Zašto je dobrota postala slučaj

Piše: Vladimir Kostić. Izvor: Vreme

U poslednjih par nedelja, uprkos ogromnoj “konkurenciji”, malo je vesti izazvalo takvu pažnju kao informacija da su zdravstveni radnici (lekari, sestre, osoblje) Klinike za kardiohirurgiju UKC u Nišu samoinicijativno pokrenuli dobrovoljni rad vikendom i time nakon 100 dana naneli ozbiljan “udarac” frustrirajućim listama čekanja.

Kako objasniti ovakav postupak? Kao delatnu solidarnost i humanost, potrebu da se još više utvrde veza i uzajamna saradnja sa bolesnicima, bez neke lične koristi? U tom slučaju, verujem da iza svega stoji trag dobrote, iako nisam u stanju da preciznije definišem ovaj pojam. Naravno, pojmovi dobrote i zla lako ulaze u domen klišea i kontradikcija, poput digresije kroz priču o fra Bartolomeu de las Kasasu, iz 1517. godine: on se duboko sažalio na Indijance koji su skapavali od umora u nesnosnim uslovima antilskih rudnika zlata i predložio caru Karlu V da se dovedu osobe crne boje kože, pa da onda oni skapavaju od umora u paklu rudnika. Digresija je glupa – kolege iz Niša, tu bar nema neslaganja, nisu nikoga slali, već su sami, dobrovoljno sišli u sopstveni rudnik.

Međutim, bilo je i stvari koje su zbunjivale. U televizijskom prilogu sa komentarima slučajnih sugrađana izbijala je njihova upečatljiva, meni gotovo nepristojna uzdržanost, na fonu hladnog “to je dobro i korisno”, sa zadržavanjem na čistoj fenomenologiji čina, ali bez ozbiljnijeg osvrta na aktere, za koje verujem da su ključ za razumevanje postupka.

Sem par pretpostavki, nemam jasan odgovor na to. Možda se deo objašnjenja nalazi u univerzalnom smanjivanju empatije za bolesne i unesrećene, kako nam liberalni kapitalizam nudi (uključujući i njegove šampione u liku osiguravajućih društava). Ali ni to nije odskora, jer u nekim davnim futurističkim romanima navodi se utopijska zajednica gde se bolest posmatra kao neodgovornost i gde se progone ljudi koji nisu sposobni da ostanu zdravi i čili, dok Haksli u “Vrlom, novom svetu” nudi totalitarni zaplet u kome se nečija nesposobnost da bude srećan posmatra kao simptom nazadnosti. To bi značilo da više nema prava na neuspeh koji je dugo bio neophodan aspekt slobode, a pojedinačni činovi, poput čina kolega iz Niša, namerno ili nenamerno bacaju senku sumnje na društvo za koje se tvrdi da u njemu ima ko da o svemu brine.

Možda je, sa druge strane, u pitanju plod jako dugo gajene percepcije o korumpiranosti zdravstvenih radnika (ne kažem da je nema), nadograđene sklonošću ka zaveri ili bar alternativnom objašnjenju iza svakog činjenja, što se sažima u onoj čestoj, ali ne i manje uvredljivoj rečenici: “Šta oni imaju od toga?” E pa, s obzirom na moja kognitivna ograničenja koja ne dosežu do odgovora, voleo bih da mi neko odgovori šta ovi zdravstveni radnici Nišlije, sem malo i to kratkotrajne pažnje, mogu da dobiju autouskraćivanjem vikenda i radom “kad mu vreme nije”?

Ili su možda u pravu oni koji smatraju da cela planeta “živi u vreme fundamentalnog interegnuma” u kome nema mnogo mesta za saosećanja, za tuđe jade, za motive da se drugima pomogne. Postoji li mogućnost da je postupanje mojih kolega iz Niša jednostavno deo onoga što Harare naziva “bezbožnom etikom”, gde moralnost znači “duboko razumevanje za patnju” i potrebu da se “patnja smanji”. Hoću iskreno da verujem da jeste, posebno nakon izjave jednog od njih da bi “teško podneli da još neko umre čekajući na intervenciju”! Možda se radi i o realizovanom maštanju da sami možemo da stvari i okolnosti menjamo. Mi se uglavnom podsmevamo maštanju, ali dokle god je neko sposoban da mašta, postoji i mogućnost da razvije u sebi neku od osobina o kojima sanja.

Na kraju, ipak postoji jedan problem sa celom pričom. Od gesta o kome govorimo iz mnogo razloga se ne sme očekivati da postane univerzalan recept za rešavanje problema u vremenu u kojem živimo. Verujem da on ima smisla samo ako ostane na nivou presedana, koji nam je valjda svima otvorio oči. Problemi poput lista čekanja i dostupnosti napredne medicinske tehnologije dugoročno se mogu samo sistemski i institucionalno rešavati. Viškom empatije i brige za bolesnike zdravstveni radnici treba samo dopunski da boje vreme posvećeno bolesnim sugrađanima u rutinskom radu, uz pravo da vikendom predahnu (naravno, ukoliko nisu dežurni). A ono što je važno jeste da su nam kolege iz Niša postojanje takvog viška ubedljivo ilustrovale. Sa tim saznanjem “lakše se diše”.

Članak je prenet sa portala Vreme.