksincu, gde sam služio vojsku i spavao u sobi sa 90 pripadnika radničke klase i momaka sa sela…
Redovi koje ispusujete sećajući se vojske vrlo su duhoviti, iako su vojsku nekada muškarci neretko predstavljali kao traumatičnu. Kažete da ste i pre vojske znali da postoje ovce, ali da ste u vojsci, zahvaljujući jednom vojniku, saznali da svaka ima i karakter. S ponosom pak ističete da nijedna zemlja, dok ste vi služili vojsku, nije napala Jugoslaviju, čak ni NATO! To je veliko postignuće!
– Slažem se (smeh)
A kako vam se čini – kuda mi ovde idemo?
– Jako bih voleo da se Srbija priključi EU, ali EU sada gradi svoje dostojanstvo na Putinu. na protivljenju Putinu. Tako se ispostavlja da smo mi dobri samo zato što je Putin loš i ako ne bi bilo Putina, postavlja se pitanje šta bismo mi radili? Kako stojimo s mnogim važnim pitanjima, od klimatskih promena do ostalih velikih problema. Dok god ima tog ludog ukrajinskog rata, mi samo stojimo protiv loše strane, ali to ne znači da smo mi dobri. To je previše jeftino razmišljanje, prejeftina pozicija. U mnogim stvarima se ništa ne dešava, nema nikakvog koraka napred, jer se mnogi izgovori danas zasnivaju na protivnicima. I tu čovek gubi, to nije samo u Srbiji, tako je i u Mađarskoj, zato je i Merc u Nemačkoj tako beznačajan, što je zaista tužno. I na izborima u EU glavnu ulogu ima glas protiv.
Kontra svim velikima svetskim pričama, možda da završimo pričom nekog običnog čoveka?
– Pre nekoliko dana čuo sam jednu potpuno bizarnu priču proizašlu iz konteksta jednog davnašnjeg spora porodice Grolshamer, koji je vodio moj otac. Grolshamerovi su imali nemačko prezime, ali su imali mađarski identitet. Nakon rata, pedesetih godina, otišli su iz Bečkereka u Nemačku. Njihovu konfiskovanu imovinu trebalo im je u godinama koje su dolazile vratiti, u čemu je učestvovao moj otac. Trebalo je prvo dokazati da nisu Nemci, već Mađari, što je moj otac uspeo iako nije doživeo da čuje najbolji argument za dobijanje spora. Naime, jedan od članova te porodice Bela, koji je 50 godina živeo u Nemačkoj, malo govorio mađarski i malo srpski, a u nemačkom bio najbolji, dobio je pre nekog vremena moždani udar i jedno vreme nije bilo nikakve komunikacije s njim. Pre nekoliko dana ponovo je postao sposoban da govori i to samo na mađarskom! Drugi jezik nije znao. Njegova deca, koja jako slabo govore mađarski, sada imaju problem da se sporazumeju s njim. To je priča i o Banatu i o Bečkereku, o našoj istoriji i o pitanjima bez odgovora, a zapravo o jednoj stvarnosti iz prošlosti koja je bila vrlo realna.
Tekst je prenet sa portala Moj Novi Sad.
