Ida Bosnić, logoped: Na roditeljima je da osluškuju decu i reaguju na vreme (FOTO)

Autorka: Snežana Miletić, Foto: Mojnovisad.com, Izvor: Mojnovisad.com

Nažalost, brz život, lenjost, prostranstva interneta koja nas otimaju od stvarnog života, imperativni komoditet 21. veka, umnogome menjaju naš govor i jezik. Sve lošije govorimo, sve više skraćujemo jezik, sve ga manje govorimo i sve manje pravilno. Vidno je to u svim generacijama, ne obavezno mlađim. Vidljivo je kako u svakodnevnom životu, tako i u javnom prostoru. I čini se da ta deformacija govora i jezika danas počinje u sve ranijoj dobi života pojedinca: sve češće i glasnije može se čuti kako deca sve kasnije i teže progovaraju, da ne umeju da razgovaraju, da nisu u stanju – čak i u uzrastu kada je to logično – da prepričaju neku najosnovniju informaciju, priču nekog filma, pročitanu bajku.

O fenomenu govora i jezika koji siromaši, izobličuje se, otima, rastače i beži iz korpusa koji čini integritet jednog malog ili velikog čoveka, za Moj Novi Sad govori Ida Bosnić, jedna od vodećih logopeda u Novom Sadu. Između ostalog i zašto je važno na vreme primetiti nedostatke u dečjoj komunikaciji. Ako dete ne govori uopšte, a vreme bi mu bilo da progovori, ako govori manje od dece njegova uzrasta, ako ne razume ono što mu se govori, ako mu je fond reči tanak, a njegove rečenice konfuzne i gramatički neispravne i nelogične, ako pravilno ne izgovara glasove, ili muca – vreme je za logopeda…

Kako se najpre mogu dijagnostikovati teškoće u govoru dece?

– Tim u kojem sam svojevremeno radila u Razvojnom savetovalištu pri Domu zdravlja Novi Sad, u kojem su bili psiholog, defektolog, pedagog i logoped, pregledajući decu, primetio je koliko je male dece s problemom govora, kao i to da neki od njih nikada ranije nisu bili na pregledu kod nekog stručnjaka zaduženog za govor. Zbog toga smo svojevremeno uveli tzv. skrining trogodišnjaka. Roditelji su rado prihvatili ideju da im dete prođe pregled kod svih članova tima, posle čega smo im govorili da li nešto treba doraditi, možda popraviti, nešto što roditelji ne primećuju, ili ne znaju da u određenom uzrastu deca to već treba da rade, jer, među trogodišnjacima ima, kako malih advokata, tako i onih koji uopšte ne govore.

BIOGRAFIJA

Ida Bosnić rođena je Beograđanka, ali je po svemu drugom već dugo Novosađanka, uključujući i ljubav prema Fuškoj gori, Štrandu, bicikliranju i Najlonu.

Osnovne studije završila je na Defektološkom fakultetu u Beogradu, smer logopedija. Na Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu završila je edukaciju iz neuropsihologije razvojnog doba i reedukaciju psihomotorike.

Radila je u Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine u Novom Sadu (od 1984. godine) – na Rehabilitaciji, gde je bilo dosta cerebralne paralize – dece s jako oštećenim govorom,  a potom u timu Razvojnog savetovališta Doma zdravlja Novi Sad (od 1994. godine do penzije).

U tri i po decenije dugoj praksi bavi se dijagnostikom i terapijom različitih oblika govorno-jezičkih poremećaja.

Koji su najčešći problemi zbog kojih roditelji dovode decu kod logopeda? Koji su bili nekada, a koji su danas? Ima li razlike?

– Interesantno je, npr. dok sam radila u Dečjoj bolnici da nisam naišla ni na jedan autizam, nisam videla dete s autizmom, a posle je to bilo sve više zastupljeno. Takve teškoće mogu da se primete i pre treće godine, primeti se da dete ne sarađuje, možda se ne zna tačno šta je, zato treba pratiti dete, ne treba žuriti ni s dijagnozom, a mnogi su jako hrabri i požure s njom. Treba, dakle, voditi računa da se stvari rade na vreme, da se nešto ne propusti…

– Kod mene najviše dolaze deca koja nepravilno izgovaraju glasove, zamenjuju glasove, zbog toga ih roditelji najviše dovode kod mene. Ima dece, i njih je najveći broj, koji to spontalno, i bez pomoći logopeda, mogu da isprave. Potrude se i uspeju, ali ima dece koja ne mogu sama da isprave, jer, iako dobro čuju, nemaju dobar sluh za glasove. Kako će to i da li će ispraviti najviše zavisi od roditelja. Oni nekada misle da će se to ispraviti kad deca porastu, da će taj nedostatak vremenom spontano nestati, a neki misle da im on neće ni smetati.

Uloga roditelja u procesu ispravljanja grešaka u govoru veoma je važna, kažete. Na koji način roditelji treba da učestvuju u tom procesu?

– Ima dece koja, npr. mogu da iskontrolišu govor dok su kod mene, a onda, kad odu kući, nastave po svom. Tu su važni roditelji, babe, dede, svi ukućani. Oni moraju da budu neko ko će stalno podsećati da je pravilan govor i izgovor važno neprekidno slediti. U radu koristim “staromodnu” metodu – svesku u koju pišemo i lepimo sve što učimo. Sve što tu stoji dobro je i mimo časa ponekad pregledati i ponoviti. Razumljivo, roditelji su užurbani, nemaju mnogo vremena, ali se uvek može naći petnaestak minuta tokom dana da se fiksira nešto što je tokom dana vežbano, jer onda deca imaju dodatni osećaj da je važno to što uče. Razumeju da je to nešto bitno i onda i sami počnu da se ispravljaju, i njima samima nešto zapara uši i čuju da je bilo pogrešno. Ako se sve prepusti samo časovima, pa makar oni bili i dva puta nedeljno, uspeh je sporiji. Ukoliko je, Međutim, u pitanju neka artikulacija, onda bi bilo dovoljno i jedan čas nedeljno, ali da se vežba ponovi s roditeljima. Neki logopedi imaju časove s decom i tri puta nedeljno, što odgovara roditeljima, koji onda misle da je to dovoljno za napredak. Nije. Opet kažem, do uspeha se dolazi brže ako se radi frontalno, i logoped, i podrška roditelja.

Ne čekajte da dete pođe u školu

“Oni koji su svesni da nedostatke u govoru treba ispraviti, moraju znati da ne treba čekati da dete pođe u školu. Ako dete nema ispravnu artikulaciju govora kada krene u školu, onda će imati i druge probleme zbog toga, prevashodno pisanja: pogrešno će pisati, jer pogrešno čuju. Zbog toga će se susretati s neuspehom već na početku školovanja, iako je pametno, vredno, odgovorno, zainteresovano za školu.  Svega toga ne bi bilo da je teškoća na vreme ispravljena. Uvek savetujem da je dobro da se do pete godine savladaju glasovi, a onda imamo vremena da doradimo i ispravimo sve što treba”, savetuje Ida Bosnić.

Koje su još govorne teškoće s kojima se deca susreću?

– Ja radim u sferi razvojnih smetnji – od progovaranja do polaska u  školu. Tu se susrećem s decom koja mucaju, brzo, nerazumljivo ili nerazgovetno govore, što može da preraste u zapinjanje i u mucanje. Deca, uostalom kao neki stariji koji nerazgovetno govore, često od silne brzine ne primećuju da govore tako. To se vežbanjem može ispraviti. Takođe, jako mnogo dece dosta kasno progovara i u tom kontekstu stalno spominjemo koliko su zlo ekrani – telefoni, tableti, kompjuteri. Deca su nedopustivo mnogo njima prepuštena. Maloj deci se daju ekrani čak i dok jedu, da se zabave. Čak i tokom jela gledaju crtaće da bi bili mirni, a ti agresivni zvukovi, boje i slike jako utiču na njihov mozak, pune ga, zasipaju i opterećuju gomilom informacija. Od njih posle zapadaju u dosadu i apatiju, jer stalno imaju potrebu da im se čula draže sve jačim senzacijama. Deca mehanički jedu hranu, gutaju je, a mame su zadovoljne što su deca pojela obrok, makar i s telefonom u ruci. Primećujem da mame čak stavljaju telefon i na kolica dok šetaju parkom i gradom, umesto da dopuste da dete uočava ljude i prirodu oko sebe. Roditelji su jako srećni što prstići njihove dece neverovatnom brzinom umeju da upale neku spravu, kliknu, promene nešto na ekranu i izaberu šta žele da gledaju – svi smo fascinirani tom brzinom, ali moramo znati koliko to zapravo nije dobro.

A sve češće čujemo i da im motorika nije dobro razvijena?

– Deca se stalno voze: odvoze, dovoze, razvoze. Ne hodaju, ne skaču, ne pentraju se na drvo, među njima nema organizacije igre, često sami ne umeju da je osmisle, i, za razliku od dece nekada, ne znaju šta će sa svojim vremenom ako im ga neko drugi ne osmisli. Primetno je da je i dvorišta sve manje, često su i prazna. Igraju se po igraonicama, tamo ih animatori brzo sprovode kroz neke igre. Deca se, kao, izigraju, a od te igre u suštini, uglavnom, nema nikakve koristi u smislu razvoja. Oni uvek imaju potrebu da skaču, da se iskaču. Npr, kada radim s njima, to je uglavnom pola sata aktivnog rada, toliko optimalno mogu da budu skoncentrisani, jer oni u nekom trenutku moraju malo da ustanu i prohodaju, promuvaju se, uzmu nešto u ruke, odu do druge prostorije, sve je to potrebno da bi tih pola sata rada bili fokusirani na vežbu.

Mora se znati ko je autoritet

“Deca moraju da znaju ko je autoritet. Ne mora to biti neka gvozdena strogoća, jednostavno, mora se znati kako se s kim razgovara. Ako s roditeljima razgovaraš kao s drugarima, onda ćeš tako i s nastavnicima, a mora da postoji razlika. Zato što je danas nema, sve je tako nedopustivo srozano. Od prosvetnih radnika čujem da u višim razredima nije moguće čak ni ispredavati planirano gradivo – jer nema discipline. Nastavnik ne može da obezbedi mir u učionici. S manjima se još i nekako može, kod učitelja i učiteljice, ali kasnije – teško. Zato nije ni čudo što se posle škole moraju uzimati privatni časovi gotovo iz svih školskih predmeta, jer niko ništa ne nauči na času. Od onih koji su nedisciplinovani, ne mogu ništa da nauče ni oni koji bi hteli da nauče. To je sve vrlo neprijatno i ne vodi dobrom, uspešnom razvoju mladih ljudi, pa onda ni zajednice u kojoj živimo”, upozorava Bosnić.

Kako se vežba ta koncentracija, koja ne nedostaje samo deci, već i nama odraslima? Nismo u stanju da odgledamo ceo film, u bioskopu nam nedostaje mogućnost da ga prekinemo jer bismo malo virnuli u telefon, nismo u stanju da pročitamo knjigu, pa ni neki ozbiljniji novinski tekst.

– Tačno je da je koncentracija tanka, i kod dece, i kod odraslih danas. Deca se teško koncentrišu na učenje, sve im odvlači pažnju, a najviše im je u glavi to da u telefonu ima nešto što propuštaju. Koncentracija se vežba, odlukom i upornošću, ličnom u slučaju odraslog čoveka, a u slučaju deteta odlučnošću onoga ko brine o njemu. S malom decom je to teže, ja moram da ih naučim nešto što oni ne žele. Radimo to kroz didaktičke stvari, koristeći razne predmete. Prvo im angažujem ruke, njihove prstiće, treba da rade nešto mehanički, poput ređanja ili nizanja na konac, pa tek onda uključujem vežbu. Sve zavisi od toga šta radimo. Npr, ako radimo neko ponavljanje, koje je dosadno, recimo neku artikulaciju u okviru koje se nešto mora mnogo puta ponoviti i to tako što ćemo prethodno pravilno pozicionirati jezik na mesto gde treba, jako je važno da dete bude fokusirano na to. Ako radi mehaniku, biće mirnije i fokisiranije. I devojčice mogu odmah da rade tri posla, bez problema, dok je kod dečaka to malo teže. Kažu mi da sačekam da urade jedno, pa će tek onda drugo…

Spomenuli ste didaktičke stvari… Šta je u tom smislu dobro za vežbanje fokusiranja?

– To su neke slagalice, zavisi od uzrasta: ako je manji uzrast divno je da su to drvene stvari. Recimo, da se umeću odgovarajući oblici, jer se tako vežbaju i koncentracija, i strpljenje, i volja, i fokusiranost. Deca sve rade brzo, mlađa ne vole npr. da ređaju, nemaju strpljenja, nisu fokusirani, sve bi odmah i sada, i onda su često neuspešni. To ih frustrira, pa lako odustaju, ali ja im onda malo pomognem, sugerišem, predložim, poguram ih i onda kada dete dobije vetar u leđa, i sam oseti ukus uspeha, sve je lakše. Onda tu stvar moramo više puta da ponovimo da bi i ubuduće bili uspešni u tome. Tako se vežbaju upornost i samopoudanje koji posle dolaze, a koji će kasnije u životu biti važni za zdravu ličnost.

Pomenuli ste reč neuspeh. Oduvek je nepoželjan, a danas je nekako i posebno neprihvatljiv. Ne dozvoljava se pravo na neuspeh, ni deci, ni roditeljima. Svi moramo biti uspešni, nasmejani, srećni… I to frustrira, i decu, i odrasle.

– Naravno da svi imamo pravo na to da smo nekada umorni, neraspoloženi, da nismo za nešto što nam se nameće da radimo. Kako mi odrasli, tako i deca, koja nemaju mehanizme koje mi odrasli imamo,da savladaju neke stvari i onda kada fizički to, čini nam se, ne možemo. Mi nekada prosto znamo da nešto moramo da izdržimo, ali deca to ne znaju, i tu su roditelji da ih podrže, opomenu, podsete. Deca brzo izgustiraju neki sport, on se može i promeniti posle nekog vremena, ali ne može jedan dan ovako, drugi dan onako, neću. Nema eskiviranja. Treba zaokružiti neki krug, semestar, plan, osim ako je u pitanju nešto što bitno ugrožava dete. Takođe, besmisleno je voditi decu s aktivnosti na aktivnost samo da im se popuni vreme. Ponekad se dešava da, kada s detetom postignem zadati cilj i to saopštim roditeljima, uz savet da je sada na njima samo da održavaju postignuto, roditelji se uspaniče. Zabrinuti su, pitaju se gde će sada, šta će sad s tim terminom kada su bili kod mene. Često tada pominju reč dosada, da je deci dosadno i da moraju nekako, negde, da im organizuju vreme da se ne bi dosađivali. To je van pameti. Kada smo mi bili mali, dosada nije postojala. Mi smo uvek imali ideju šta ćemo s našim vremenom i uvek nam ga je bilo malo. Kod današnje dece dosta se izmenila struktura provođenja (slobodnog) vremena.

Šta vam se čini, da li u Novom Sadu ima dovoljno logopeda u odnosu na potrebe?

– Postoje školski i predškolski logopedi, ali malo ih je. Kod nas na Medicinskom fakultetu otvoren je smer za logopeda, dolaze mladi logopedi i defektolozi, ali mi se čini da ne postoji sluh za njihovo angažovanje i zapošljavanje. Ne postoji dovoljno jaka svest koliko su oni važni. Npr. kada sam ja otišla u penziju, došla je zamena, ali kada je nešto kasnije u penziju otišla moja koleginica, zamena nije stigla, a potrebe za logopedom nisu se smanjile. Nije dobro da ovaj grad i njegova okolina imaju samo dva logopeda u Razvojnom savetovalištu. To je zaista jako malo, čak neverovatno malo. Dva ne mogu da pokriju ni pravilan rad, ni broj onih kojima je pomoć potrebna, a nemaju svi ljudi para da decu vode privatno. Roditelji su na muci, jer ne uspevaju da stignu na red, i onda moraju da plate časove jer nemaju drugog izbora.

Dolaze i odrasli

“Imala sam slučaj jednog mladog čoveka koji je postigao jako veliki uspeh. Na rođenju je umrla njegova sestrica blizankinja, on je jedva ostao živ. Razvijao se lepo, uz veliku pažnju prebrižnih roditelja. Radilo se s njim predano, imao je taj mali suptilni izgovor “č” i “ć”, ali kako je odrastao, to je delovalo kao deo njegovog šarma. Bio je odličan đak, upisao je pravo i na studijama je u jednom trenutku hteo da se takmiči u govorništvu. Međutim, shvatio je da bi mu pomenuti izgovor slova “č” i “ć” mogao smetati, pa je odlučio da to ispravi. Imao je volju, odlučnu. Došao je kod mene, vežbali smo predano, izbacili neke teške reči da ne remete ritam rečenice, i mladić je dobio nagradu publike. Koliko su on i roditelji bili ponosni, bila sam i ja”, priseća se naša sagovornica.

Šta kao logoped primećujete u komunikaciji deteta i roditelja? Često danas čujemo da roditelji govore da su drugari s decom. Kako takav odnos utiče na radne navike i disciplinu na polju savladavanja govornih teškoća?

– Pa ne baš dobro. Roditelji ne treba da budu prijatelji i drugari sa svojom decom. Oni su roditelji, neko ko ih voli, pazi, vaspitava i odgaja, što uključuje disciplinu i radne navike. Roditelji moraju da nađu način kako da sa decom izgrade poverljiv odnos, da deca ništa ne taje, pogotovo ono što je važno za njihov nesmetan razvoj, ali dete mora da zna ko ima autoritet. Nema tu drugarstva, jer je u drugarstvu odmah i rečnik drugačiji, kao među drugarima, nekad odsečan. S roditeljima se tako ne bi smelo razgovarati. Naravno, tu opet dolazimo do tog užasnog problema nemanja vremena. Roditelji rade po ceo dan, deca su angažovana ceo dan, u vrtiću su jako dugo i kada, npr. posle toga dođu kod mene, jako su umorna, a ako dođu kasnije, još su umorniji. A i roditelji. Često se dešava da oni, dok radim sa decom, dremnu. Umiri ih naš govor, ponavljanje. Ne zameram im, tempo je užasno težak za sve nas.

A šta je s jezikom koji govorimo mi odrasli? Ni mi ga ne govorimo baš najpravilnije, skraćujemo ga, mumlamo, sve više ubrzavamo. I pisani jezik nam je sve strašniji. Dok čitamo portale, vidimo da te tekstove niko ne pregleda, tamo nema živa lektora… Paradoksalno – živimo u zemlji u kojoj se često poteže reč “pariotizam”, a jezik, koji je jedini pravi patriotizam u kojem postojimo – ružimo…

– Iz našeg jezika zaista nestaju neke divne reči, nepotrebno ih zamenjujemo stranima rečima. Istina je i da koristimo sve manje reči. U naš jezik ulaze engleske reči, čak ih i mala deca obilato koriste. Često mi odgovaraju na engleskom sa: “jes”, “ok”, ili kažu neki broj, kada brojem treba da odgovore. Ja se pravim da ne razumem i insistiram da mi to kažu na srpskom. Takođe, primetno je da se nenormalno brzo govori. Ne znam u čemu je poenta mode brzog govora. Možda misle da tako pametnije izgledaju… Takođe, vrlo je ružno videti da taj neki ulični govor nadire svuda, da ga je sve više u javnom prostoru, u medijima, on postaje normalan i prihvatljiv.

Kakav uticaj ta jezička “raspašoj” situacija ima na opštu temperaturu u društvu?

– Nimalo dobru. Ako sejemo nekulturu, pa i jezičku, nekulture će sve više biti oko nas. Sa svih strana nadire nekakva agresija, verbalna i svaka druga. Tome doprinosi i to što mi ne umemo više da budemo ni u nekoj, bar kratkoj tišini tokom dana. Bojimo se da ostanemo sami. Stalno imamo potrebu da nešto zuji oko nas. Neki televizor, npr. Roditeljima čija deca ne progovaraju uvek kažem da je važno da im u stanu ne bude non-stop upaljen televizor, radi atmosfere. Mnogi ljudi čim dođu u kuću, odmah upale TV. To nije dobro. Deca stalno slušaju neke glasove, razne vesti, glava im se puni nepotrebnim informacijama, njihova mala čula bivaju preopterećena nečim što ničemu ne služi, a ako sve to roditelji još glasno i komentarišu, to je već dvostruki atak na decu. I svugde je ta preglasnost svega, uglavnom nepotrebnog.

Za pravilan govor važno je i čitanje. Danas je sve manje vremena i za to, a možda je to samo izgovor, pre će biti da nema volje. Čovek bi sam sebe ponovo morao da pripitomi za tu vrstu koncentracije.

– Naravno da je čitanje važno, da se tako bogate i rečnik, i misli. Čitanje je važno, počev od najranijeg uzrasta kada roditelji deci čitaju priče, pa deca zapitkuju, i tek onda kasnije mogu da prepričavaju, jer neka deca nemaju smisla da odmah prepričaju nešto, tek vremenom, kako bogate rečnik. Deci su danas draži filmovi, što je takođe u redu, jer se i tako može bogatiti rečnik, ali čitanje bi bilo moj savet svakako. U protivnom, sve ćemo češće imati situacije u kojima dete nije u stanju da kaže osnovnu informaciju o nekom događaju ili doživljaju, iako bi to njegov uzrast – po svim pravilima odrastanja – nalagao. Takođe, i bajke koje se deci čitaju i pričaju, bilo bi važno da deca znaju zašto im se čitaju i pričaju, ko su i kakvi su ti junaci, ko je zao, šta je poenta te priče, a to se uči od najranijeg uzrasta. Problem je i to što se u školama sve brzinski prolazi, sve je bitnija forma, zadovoljenje nekih administrativnih stvari koji od prosvetnih radnika stvaraju ćate, a ne vaspitače i pedagoge. Mnogo toga zavisi i od porodice, naravno. Od zainteresovanosti roditelja da budu uz svoju decu i prate ih. I čini mi se da je bolje kad je višečlana porodica. Meni je jako drago da vidim da ima dosta porodica sa dvoje, čak troje dece koji se zaista njima i bave. Ovi mlađi kopiraju starije, utrkuju se, takmiče i u takvim porodicama mlađi jako brzo napreduju jer žele da se dokažu i starijoj braći i sestrama, i roditeljima.