Mračni partner: Ljubomora ne ubija, ubice ubijaju

Piše: Dragana Prica Kovačević

Ko je ta ljubomora i zašto ona ide po Srbiji naoružana pištoljima, puškama, čekićima, sekirama i snažnim pesnicama? Ako znamo njen identitet, zašto ona nije iza rešetaka? Odgovor je jednostavan, ljubomora nije ta koja seje smrt po Srbiji. Oni koji to rade, zovu se, vrlo jednostavno – ubice.

“Da ljubav može da postane razlog za najteži zločin – zločin iz strasti – svedoči i najnoviji slučaj trostrukog ubistva” – tako je novinarka započela svoju priču i tako, možda nesvesno, doprinela romantizaciji nasilja i normalizaciji posesivnog odnosa, koji se, kao na filmskom platnu, navodno dešava zbog toga što je neko nekoga previše voleo, a premalo dobio zauzvrat.

On se sušio kao biljka, ona nije htela da služi 10 ljudi

Kada je pre nekoliko dana Saša P. (51) ubio ženu Milenu P. (44), a potom izvršio samoubistvo, mediji su pohitali da dobiju što sočnije detalje iza ovog zločina. Pojašnjenje su potražili kod rođaka i članova porodice ubice. I tamo su dobili zalogaj kakav su tražili, jer se, po njihovim tekstovima “Saša P, sušio kao biljka bez nje”, a ona se, gle drskosti usudila da ga napusti i da ode da živi u grad. Prostor je dat i prvom komšiji koji je rekao da je Sašu poznavao celog života i da je on bio čovek za primer, ali da ga je “razvod dotukao”. Isti taj komšija za drugi medij je izjavio da ne zna šta se događalo među njima, ali “možda ga je ona provocirala”, dok je Sašin otac rekao da se “snajka” promenila od kad se zaposlila – “imala je svoju paru, rekla je da neće da služi 10, 12 ljudi”. 

Šta nije u redu sa prizorima koje slikaju ovakvi opisi? Odgovornost ubice se “pere” kompromitovanjem žrtve i traže se izgovori za zločin. Izgovori za zločin nikako ne mogu biti ženina potraga za nezavisnošću ili njena želja da “ne služi ljude”. Izgovora za zločin prosto nema. Olakšavajućih okolnosti kada oduzmete život, a da nije u samoodbrani, nema. Naročito kada znamo da taj Saša i većina Saša ovog sveta nasilje nikada ne ispoljavaju prema nekom ko je fizički snažniji od njih, što znači da je najčešće nasilje svesno izabrano ponašanje. Dodajte tome i da rođaci i komšije ubice najčešće opisuju kao “mirne, dobre i povučene ljude”, što znači da su, u većini situacija, sasvim sposobni da kontrolišu svoje ponašanje.

Vratimo se nekoliko meseci unazad, da vidimo da ovakvo pisanje nije izolovan slučaj. Državljaninu Srbije E. R. (67) počelo je suđenje pred švajcarskim sudom za ubistvo njegove supruge V. R. (60). Oni su, prema pisanju medija, decenijama “slovili za porodicu za primer”, on je bio “učtiv i tih”, ali se ona, kada je poslednje dete “napustilo porodično gnezdo naglo promenila” i “umesto divne supruge pretvorila se u ženu koja je stalno počela da prigovara i kinji supruga“. Zato je on nju (opravdano?!) izudarao metalnom kašikom za obuvanje 20 puta po glavi i usmrtio je.

Porodične tragedije i druge bajke

Mislili ste da je gotovo? Nije. U maju 2019. godine došlo je do velike “porodične tragedije” u kojoj je muž polio ženu benzinom i zapalio je. Komšije su kao i uvek bile šokirane, ubica je bio “vredan, fin i vaspitan”, a žrtva je “u poslednje vreme volela da se sređuje, izlazi sa drugaricama i objavljuje fotografije na društvenim mrežama”. Pa gde ćeš razloga više da te živu zapale i onda da provlače tvoj privatan život po trećerazrednim tabloidima? Takođe, po definiciji, tragedija je “žalostan, tužan i nesrećan događaj”. Po definiciji događaj je nešto što se dogodilo u određenoj tački prostorno-vremenskog kontinuuma. U najširem smislu ubistvo žene jeste događaj, ali u onom direktnom, to je čin, čin koji ima svog počinioca, a to je, još jednom – ako to do sad niste shvatili – ubica.

Nabrajanje primera moglo bi da traje doveka. Od početka godine u Srbiji je ubijeno 27 žena. Većina žrtvi femicida su nakon smrti “ispoštovane” tako što su služile za uvećanje broja klikova, tako što im se zadiralo u privatnost i tako što se tražio njihov deo krivice. Sve to su željno dočekali “internet ratnici” koji su u komentarima objašnjavali kako su davanje “previše prava ženama”, “trka za karijerom“, “Zakon o sprečavanju nasilja u porodici“, “psihičko nasilje nad muškarcima” i slični “nebulozni” razlozi doprineli femicidu.

Ovo su stavovi koji su ohrabrivani u opresivnoj patrijarhalnoj sredini u kojoj su odgajani i ubice i žrtve. Žene se, najčešće, posmatraju kao zavisne u ekonomskom i svakom drugom smislu, a muškarci kao snažni i dominantni “snabdevači”. Ubistvo žena se opravdava kada “iskoče” iz te matrice tako što na bilo koji način prkose svom dominantnom partneru. Gradnja atmosfere u kojoj se ubistva ne romantizuju i ne pravdaju, u situaciji kada hiljade žena trpi nasilje, a na desetine žena zbog istog smrtno strada, neophodna je. U tome, po onom što do sada vidimo, ne pomažu ni mediji ni “patrijarhalni internet ratnici“.