Bezbednost novinar(stv)a: Globalni, regionalni i nacionalni trendovi

29. Septembar 2021.
Tema o kojoj se dosta priča proteklih godina u srpskoj javnosti, nedvosmisleno je pitanje medijskih sloboda i s tim povezane, bezbednosti novinara.
NASLOVNA
Foto: BETAPHOTO/MILAN OBRADOVIC

Medijske slobode, prostor i mogućnost da se novinari svojim poslom bave na profesionalan i nepristrasan način, direktno utiče i na bezbednost novinara, ukoliko pod istom podrazumevamo pretpostavke za njegov, ne samo opstanak, već i razvoj.

U tom smislu, bezbednost novinara je izvedeni epifenomen – posledica drugih, širih, ideoloških, političkih i drugih procesa koji utiču na gušenje medijskih sloboda.

Upravo je želja pisca ovih redova da pitanju bezbednosti novinara da najširi mogući obuhvat, te da čitaocima pruži nešto dublji osvrt na položaj novinarskog posla u ovom trenutku 21. veka. To će biti učinjeno kroz koncizno sagledavanje ne samo stanja u Srbiji, već i globalnih trendova i regionalnih turbulencija, koji, uz nacionalne specifičnosti, teraju novinare da se kao pojedinci, ali i kao društvena grupa, prilagođavaju svemu tome.

Ključna teza ovog rada je da živimo u trenutku, kako globalnom, tako i regionalnom, a naročito, nacionalnom, kada nije ugrožena samo bezbednost novinara u uskom, egzistencijalnom smislu. Ugroženo je novinarstvo kao takvo.

Trudiću se da u narednim redovima to i dokažem.

Globalna kretanja

Nakon Pinočeove revolucije u Čileu 1973., kada je ekspirementalnim državnim udarom otpočeo proces primene neoliberalne ekonomske doktrine, svet je, prema nekim teoretičarima, otškrinuo vrata onome što se dešava, globalno, još od početka osamdesetih, a kod nas, poslednjih dvadesetak godina.

U svojoj biti, neoliberalizam je nastao na učenjima Miltona Fridmana i Fridriha Hajeka, sa dominantnom idejom da tržište mora biti deregulisano (da država mora svesti intervencije na najmanju moguću meru), te da je tako zamišljena tržišna sloboda, apsolutni imperativ.

Znači, ne politički, kulturni, medijski i svaki drugi pluralizam, već omogućavanje „nevidljivoj ruci tržišta“ da obavi svoj posao.

Možda se uvaženim čitaocima čini čudnim ovakvo skretanje sa jedne fokusirane teme na drugu, naizgled, sasvim nepovezanu, opštu problematiku. Međutim, moram da ukažem da istinsko razumevanje društvenih kretanja ne može biti odvojeno od sociološke percepcije, koja nam u ovoj i mnogim drugim situacijama, može biti od koristi. Po njoj, društveni faktori su interaktivni, a naročito postoji veza između dominantne ideologije i vrednosti koji će biti negovane u društvu, podrazumevajući pod tim očigledne, ali i neke druge, ne sasvim primetne aspekte svakodnevnog života.

U svetu u kom živimo, vrhovno dobro se ostvaruje na tržištu – uspeh pojedinca, se više ne meri njegovim ličnim kvalitetima (vaspitanjem, poštenjem, znanjem, obrazovanjem, marljivošću…), srećnom porodicom, empatijom prema komšijama, odgovornošću prema zajednici, već njegovom sposobnošću da na tržištu ostvari profit.

Isto važi i za manje ili veće društvene grupe, koje svoj smisao postojanja moraju dokazati u tržišnoj utakmici. Pri tome, sve što nije direktno podređeno ostvarivanju profita, smatra se nepotrebnim troškom, i kao takvo figurira kao deo koji treba odstraniti. Efikasnost i profitabilnost su novi bogovi.

Ovakva manija, pogodila je svaku delatnost na svetu, a u skladu sa temom rada, valja istaći implikacije po novinarstvo.

Sama činjenica da su mediji prinuđeni da budu konkurentni na tržištu, da se takmiče u robusnim, kvantitativnim kategorijama poput broja klikova, pregledanih strana, korisnika itd., zapostavlja se teže merljiv, kvalitativni momenat, koji podrazumeva samu suštinu novinarskog zanata: informativnost i edukativnost izgrađenu na principima profesionalnosti, političke nepristrasnosti i novinarske etike.

Danas, globalna kretanja su takva da su mediji prinuđeni da se “prodaju na tržištu“, imponujući i najnižim pobudama čitalačke publike, samo da bi bili čitani i na toj osnovi, bili bolji od konkurencije.

Kredibilitet rada nekog medija, nažalost, ostaje u senci njegove „prisutnosti u broju pregleda“.

Sve prethodno navedeno, govori u prilog tome da istinsko novinarstvo, generalno, prolazi kroz teške dane, jer ono po svojoj definiciji, služi da se dođe do istine u interesu javnosti.

Surova istina se ne prodaje toliko dobro kao dobro upakovana, manipulacijom naparfemisana, emocijom ostrašćena, laž.

Dakle, kako neoliberalna doktrina prožima sve pore društva, neminovno, utiče i na novinarstvo, terajući medije da se prilagode često ponavljanoj maksimi o „zakonu tržišta“.

Upravo su tu koreni nakaradnog trenda „jurenja za klikom“, pri čemu se snaga medijskih kuća sve češće meri njenom „klikabilnošću“ nego kredibilitetom sticanim dugotrajnim profesionalnim, nepristrasnim, mukotrpnim, zahtevnim i često, opasnim radom.

Jednostavno, globalna pomeranja su takva da je sve podređeno sticanju profita, pri čemu se redukuju svi ostali sekundarni aspekti funkcionisanja profesionalaca u određenoj oblasti, jer kao takvi, predstavljaju višak. Preneseno na teren novinarstva koje u svojoj biti, treba da pruži informaciju, razonodu, ali i edukaciju, sve češće biva svedeno na binarni model funkcionisanja gde se upravo edukativna komponenta tretira kao trivijalna i samim tim, pogodna za odstranjivanje.

Edukacija čitalačke publike je dugoročno gledano, najvažniji aspekt novinarskog posla, jer se njome građani osposobljavaju da budu politički pismeni, te da razumeju i shodno potrebi, menjaju savremenu društvenu stvarnost. U kontekstu brige za stanje u društvu, mediji jednostavno moraju da budu svojevrsni nastavak formalnog obrazovanja, jer se samo na taj način „stvari pomeraju sa mrtve tačke“.

Svedoci smo da toga danas ima u sve manjoj meri, te da funkcije informisanja i razonode, često stvaraju monstruozne hibride, pri čemu se gube kvaliteti i jedne i druge kategorije. Tako stvorena, na ideološkim osnovama postavljena baza, predstavlja kamen temeljac početne teze ovog rada, da u vremenu u kom živimo, nisu ugroženi samo novinari, već i novinarstvo kao takvo.

Stanje na regionalnom planu dodaje novi set argumenata u tom smislu.

Buđenje duhova prošlosti

Evropa uvodnih decenija dvadeset i prvog veka, sve više počinje da liči na sebe u svojoj prošlosti: u doba, koje danas, sa retrospektivnom mudrošću, označavamo kao predratno, podrazumevajući pod tim ne „bilo koji“ rat, već onaj najgori, svetski.

Sve izraženija tendencija jačanja ili vladanja nacionalističkih pokreta u mnogim državama Starog kontinenta (Rusija, Belorusija, Ukrajina, Turska), kao i u samoj Evropskoj uniji (Mađarska, Češka, Poljska), i naravno, na „brdovitom Balkanu“, retko koga ostavlja ravnodušnim, a neke, logično, pogađa više nego neke druge.

Dobar primer su mediji. U tobožnjoj trci za konkurentnošću na tržištu, uvažavajući dominantne, nametnute vrednosti, mediji se javljaju kao promoteri i sve prisutnije, nacionalističke propagande. Na taj način, igraju ulogu sličnu koju je svojevremeno obavila Gutenbergova presa.

Širenje i afirmisanje ideje o nacionalnoj nadmoći, predstavlja karakternu crtu velikih medijskih kuća u velikom broju zemalja Evrope. Kakve to potencijalne implikacije može da ima u budućnosti, možemo samo da zamislimo, u ovom vremenu poluistine. Naravno, prigovor ljudi bliskih desnom centru političkog spektra na prethodnu tezu je bio i ostao da “nacionalizam i šovinizam nisu jedno te isto”, međutim, istorija je pokazala da među njima ima začuđujuće mnogo sličnosti, naročito ako teže da služe političkom cilju pojedinaca i grupa koji žele da na vlast dođu ili da se sa iste ne sklone.

Bez želje da detaljnije zalazim u političku teoriju i u samu genezu nacionalističke teorije, a kasnije, i prakse, istakao bih da su istorijska iskustva pokazala da medijsko spinovanje u pravcu šovinističke netrpeljivosti, dovodila do najvećih stradanja zamislivih čoveku.

Sam nacionalizam se u 21. veku javlja kao refleksija sugestibilnog nametanja globalizma kao jedine alternative čovečanstvu, a istorija je pokazala da je  fanatično insistiranje na uzvišenosti jednog naroda početna faza konačne, krvave eskalacije. Uloga medija u svomu tome, nije bila mala. Primer nacističke Nemačke i Jozefa Gebelsa je dovoljno ilustrativan.

Evropa danas liči na lošeg đaka koji je na pragu ponavljanja razreda. I to onog najbitnijeg.

U tom smislu, posebno je simptomatičan primer Srbije.

Srpski slučaj: Relativizacija propadanja

Relativizaciji skloni ljudi bi rekli da su mediji u Srbiji oduvek bili pod kontrolom vladajućih elita, te da su novinari, zapravo, produžena ruka informativnih službi istih tih elita. Tako je, kažu, otkad je sveta i veka, te da se sa tim „aksiomom“ jednostavno treba pomiriti.

Razlozi za ovako pojednostavljeno i fatalističko gledanje leži ili u pravdanju trenutnog stanja na medijskom nebu Srbije, sa sasvim određenom (političkom) namerom, ili je pak odraz opšte apatije, beznađa i neznanja u kom se nalazi srpsko društvo. Politička oligarhija upravo i želi da nas ubedi da ne postoji alternativa postojećem poretku, te da svaki pokušaj da se stvari pokrenu sa mrtve tačke, predstavljaju najobičniji Sizifov posao.

Motivacija onih koji ne vide ništa problematično u stanju novinarskih sloboda u Srbiji druge decenije 21. veka, može ležati i u nastojanju da onima koji su „slepi pri očiju“, ukažu da je paljenje kuća novinara, njihovo prebijanje, psihološka tortura, demonizovanje i proglašavanje za izdajnike, nešto najnormalnije, te da smo mi „ludi“ što o tome uopšte pričamo, a kamoli što to osuđujemo. Svi navedeni indikatori su deo jednog šireg procesa gušenja kritičkog mišljenja u Srbiji, koje se na posebno sistematičan način vrši od 2012. godine.

Ekspanzija tabloidne štampe, koja služi za najprizemniji obračun sa neistomišljenicima, jaka partijska kontrola nad televizijama sa nacionalnom frekvencijom, opšte erodiranje novinarske etike, sve su to višeslojni pokazatelji tragičnog stanja u kom se nalazi novinarstvo u Srbiji.

Novinari su izloženi pritiscima najgore, najprimitivnije vrste ako postavljaju pitanja „koja se ne smeju postaviti“, ukoliko istražuju korupcionaške afere, veze nosilaca vlasti i ljudi iz krimogene sredine, pa čak i ako se bave ekološkim, sanitarnim, zdravstvenim ili nekim drugim temama koje se „ne tiču“ nekog sasvim određenog političara, ali koje mogu ostaviti prostora da se kod prosečnog gledaoca/slušaoca/čitaoca javi osećaj da nešto nije u redu sa državom u kojoj živi.

Dalje, nejednaki, selektivni raspored novčanih sredstava iz budžeta, predstavlja materijalni pritisak najvažnije vrste, jer se „neposlušnima“, praktično, krešu krila za let u objektivno i nepristrasno novinarstvo. Najnovija „taktika“ u gušenju medijskih sloboda, svakako predstavljaju i tužbe protiv medija i njihovih urednika zbog samog prenošenja izjava lidera opozicije. Poruka je jasna, za onoga koji zna da je pročita. Radi kako ti kažemo, ili propadni.

Sve su to opšti, ali sveobuhvatni momenti koji novinarstvo u našoj zemlji, guraju na marginu. Sve to, od pojedinačnog novinara zahteva da se uslovima prilagodi. Ili da se bori.

Iz ugla pojedinca

Nakon što je izvršeno svojevrsno raščišćavanje terena, kroz elaboraciju globalnog, regionalnog i nacionalnog konteksta u kom se nalazi savremeno novinarstvo, treba nešto  reći i o pojedinačnom novinaru, na koga, kumulativno, utiču spomenuta kretanja.

Najpre, treba reći da bezbednost novinara možemo posmatrati na različite načine.

Tu je, naravno, egzistencijalna bezbednost, odnosno, skup pretpostavki za opstanak i razvoj samog novinara kao ljudskog bića, te njemu bliskih ljudi (porodice, partnera, prijatelja). Egzistencijalna bezbednost podrazumeva sublimaciju fizičke, psihičke i emotivne dimenzije čovekove ličnosti.

Fizički napad na novinare (ili na bliske ljude) je najgrublji vid kršenja njihove egzistencijalne bezbednosti. Nažalost, napadi na novinare prethodnih godina (prebijanje tokom inauguracije predsednika republike Aleksandra Vučića, spaljivanje kuće novinara Milana Jovanovića itd) pokazuju da stanje nikako nije dobro, te da je elementarna, fizička bezbednost i te kako ugrožena. U postojećim okolnostima, kada ne postoji adekvatna institucionalna zaštita novinara, ostaje samo nada, da do najtežih slučajeva, kada fizički napad rezultira smrću novinara (Dada Vujasinović, Slavko Ćuruvija), neće doći.

Kao jedan, neodvojivi aspekt egzistencijalne bezbednosti, možemo istaći psihološku bezbednost novinara. Dok se fizička bezbednost narušava napadom na život i telo, psihološka se degradira strahom da će takav napad uslediti. U tom smislu, radi se o teže merljivoj kategoriji, jer se ne iscrpljuje pukim navođenjem statističkih parametara o broju i vrstama napada. Međutim, to što nije ogoljen i vidljiv fenomen, ne znači da nije važan, a prema nekim istraživanjima sprovedenim među medijskim radnicima, postoji značajna bojazan za vlastitu sigurnost ili za sigurnost članova porodice.

Jakom stresu kom su profesionalni novinari danas izloženi, kumuju ne samo politički pritisci koji mogu ugroziti njihov psiho-fizički, već i ekonomski opstanak. Upravo je ekonomska bezbednost jedan od razloga zbog čega mnogi ljudi u medijima „prodaju veru za večeru“, jer finansijsku korist stavljaju ispred načela i pravila struke. Na taj način se hvataju u vrzino kolo, jer nema kraja erodiranju ne samo profesionalnih, već i ljudskih načela, a prohteva i postavljenih ciljeva, svakog dana, ima sve više.

Kumulativnim dejstvom, pretnje po egzistencijalnu i ekonomsku bezbednost, dovode do toga da je i ugrožena i zdravstvena bezbednost novinara. Ljudski organizam nije robot, te se mora očekivati da nagomilani stres na nekom mestu i određenom trenutku, eskalira. Zdravstveni bilten je često pravi pokazatelj stanja stvari. Može to biti i stanje u porodici ili drugoj društvenoj grupi, čiji je integralni deo i sam novinar.

Ugrožavanje bezbednosti zajednice u kojoj novinar živi i boravi je tema o kojoj se malo govori, ali je ona neodvojivi segment jednog sveobuhvatnog sagledavanja ovog vrlo složenog koncepta, koji se ne iscrpljuje prostim taksativnim navođenjem svih bitnih elemenata.

Napadnuti ili zastrašeni pojedinac, koji se boji za zdravlje i život sebe i svojih najmilijih, koga opterećuju ekonomske prilike – zlokobna „tržišna utakmica“ ali i nejednaki aršini u distribuiranju državnih resursa namenjenih medijima, pojedinac, koji oseća zdravstvene posledice na taj način akumuliranog stresa, ne može biti generator harmoničnih odnosa kako u porodici, tako i u krugu prijatelja, kolega i drugih grupa. Jednostavno, sve to ostavlja traga na čovekovo psiho-fizičko zdravlje, čime on utiče na narušavanje odnosa u (užoj ali i široj) zajednici. Narušeno funkcionisanje grupe, pak, povratno utiče na istog tog pojedinačnog novinara.

Sve navedene faze u degradiranju lične bezbednosti novinara, svoje uzroke imaju u kretanjima na globalnom, regionalno, a pre svega, nacionalnom nivou, te je analiza prethodnih, bila neophodna za razmatranje ove problematike.

Umesto zaključka…

Prvo i osnovno, ideja tvorca ovih redova nije da poziva na defetizam i odustajanje onih retkih perjanica novinarstva koji i u ovim tmurnim vremenima, ne odustaju od principa bez kojih ova profesija postaje najobičniji „komitet za prenošenje partijskih saopštenja“, a novinari, „držači mikrofona“. Naprotiv. Težnja je da se njihovo herojstvo apostrofira, u istoj i podjednakoj meri, kao i stepen njihove ugroženosti. Ugroženosti, ne samo u smislu bezbednosti novinara na teritoriji Srbije, koja je (bezbednost) u propocionalna tome „na čijoj si strani“, već u generalnim relacijama.

Savremeni svet nezadrživo srlja u komercijalizaciju svakog aspekta života, a kada tržište postane jedino merilo kvaliteta i istine, onda dobijamo ono što danas imamo. Frivolnost, iskrivljenost i postepenu dekadenciju. Ako se tome doda aroma tinjajućih nacionalizama koji osvajaju svet, autoritarizam lokalnih političkih moćnika, gušenje kritičkog (ili bilo kog, drugačijeg mišljenja), dobijamo vrlo limitirajuće sredinske faktore kada je u pitanju perspektiva novinarske profesije u budućnosti.

Novinar koji drži do sebe i svoje struke, u ovim nesrećnim vremenima, sve više odgovara čuvenoj misli legendarnog Ernesta Če Gevare: “Kažu da sam avanturista, i ja na to pristajem. Ja sam od one vrste, koja je spremna da i vlastitu kožu izgubi zbog svojih uverenja.”

Još koliko dugo će tako moći?

Aleksandar Stojanović

Članak je prenet sa portala JUGpress.

Članak je prenet sa portala JUGpress.

Share