Vlasta Vivaldi

9. April 2021.
Vlasta Velisavljević je svakom bolu nazdravljao. Zato je i znao u pozorištu da odigra ono najteže – tišinu između ćutanja i reči. Čikao je partnera, nadigravao se i s majstorima igrao dupli neodoljiv pas. Apsolutna iskrenost zrcalila je na Vlastinom licu, dva oka kao otvorene vene.
Vlasta_Velisavljević
Vlasta Velisavljević na premijeri pozorišne predstave "Gospođa Ministarka" u izvođenju ansambla pozorišta Boško Buha. Foto: Pozorište Boško Buha

Piše: Božo Koprivica

Vlasta Velisavljević… uvek se prvo setim Polaka u drami Rat i mir u kafani Snefl koju je napisao Remo Forlani a preveo Danilo Kiš. Jugoslovensko dramsko pozorište, premijera 1970, reditelj Ljubomir Draškić. I prva Polakova replika:

Dagosn Kišobran,
adut i to nadut

A kakav prolog, i glumac zabavljač:

Moj ti ćale kad je besani
veliIgramdakle jesam.”

U ova četiri stiha stala bi filozofija života, strašnog života i pozorišne sudbine Vlaste Velisavljevića. Sve uloge koje je igrao Vlasta uglazbile su se u njegov ironično-veseli osmeh. U njegov hod, ležeran, a čini se da će svakog časa poleteti. I poletala je scena sa Vlastom Velisavljevićem. I scena, i kadar. I još taj melodičan, pevni glas, glas s tajnom. Nikom u izvedbi Forlanijevog komada (a igrali su sve as do asa) nije više odgovarao Kišov izvrsni aleksandrinac s cezurom.

Vlasta Velisavljević u svom maratonu ušao je u plemenitu trku sa Zvonimirom Rogozom, zagrebačkim glumcem, koga sam gledao kako ustrčava uz stepenice Lovrijenca, hita na probu (to su kasne sedamdesete). Pa, sećate li se uloge u filmu Okupacija u 26 slika Lordana Zafranovića i Rogozove replike:

Nubudimo veseli.”

I Vlasta hita iz predstave u predstavu, iz filma u film, iz serije u seriju. Vozi, peca, igra hokej i angažiran je. Pričao mi je u kafani “Stari grad”, na kraju Dušanove, da je podneo zahtev da se Autonomna pokrajina Dorćol primi u Ujedinjene nacije, u Savet bezbednosti, da uđe u NATO i Savez Ruskih Republika. I sve to u isti dan. Kad je sve to stizao glumac, glumac za danas i sutra, glumac sa džez sluhom, glumac koji je čuo zvuk ose Zemlje. Stigao je da igra sa svim generacijama Jugoslovenskog dramskog pozorišta, od Marije Crnobori i Viktora Starčića, do Nataše Tapušković i Nebojše Glogovca.

Uživao sam slušajući Vlastu Velisavljevića u salonu JDP, u hali Pionir (vreme evropskih košarkaških utakmica Partizana, a Duško Vujošević me pita: “Pa navija li Vlasto za Zvezdu?”), pa jedno davno jutro u ZMAJKI na početku Drinčićeve, pa jednom u Manježu, pa jednom u Doboju u Jovanovoj. I davno, davno, u kafani Složna braća (konobar Triša…) tamo gde je danas Hotel Park u Njegoševoj:

– Slušao sam Šaljapina 1935. kao dečak. Moj otac je bio hauzmajstor u Kolarčevoj broj 3. Na toj adresi živela je bela grofica Sofija Sergejevna Miškina. Kad dođe u Beograd, Šaljapin se tako malo družio s groficom. Noću su u Beogradu sve kapije morale biti zaključane. Moraš da zvoniš… i moj otac je otvarao vrata Fjodoru Šaljapinu. Čuveni bas mu je dao dve karte za Borisa Godunova. Loža do kraljevske. Kažu da je Šaljapin išao u rusku crkvu na Tašmajdanu. Sveštenik Vitalij Tarasjev bio mu je prijatelj, i Šaljapin bi zapevao sa ženskim ruskim horom…

Kad su nacisti ušli u Češku, tih noći su se gasila svetla u celom Beogradu a u prozorima su se palile sveće. Taj veliki hor sveća bio je molitva, molitva i pošta za bratsku Češku Republiku. Beograd kao veliki hepening…

U vreme mog dečaštva u Beogradu je bilo više pozorišta nego danas. U Rodinom pozorištu igrao se nacionalni repertoar s pevanjem i pucanjem. Gotovo svaka veća državna firma imala je svoje pozorište. Direkcija tramvaja i osvetljenja imala je svoju pozornicu tamo gde su tramvajske šupe na Bulevaru kralja Aleksandra. Tamo je danas Depo, šverc trgovine. Pozorište je bilo na Kolarcu. Letnja pozornica na Kalemegdanu, tamo sam gledao Viktora Starčića kao Pometa, a danas na Kalemegdanu ništa od Pozorišta. Pa Radničko pozorište u Nemanjinoj. Mi dečaci sa Dorćola išli smo da gledamo glumice, sve lepšu od lepše. Onda mi se posrećilo da malo kasnije igram u Humorističkom pozorištu na Terazijama sa najlepšom od njih, Ljubicom Sekulić. Na Terazijama smo gledali i ulično pozorište. Za vreme okupacije čuvena lepotica Deniza Mokranjac dostojanstveno je išla ulicom, nosila je kajez čarape s linijom duž lista i blistala je njena muštikla. Nemački oficiri u bašti Hotela Moskva ustajali su da joj se naklone.

Kajez čarape i žuta traka na rukavu mog druga Arona. Njegovu porodicu peli su na nemački teretni kamion na uglu Braće Baruh i Dušanove, pokušao sam da mu dodam školsku torbu u nadi da ćemo se družiti još kad se vrati. Nikad više ništa nisam čuo o Aronu. Išli smo često u sinagogu na uglu Visokog Stevana i Jevrejske, slušali smo sefardske pesme. Nemci su tenkovima sravnili sinagogu… I sad tačno mogu stati na mesto gde je pevao Hor Jevreja.

U vreme okupacije krao sam ugalj i drva sa nemačkih vagona dok prolaze. Vladala je velika studen. Uhvatili su me i otpremili u logor kod Dortmunda. Iz baraka smo išli na rad u fabriku granata. Kad sam išao da naplatim robijanje, Nemci su sve to imali precizno zapisano. Tamo gde je bio logor, sad je jezero. Promenio se pejzaž, ali sam prepoznao mesto gde je bila moja baraka. I udisao sam logorski vonj. Tamo gde smo tamnovali, sad je malo pozorište. A Sorin koga sam igrao kaže u Galebu: “Ništa bez pozorišta.”

Posle rata studirao sam na Pozorišnoj akademiji. I onda je uhapšen moj kum, moj prijatelj Slovenac, pukovnik, načelnik na Vojnoj akademiji. Voleo sam da se igram sa njegovim dečacima i pozajmljivao sam knjige iz njegove biblioteke – Ljermontova, Baratinskog, Feta, Čehova, Gorkog. Obedio me je jedan profesor sa akademije, video sam to kad su otvorili dosijea, mada su imena zatamnjena. Profesor, pesnik, pod Bagdalom, poznat po elegantnom šalu. Prošao sam sve stanice u pustinji do Golog otoka. Najviše sam batina dobio na Banjici. Tukli su nas islednici, pa su dolazili bokseri da nas dovrše. Bio sam u Gradiški. Goli otok… Vratio sam se posle tri godine i nastavio se Goli otok. Crno seme. Imao sam uredno plaćenu kartu i seo da gledam predstavu u Pozorištu na Terazijama. Nije važno koja je to bila predstava, došao je upravnik kapo i uredno me izbacio iz pozorišta. Viđam tog Zeku na Kalemegdanu i gledamo se… Upravnik Narodnog pozorišta u Mostaru Safet Ćišić, taj gospodstveni čovek, pozvao me je u svoj ansambl. Za umetničkog direktora došao je Skender Kulenović. Beg i u poeziji i u životu. Išao sam s njim u ribolov:

Kućno poštansko sandučei ista te ista dilema.
Izvadim ključ pa kažemBolje ne otvori!
Na sva ta draga pisma što ih unutra nema
budi sanduk ćutnje i ništa ne odgovori.

U Mostaru sam se družio sa fudbalerima Veleža, sa Zelenikom koji je imao najjači šut u Jugoslaviji, sa Bolfekom, žustrim i opasnim, slomi i poneku nogu suparnicima. Često sam šetao mahalama sa Muhamedom Mujićem, reprezentativcem Jugoslavije.

Tih godina u Tuzli postojao je prelazni rok za fudbalere, košarkaše, glumce. Potpisao sam za Narodno pozorište u Tuzli na tri godine…

Sedim pre dva leta u Mihailu na Obilićevom vencu sa Dejanom Mijačem i Duškom Vujoševićem. Mijač je Vlastu zatekao u Tuzli kad je došao kao mlad reditelj da režira Zmijsku kožu Tenesija Vilijamsa. Valentajna Zavijara igrao je Vlasta Velisavljević, Ledi je igrala Tomanija Đuričko. Marlon Brando ili Vlasta Velisavljević, velika je dilema. Nisu mogli da nađu originalnu zmijsku kožu pa je krojač pozorišta sašio vindjaknu za Vlastu od imitacije zmijske kože koju su nabavili u Minhenu. Ima ona scena na groblju, ponoć je, kad Valentajn kaže Ledi da vrabac peva dživ, dživ, dživ, pa to pređe u živ, živ, živi. Ana Manjani i Marlon Brando, Tomanija Đuričko i Vlasta Velisavljević.

Živeo je glumac punim plućima u Tuzli. Leteo na jedrilici, vozio motor sa prikolicom, išao na košarkaške utakmice. Taj teren su podigli Amerikanci. Ceo grad je bio u poletu. Neke zgrade su tonule na dno mora soli, ali je nicala nova Tuzla. Na košarkaškom terenu svirao je bend Kvinsija Džounsa, svirali su za rudare i građanstvo. Bend je krenuo za Sarajevo, a Vlasta na motoru za njima da još jednom čuje radnu verziju muzike za film Posao u Italiji. U Tuzlu je došao ansambl Beogradskog dramskog pozorišta i nagovorili su Vlastu da pređe na Crveni krst. Prva Vlastina predstava u Beogradskom dramskom bila je Nušićeva Autobiografija. I krenuo je Vlasta da igra, igra, dok ga nisu izbacili iz pozorišta. Zašto, ne zna se. Bio je bez posla, a onda ga je Bojan Stupica na prepad uveo u predstavu Kad su cvetale tikve. Drama Dragoslava Mihailovića, režija Boro Drašković. Tako je počeo Vlastin ruski repertoar u Jugoslovenskom dramskom. Vlasta igra vodnika Stanića. Ima u ovoj drami ona antologijska scena kad otac, Ljubiša Jovanović, ispraća sina u vojsku, sina Ljubu Šampiona koga igra Miša Janketić. Otac mu je doneo burek na železničku stanicu i kaže: “Ovi vaši gori su od Nemaca.” Oca Ljube Šampiona propustili su kroz… islednici u Beogradu da ga propitaju nešto o starijem sinu Vladi, koji je šurovao sa Rusima i otpremljen je na Goli otok. Kada dođe kraj vojnog roka Ljube Šampiona, vodnik Stanić za flašu rakije pusti ga dan ranije, a u noći dana ranije odigraće se antički dvoboj pesnicama između Stoleta Apaša i Ljube Šampiona. U filmu Žike Pavlovića Kad su cvetale tikve trebalo je da igram Apaša, ali nešto se nije dalo ni filmu ni meni.

Na Titov mig Tikve su zabranjene, bilo je i autocenzure u JDP, a samo je Vlasta Velisavljević izbačen iz pozorišta. U svom dosijeu Vlasta je pročitao rečenicu: voleo je Ruse i pevao je ruske pesme. Pouzdano znam da je Vlasta voleo pesmu Priča o crvenoj kapici –

… Revolucija je negde – ču kadetzačeta,
Ali je kapica još uvek na glavi kadeta

Ko bubreg u loju živeli za kadetom kadet,
I otac kadeta i kadetov praded

Podiže se jednom neki silan vetar,
U parčiće razdra kapicu kadeta.

I on ostade crnVidiš ga gde šeta,
Vuci revolucije ščepaše kadeta

Zna se u vukova kakva je dijeta.
Zajedno sa manžetama proždraše kadeta.

Kad se budeš bavio politikomdete,
Ne zaboravi priču o ovom kadetu.

Vladimir Majakovski napisao je ovu pesmu, na vreme, 1917.

Vratiće se Vlasta Velisavljević u Jugoslovensko dramsko kao Anton Pavlovič Čehov u komadu Hudasrećo moja Leonida Antonoviča Malugina, režija Olga Savić. U svom pozorištu odigrao je pun ruski repertoar – Žandarma u Zločinu i kazni, Vasina u Mladiću, Mihaila Vasiljina u Vasi Železnovoj, Ivana Petorublja u Sumraku Isaka Babelja u režiji Ježija Jarotskog (to je najbolja predstava u povesti Jugoslovenskog dramskog), Monahova u Varvarima, Liputina u Zlim dusima, Gan Dža-Lina u Zojkinom stanu Bulgakova, Bodajeva u Šumi Ostrovskog, igrao je izvrsno Abdulina u Revizoru Dejana Mijača, nije igrao samo Abdulina nego i hor trgovaca.

I bio je Vlasta Velisavljević dragocen kao kakav hor.

Vlasta Velisavljević najviše je igrao u komadima Čehova: Fedotika u Tri sestre, Sorina u Galebu, Firsa, dva puta, u Višnjiku, 2003. i 2013.

A Sorin ovako kaže:

“U 60. godini čovek želi da živi. Vi ste tihi i ravnodušni, zato ste skloni filozofiji, ja hoću da živim i zato pijem za ručkom heres, pušim cigare i kraj. Eto, to je sve.”

Igrao je Vlasta Velisavljević do poslednjeg daha i u pozorištu i u životu.

A Firs:

“Odavno već živim. Hteli su da me žene kad se vaš otac nije bio ni rodio… (smeje se), a kad je data sloboda, bio sam već stariji sobar. Samo ja nisam pristao na slobodu, ostao sam kod gospode.”

Gospodski je Vlasta Velisavljević osvajao slobodu i u životu i u kazalištu.

U danu kad je otplovio Vlasta Velisavljević na Mojke u Perogradu i Lenjingradu, na Sahalinu A.P. Čehova bila je proglašena nacionalna žalost.

Igrao sam sa Vlastom u filmu Mala noćna muzika Dejana Zečevića. Prošao sam nemo kroz jedan kadar, a Vlasta je igrao važnu ulogu, igrao je babu tajnovitu i veselo-erotizovanu. Kako se samo nadigravao sa Gordanom Kičićem i Vukom Kostićem. Odigrao je Vlasta u tom filmu četiri godišnja doba. Družili smo se u pauzama snimanja i pričao mi je kako je otvorio sezonu skijanja u Mostaru i kako bi pobedio Ica Voljevicu, slikara u slobodnom spustu na planini Rujište blizu Bijelog Polja… Na dan sahrane Branislava Nušića celo Narodno pozorište bilo je obavijeno crnim florom. Kakav je to bio performans kojemu bi pozavideo Aj Vejvej. Pa performans za vreme izgradnje zgrade Teatra “Bojan Stupica”. Radove su izvodili majstori iz građevinskog preduzeća Soko iz Mostara. Jedan dan na vrhu građevine zavijorila se velika crvena zastava. Gleda tu zastavu Bojan Stupica i pita Vlastu je li to neki protest, neka pobuna. “Ne. Proslavljaju radnici veliku pobedu Veleža nad Crvenom zvezdom.” Vlasta kaže da je bilo 5:1 za Velež, a meni se čini da je bilo 6:1. Voleo je Vlasta da priča o belim Rusima sa Dorćola, o ruskom časopisu “Arhiv”, koji je izlazio u Beogradu između dva rata. U tom časopisu stihove je objavljivala i Ana Ahmatova. U “Arhivu” je bio objavljen i jedan od šesnaest Modiljanijevih crteža portreta ruske pesnikinje. Vlasta je voleo da govori Pasternaka:

I ne smeš se odreći niti
Jednog delića lika svog
Već moraš biti živ i biti
Sav živ do puta svršenog.

Najviše me se dojmila tih dana Vlastina priča o admiralu Orlovu. To je znamenita obitelj u carskoj Rusiji. Admiral Orlov ratovao je na Mediteranu, zadržao se jedno vreme i u Crnoj Gori da pomogne u borbi protiv Turaka, to nije bilo po volji carice Katarine. Vratio se Orlov u Rusiju i carica ga je stavila u nemilost. Admiral je otišao u zavičaj da gaji konje. Cara Pavla su udavili, na presto je došao Aleksandar Prvi, a tamo daleko u stepi otišao je na poslednju plovidbu admiral Orlov. Kad su imperatoru javili da je umro admiral Aleksej Orlov, car je upitao gde će biti sahranjen. Veličanstvo, admiral je ostavio u amanet da bude sahranjen kao mornar. Počasni vod od deset mornara i u more. Donesite mi taj testament, kaže car. I kad je video testament, okrenuo je papir na poleđinu i napisao: Ispuniti volju admirala Orlova, počasnim vodom komandujem ja.

Pomislio sam i zbog ove priče i zbog Vlaste Velisavljevića, Svetsko prvenstvo u fudbalu mora se održati u Rusiji. Početkom maja 2018. pozvao sam Vlastu da proverim neke podatke iz ove priče: “Šta radiš ovih dana, želeo bih da se vidimo.” – “Imam jedan dan snimanja, u subotu, večeras gledam generalnu probu.” – “A koja je generalna proba večeras u Jugoslovenskom dramskom?” – “E, moj druže, generalnu probu Parade pobede na Crvenom trgu.” Vlasta ima 43 ruska kanala, a ja 7. maja 2018. ne znam koja je generalna proba.

Prvi put je Vlasta Velisavljević zaigrao na sceni JDP-a godine 1938, tada je to scena Kod Manježa Narodnog pozorišta, u predstavi Put oko sveta. Tri poslednje uloge u Jugoslovenskom dramskom: Tasa u Sumnjivom licu (Plava ribakljukana dinastija…), Gospodin Diafoarus u Uobraženom bolesniku (jedino zdravlje bolest nam je…) i Duh Hamletovog oca u Hamletu. Pomagao je Hamletu da čita Hamleta u predstavi Hamlet. U režiji Aleksandra Popovskog Hamlet je otvarao Vlasta Velisavljević: Evo idem od doktoraali čim uđem u pozorišteodmah mi je bolje. Pa onda uputstvo glumcima, izgovorite ovaj govor…

Nušić, Molijer, Šekspir – zaslužio je to životom i majstorstvom Vlasta Velisavljević. Igrati (Duha) oca Nebojši Glogovcu (najdarovitijom glumcu JDP-a u poslednjih pet desetleća), to je podvig. Vlasta je igrao Duha Hamletovog oca ali je sledio najvažniji Polonijev savet: Budi veran samom sebi.

Deset je nebesa Vlastu koštalo njegov život. Jedan je od retkih zatočnika koji je mogao reći:

Zveri mojaveku moj lepi,
Ko će ti pogledati u oči,
I svojom krvlju ko će moći
Pršljene dveju stoleća da zalepi?

Uspeo je to Vlasta Velisavljević jer je svakom bolu nazdravljao. Zato je i znao u pozorištu da odigra ono najteže – tišinu između ćutanja i reči. Čikao je partnera, nadigravao se i s majstorima igrao dupli neodoljiv pas. Apsolutna iskrenost zrcalila je na Vlastinom licu, dva oka kao otvorene vene. Znam pouzdano da je Vlasta zaplovio sa:

Ehej!
Nebo!
Skini kapu!
Ja dolazim!

Ili, Vlasta Velisavljević u četiri ruke s kosmičkim melanholikom, Rajner Marija Rilke:

Svi mi padamoPada rukaPad
u svakom od nas živi neizbežno.
Pa ipak neko beskonačno nežno
padanju ovom daje smer i sklad.

28. mart, Dan svetskog pozorišta.

Tekst je prenet sa portala nedeljnika Vreme.

Share