Domovi za decu u Srbiji kao paklene rupe: Bolesna deca ceo dan u kavezima bez nege, puštena da umru

30. Jun 2021.
Deca i mladi bez roditeljskog staranja, sa smetnjama u razvoju puštena su da umru u ustanovama socijalne zaštite u Srbiji - dane provode u metalnim krevetima, atrofirani i u bolovima.
Serbia-2021-web-SRB-1-1
Naslovna strana publikacije "Zaboravljena deca Srbije". Foto: driadvocacy.org
Piše: Gorica Nikolin

Ovo je jedan od zaključaka iz upravo objavljene publikacije “Zaboravljena deca Srbije”, koja je rezultat temeljnog terenskog rada i istraživanja Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom (MDRI). Reč je o organizaciji za ljudska prava koja se bavi zaštitom i punim socijalnim uključivanjem dece sa smetnjama u razvoju i odraslih sa invaliditetom u društvo. Radom MDRI upravljaju osobe sa invaliditetom i članovi njihovih porodica.

Izveštaj “Zaboravljena deca Srbije” se zasniva na nalazima prikupljenim tokom 2019. godine u ustanovama socijalne zaštite širom Srbije. Istraživači su ušli u ukupno osam institucija – tri ustanove za decu i mlade sa smetnjama u razvoju i pet institucija za decu bez roditeljskog staranja i decu sa smetnjama u razvoju. Zbog privatnosti ove dece, ne navodi se o kojim je institucijama reč. Samo jedna od njih se pokazala dobro, dok su sve ostale katastrofalno organizovane, bez motivisanog obučenog kadra i rukovodstva, bez ikakvih normalnih uslova za život bilo koga.

Tokom niza godina, MDRI i brojne druge organizacije su ukazivale Vladi Srbije na, kako navode, “veoma loše uslove, zlostavljanje, zanemarivanje i nečovečno postupanje koje je i dalje prisutno u institucijama”. Vlada Srbije nije učinila gotovo ništa da se situacija popravi, iako je bila svesna stanja u ovim ustanovama. Niko imenom i prezimenom, a kamoli funkcijom, nije odgovarao.

“U ustanovi 6 na primer, smrad urina, znoja, fekalija i prljave posteljine je bio preplavljujući”, samo je jedan od zaključaka iz ovog izveštaja, čije delove 021.rs prenosi.

Deca sa smetnjama u razvoju čine oko 80 odsto dece koja žive u institucijama, gde su često pomešana sa odraslima i preti im doživotna segregacija. U ovakvim ustanovama se i dalje primaju vrlo mala deca, koja potom u istim dočekaju smrt, ostavljena nikome na brigu. Dominantan razlog za napuštanje institucije zapravo je – smrt.

“Srbija nije adekvatno reagovala na ozbiljna kršenja ljudskih prava i zlostavljanje osoba koje su prinuđene da žive u neljudskim uslovima – od kojih mnogi dostižu nivo mučenja. U svim institucijama koje smo posetili, bez obzira na njihovu veličinu, uočili smo drastično zanemarivanje i nedostatak medicinske nege koji su opasni po zdravlje i život dece sa smetnjama u razvoju”, navode istraživači.

Deca sa oblicima invaliditeta u Srbiji nisu smeštena u porodice i ne odrastaju ni blizu normalno. Zvanično žive u malim domskim zajednicama koje funkcionišu kao (loše) ustanove. U jednoj od njih istraživači su zatekli oko 100 dece, uglavnom sa posledicama cerebralne paralize, koja po ceo dan leže u metalnim krevecima sa visokim rešetkama – u kavezima. Napuštaju ih samo kad se kupaju i kad jedu.

Mnoga deca izgledaju znatno mlađe jer su im mišići atrofirali od nekretanja. Doslovno polako umiru u metalnim kavezima jer, bez obzira na količinu hrane koja im se daje, nemaju ni minimum kretanja. Takođe u istoj ustanovi, istražitelji su zatekli decu sa zgrčenim i veoma tankim udovima koja su ležala na tvrdim podlogama. Takvo stanje je posledica zanemarivanja i nedostatka rehabilitacije i kretanja. Osoblje je izjavilo da deca “ne smeju da se pomeraju zbog rizika od preloma”. Više od polovine dece hrani se preko sonde, kroz nos, što je izuzetno opasno.

U drugoj ustanovi je osoblje reklo istražiteljima da se deci uskraćuje medicinska nega jer osoblje bolnica odbija da primi akutno bolesnu decu sa smetnjama u razvoju iz ove domske ustanove. Bolničko osoblje je tako izjavilo za jedno od dece: “Zašto ste ga doveli ovde, pustite ga da umre”. 

Nekoliko dece u domskom smeštaju ima vrlo hitnu potrebu za bolničkim lečenjem jer im se cerebrospinalna tečnost nakuplja u mozgu, osećaju stalni bol i smrt je pitanje dana. Ali, ako dobiju bolničko lečenje, živeće dug i srećan život. U toj ustanovi osoblje je navelo da jedino konzilijum lekara odlučuje o operaciji dece, a da to najčešće odbijaju jer je “rizično”, iako dete sigurno umire bez operacije. Tako ih osuđuju na smrt i to je svesno ubijanje dece sa smetnjama u razvoju.

U istoj toj ustanovi je ovaj tim istražitelja 2012. godine otkrio dečaka sa hidrocefalusom – izlivanjem tečnosti u mozak, koji leži na boku okrenut zidu i plače. Dečak je ubrzo nakon posete tima umro, a lekarska komisija je priznala da je pogrešila jer ga nije poslala na operaciju. Niko nije odgovarao za njegovu smrt.

Seksualno zlostavljanje i prinudna kontracepcija

U jednoj od ustanova su istražitelji zatekli jezivu praksu za žene i devojčice. U toj ustanovi su dozvoljeni “partnerski odnosi” uz pretpostavku da su dobrovoljni, što mnoge žene dovodi u vrlo rizičan položaj budući da im ceo život zavisi od ustanove u kojoj su i od ljudi koji tu rade. Visok procenat žena podvrgnut je prinudnoj kontracepciji. Direktor te ustanove kaže da više od polovine žena ima ugrađenu “spiralu” (kontraceptivni uređaj) u matericu, a ostatak dobija tablete bez ikakvog saznanja o tome šta uzimaju.

“Ova praksa praktično služi za prikrivanje eventualnih slučajeva silovanja i seksualnog zlostavljanja. Osoblje takođe navodi da su prinudna kontracepcija i abortusi nešto što se i dalje dešava”, zaključuje se u izveštaju.

Još jedna od opasnih praksi je ta što deca i odrasli spavaju u istom prostoru u nekoliko posećenih institucija.

Mnoga deca su prinudno odvojena od roditelja bez ikakvog valjanog razloga, umesto da se radilo na osnaživanju njihovih (često siromašnih) porodica. Istražitelji navode slučaj jednog deteta čije je stanje značajno pogoršano posle odvajanja od majke, koja je tražila podršku da bi on ostao s njom, ali joj je dete oduzeto. To dete sada većinu vremena provodi u metalnom kavezu, zgrčen poput fetusa, izgubio je većinu kose i kosti su mu vidne – pritom on ima tek blizu 20 godina. U najgorem položaju su bebe sa smetnjama u razvoju, koje dočekaju (preranu) smrt u instituciji jer hraniteljske porodice nisu dovoljno specijalizovane za brigu o njima.

U svim institucijama je zabeležen nemar i nedostatak medicinske nege. U suštini, ovoj deci je dostojanstvena, normalna uskraćena i osuđeni su na smrt.

U maloj domskoj zajednici u okviru ustanove koja je označena brojem 3 istraživači su pronašli Darka (pseudonim), dvadesettrogodišnjeg mladića koji je u dom došao 2012. godine. On je sa šesnaest godina izmešten iz monstruozne institucije Kulina, u kojoj su deca dokazano bila izložena zlostavljanju.

Istražitelji su zatekli Darka kako sedi u kolicima naslonjen na mekanu prečku, obmotanu samolepljivom trakom. On se naginjao unapred i naizgled žvakao pregradu. Od osoblja smo saznali da to radi od kako je stigao iz Kuline. Ekspertkinja je pokušala da uspostavi kontakt sa njim i on bi tada ‘prekinuo da žvaće pregradu i pogledao bi me, ali bi nakon toga opet počeo da je žvaće'”, scena je koju su zatekli istraživači.

On dane provodi u kolicima, otvorenih usta, presavijena mu je kičma, a najgore je što je izgledao bolje i zdravije kad je izašao iz doma Kulina nego sada. Njemu su, inače, po dolasku izvađeni svi zubi, koji su propali u Kulini, ali niko nije pokušao da mu pomogne da se poprave. On je faktički žrtva torture.

Drastični slučajevi zanemarivanja i opasnosti po život

Mnogi tinejdžeri u ovim ustanovama izgledaju kao deca jer se, usled dugogodišnjeg boravka u metalnim kavezima, u ležećem položaju, nisu razvili. Vremenom, zbog ležanja, glava postaje ravna. Mnoga od ove dece, pritom, već imaju cerebralnu paralizu.

Deca u ovim ustanovama nemaju normalne dušeke i jastuke, opremu za kretanje, tako da vremenom propadaju i konstantno su u bolu. Neka deca su u riziku od gušenja jer nemaju dobru podršku za glavu. U jednoj od institucija deca su u jezivo malim krevecima, leže na strunjačama na podu, sede klateći se, leže ispod klupa ili puze.

“Nismo primetili upotrebu opreme koja bi podržala njihovo samostalno kretanje (hodalice, adaptirana kolica) i deca su zavisila od osoblja da ih pomeri ili pozicionira”, navodi se u istraživanju.

U maloj domskoj zajednici u okviru ustanove 3 istražitelji su evidentirali slučaj ekstremnog zanemarivanja.

“Zoran (pseudonim) je šesnaestogodišnji mladić koji većinu svog dana provodi sklupčan u metalnom krevetu, koji je nalik kavezu. Na osnovu izjava osoblja on ima povredu kičme. Zoranovo telo je zgrčeno u položaju fetusa, sa prekrštenim nogama; njegovi mišići izgledaju jako zgrčeni. On je bio čvrsto sklupčan i iako je ekspertkinja pokušavala da uspostavi kontakt sa njim držeći ga za ruku, on nije reagovao. Prema navodima osoblja – ‘mi njega ne pomeramo’. Navode da im je savetovano da ga ‘puste da sam promeni položaj kada oseti potrebu’. Međutim, za sve vreme koje su istražitelji proveli u instituciji on je ostao u istom položaju – što samo po sebi mora biti veoma bolno”, zaključak je istraživača.

U jednoj od soba u ustanovi 1, ekspertkinja je zatekla dve devojčice koje su otežano disale, bile vruće na dodir, znojile se i ispuštale škripeći zvuk kroz usta, najverovatnije zbog upale pluća koja može biti izazvana udisanjem sekreta i želudačnog sadržaja u disajne puteve.

Ministarstvo za rad kao primer neverovatne neodgovornosti

Istraživači su pričali sa predstavnicima Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja o tretmanu dece. Prema njihovim navodima, dete koje je smešteno u instituciju može prijaviti slučajeve zlostavljanja svom socijalnom radniku u ustanovi ili voditelju slučaja iz nadležnog Centra za socijalni rad. Takođe, voditelj slučaja bi trebalo da posećuje dete dva puta godišnje, ali se čak i to retko poštuje.

“Ova ‘poseta’ najčešće podrazumeva razgovor sa zaposlenima u instituciji i dešava se da voditelj slučaja ni ne vidi dete. Dakle, moguće je da dete nikada neće videti vodilja slučaja nasamo, ili uopšte, dok je ono u instituciji. Istražiteljima je rečeno da zaposleni u CSR retko mogu postići da posete decu čak i jednom godišnje. Deca za koju su zaduženi nalaze se širom zemlje (s obzirom da se deca smeštaju daleko od mesta boravišta) i da, usled opterećenja svakodnevnim obavezama, oni nisu u mogućnosti da putuju sa jednog kraja zemlje na drugi i posećuju decu i odrasle u institucijama. Kada su istraživači pitali predstavnike Ministarstva kako dete može hitno stupiti u kontakt sa voditeljem slučaja iz CRS da bi prijavilo slučaj zlostavljanja – umesto da čeka da ga on poseti u instituciji – njihov odgovor je bio ‘nemamo odgovor na to pitanje’, naglašava se u ovom izveštaju.

U ustanovi 5 zidovi su bili goli, u sobama su bili samo kreveti sa tankim ćebadima, bez prostora za odlaganje ličnih stvari. U ustanovi 6 deca su jedno vreme vršila nuždu u rupi u podu. U muškom paviljonu za odrasle u istoj ustanovi preovlađuje smrad mokraće, znoja, izmeta i prljave posteljine i nameštaja. Ovo mesto je jedna istražiteljka opisala kao “paklenu rupu”. Činilo se da se korisnici u ovom paviljonu, koji su ležali u krevetima, nisu tuširali danima.

Jedini svetli primer

“Za razliku od ostalih institucija, istražitelji su u ustanovi 2 zapazili istinske napore osoblja da stvore uslove za podršku deci i porodicama kako bi se održala njihova veza. I uprava i osoblje su izjavili da bi radije ovoj deci pružali podršku u njihovim porodicama nego u instituciji, prepoznajući da tu nikada neće biti moguće ostvariti emocionalnu vezu, bliskost i individualnu negu koje dete može dobiti samo ako živi u porodici. Međutim, politika države i način finansiranja podrivaju njihove napore. Manjak resursa onemogućava da ova deca izađu iz institucije i vrate se u svoje porodice kao i da se spreči prijem nove dece”, zaključuju na terenu istraživači MDRI.

Deca se samopovređuju, niko ne mrda prstom

U ustanovi 6 su starija deca i odrasli korisnici zaduženi da brinu o mlađima, što je neverovatno poražavajuće. Tokom posete, jedna starija korisnica je vukla desetogodišnju devojčicu i cimala je za ruku, te je ona počela da plače. Niko od prisutnog osoblja institucije nije reagovao.

U ustanovi 1, u sobama sa po 10-12 dece za nadzor i brigu su tu najviše dve negovateljice. U jednoj sobi su istraživači primetili dvoje dece koja su se samopovređivala, udarala se i plakala.

“Osoblje je pokušalo da ih umiri, ali je istovremeno moralo da brine o još desetoro dece. Očigledno preopterećeno osoblje koje nije u mogućnosti da adekvatno brine o svoj deci, je na kraju odustalo i deca su nastavila da se samopovređuju i plaču”, otkrivaju istraživači.

U svakoj od posećenih institucija postoji vrlo strog ritam – deca se bude između 5:30 i šest časova ujutru.

“Kada smo pitali osoblje zašto deca ustaju tako rano, objasnili su nam da je to zbog načina na koji su organizovane smene radnika – jutarnju rutinu obavljaju radnici noćne smene koja se završava u sedam časova, tako da deca budu sveže presvučena i okupana kada dođe nova smena radnika. Ovakva rutina pokazuje da je čak i rutina u institucijama bazirana na potrebama osoblja umesto na potrebama dece i odraslih osoba prema kojima bi se trebalo upravljati”, jedan je od zaključaka.

Jednoj od poseta, verovatno smeštaju na teritoriji Vojvodine, prisustvovala je predstavnica Pokrajinskog sekretarijata za socijalnu zaštitu. Kako je rekla, za deinstitucionalizaciju je neophodno razviti “specijalizovano” hraniteljstvo, ali u Vojvodini trenutno ima samo 49 porodica obučenih za brigu o deci sa smetnjama u razvoju i tu je trenutno smešteno 40 dece uzrasta do 18 godina.

“Tada smo obavešteni da će centar za porodični smeštaj i usvojenje biti uskoro formiran u Subotici što bi trebalo da pomogne da se još hraniteljskih porodica obuči za brigu o deci sa smetnjama u razvoju”, navode istraživači.

Izveštaj Inicijative za prava osoba sa mentalnim invaliditetom, nažalost, potvrđuje sve ono što se sumnja kad je reč o radu ustanova socijalne zaštite, koja je tradicionalno na najnižem nivou brige za državu, bez obzira na vlast. U prilog tome ide i ovaj zaključak.

“U instituciji 1 nas je iznenadilo da osoblje koje direktno brine o deci nije znalo neke osnovne informacije o njima, poput imena ili uzrasta, i slabo su poznavali porodičnu situaciju deteta, da li dete ima kontakata sa porodicom i slično”, uverili su se istraživači na terenu.

Na ovaj izveštaj reagovale su brojne organizacije ljudskih prava u Srbiji, uključene u Platformu organizacija za saradnju sa mehanizmima Ujedinjenih nacija za ljudska prava.

“Izveštaj Zaboravljena deca Srbije, koji su 24. juna objavile Disability Rights International i Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S, ukazuje da Srbija nije uspela da reši pitanje teških kršenja ljudskih prava u institucijama koja predstavljaju nečovečno i ponižavajuće postupanje – a u nekim slučajevima dostižu i nivo torture. Naročito je alarmantan položaj žena i devojčica u institucijama koje su izložene kontroli rađanja bez njihovog znanja i pristanka, što može prikriti sistematsko seksualno zlostavljanje i iskorišćavanje koje se dešava u nekim institucijama. Znajući da su vlasti dobro upoznate sa kršenjem prava dece i odraslih u institucijama, Platforma izražava posebnu zabrinutost zbog ćutanja administracije i odbijajanja da o nalazima istraživanja razgovara sa organizacijama civilnog društva, kao i da preuzme odgovornost za postojeće stanje”, kažu članice Platforme.

Nju čine Komitet pravnika za ljudska prava – Yucom, A11 – Inicijativa za ekonomska i socijalna prava, Centar za prava deteta, Astra, Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom MDRI-S, Međunarodna mreža pomoći IAN, Mreža organizacija za decu Mods, Yurom centar, FemPlatz i Beogradski centar za ljudska prava.

Članak je prenet sa portala 021.

Članak je prenet sa portala 021.

Share