Istorija na tri sprata

8. Mart 2021.
"Miša Vasić me je jednog dana, početkom 1990. godine, obavestio da se osniva prvi privatni nedeljnik u Jugoslaviji i da bi bilo lepo da se pridružim. Rekla sam dobro, dobro, ali prvo idem Transsibirskom železnicom u Kinu, gde sam ostala dva meseca praveći reportažu sa Sašom Opačićem za "Start". U aprilu sam se vratila i negde u maju smo se prvi put sastali, da bismo u septembru krenuli sa pripremom prvog broja."
1922433__MAR2488
Goranka Matić. Foto: Marija Janković/Vreme

Pišu: Zorica Kojić i Dragan Ambrozić

Poslovična skromnost Goranke Matić sve do danas nije dopustila da njen fotografski rad bude vrednovan onako kako to zaslužuje, a što će se konačno dogoditi 24. marta 2021. otvaranjem velike retrospektivne izložbe u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Javnost je za Goranku prvi put čula kad je kao fotografkinja ovekovečila briljantne trenutke beogradske novotalasne scene i njenih glavnih aktera u časopisu “Džuboks”, bez kojih danas ne samo da bi naše razumevanje ovog kulturnog fenomena bilo znatno siromašnije već je pitanje i da li bi nakon svih ovih neobičnih decenija uopšte bilo sačuvano u ma kakvom obliku u našem pamćenju. Sve se nastavilo izuzetnom karijerom što ju je vodila po najprestižnijim medijima ondašnje Jugoslavije i Srbije, obogativši ih svojom dragocenom darovitošću da vidi stvari kroz foto-objektiv onako kako ih niko drugi nije video, u svojoj začudnoj običnosti ili običnoj začudnosti. Konačno, pomenuta izložba obuhvatiće i njene umetničke cikluse, koji su takođe svedočanstvo o vremenu, jednako kao i dokumentarne slike sa demonstracija devedesetih godina. U međuvremenu, Goranka Matić ovenčana je i prestižnom nagradom Fondacije “Tanja Petrović” za izuzetan doprinos afirmisanju kulture i umetnosti u medijima. Ovo priznanje bez sumnje otišlo je u prave ruke, ali Gorankina profesionalna i ljudska čestitost i dobrota da sa svima deli svoj originalni talenat – nagradile su kroz njeno delo i sve nas ostale. Zlatno srce, nerv i oko Goranke Matić zadužili su nas tako za čitavu budućnost.

za uvećanu sliku desni klik pa »view image«

VREME“: Uvek i svuda ima neki početakKako je kod tebe sve počelosa umetnošću i sa fotografisanjemKoja je prva fotografija koju pamtiš a da je ostavila na tebe utisak?

GORANKA MATIĆ: Uf, sve je bilo svesno-nesvesno, nemam tu neku uspomenu “prosvetljenja”. Verovatno fotografije moje bake, lepotice s početka dvadesetog veka sa telefon frizurom, kojoj sam rekla kao mala: ‘Baba, jeste se nadali da ćete ovako izgledati (moralo se persirati)?’ ‘Kako?’, pitala je. ‘Pa, ovako ružno…’ Srećom, bila sam joj jedino unuče i prošla ju je sujeta u vezi sa izgledom, te me nije udarila, nego svima prepričavala kako sam drska.

Kako je izgledalo tvoje detinjstvoKakvo je ono bilo i gde se odvijaloPamtiš li neki određeni događaj nakon koga ništa više nije bilo istoneku situacijuličnostmestoviše njih?

Detinjstvo je bilo pravo jugoslovensko. Rodila sam se u Mariboru, mama i tata su izgrađivali zemlju sa tačkicama za hranu, i mene poslali kod prababe, babe, baba-tetke u Privlaku kod Vinkovaca, u Slavoniju, gde je bilo svega i nije se moralo ići u obdanište, nego na drum sa drugarima. A onda je došlo vreme za školu, odlazak u Kumanovo i bunt koji se ugasio brzo, jer je mama napustila posao da bi me vaspitavala. Pomirila sam se sa sudbinom sve do fakulteta. Godine 1961. dolazimo u Beograd gde su me dočekali Prva konferencija Pokreta nesvrstanih i njen TV prenos, prve TV serije i utorkom italijanski zabavni program sa sestrama Kesler. Promena nije bila teška, samo sam se plašila da u razredu ne saznaju da su me u Kumanovu zvali Pulence (magarence), jer me je mama ošišala na kratko. Nisam volela da se češljam. Kako se to nije dogodilo, uspela sam da se izborim za svoje mesto.

foto: rodoljub jovanović
Goranka Matić. Foto: Rodoljub Jovanović, 1986.

Ko je iz tvoje bliže okoline najviše uticao na tebe da se uopšte okreneš umetnosti i umetničkom izražavanjuko ti je bio orijentir i kako si zatim uvela sebe u taj svet?

Pa, ja sam više bila “korov”, koji se svuda širio i zadržavao se tamo gde je bilo zabavno.

Na koji način si se zainteresovala za studije istorije umetnostiJesi li možda prethodno i sama imala pokušaje da crtašslikašvajaš i(lifotografišešKako je uopšte u to vreme izgledalo biti na Filozofskom fakultetukakva je bila atmosfera – da li si iz prve ruke osetila i videla ondašnji “šezdesetosmaški” revolucionarni naboj među studentima?

Slikala sam u osnovnoj školi, u likovnoj sekciji, dobila nagradu i – prestala sa umetnošću.

Fotografisali smo se u familiji kad god smo mislili da je vredno nešto zabeležiti, tata je bio glavni majstor za to. A istorija umetnosti je došla kao izbor posle maturskog rada pod nazivom “Srednjovekovno fresko-slikarstvo Srbije i Makedonije”. Tek posle sam shvatila da sam bila ambiciozna u radu. Odlazila sam, kao gimnazijalka, da slušam predavanja na “Kolarcu” na tu temu, a držali su ih svi moji budući profesori.

Bila sam na fakultetu generacija iz septembra ‘68, koja nije polagala prijemni i, za početak, na katedri nas je bilo tri hiljade, ali se brzo raščistilo. U dvorištu – sada Rektorata – pod lipama su šetali iskusni “šezdesetosmaši”, a mi brucoši smo ih gledali, divili se i polako ih upoznavali, da bismo 1971. dočekali svojih pet minuta nekog bunta za rudare, delili letke i izigravali revolucionare. Pre godinu dana sam na nekoj sahrani srela Vladu Revoluciju, koji se vratio iz Amerike. Prepoznali smo se i lepo ispričali, kao pravi penzioneri na groblju.

Kakav je bio tvoj odnos prema fotografiji za vreme studija – da li je bilo neke naznake da će se kod tebe stvari razvijati u tom smeru ili si imala čvrstu nameru da budeš jedna “normalna” istoričarka umetnosti i predaš se toj vrsti posla?

Tada fotografija nije bila u modi, primala sam je kao medij u nadrealizmu, zenitizmu i kao dokument vremena. Fakultet je bio vreme saznavanja, još bez nekog konačnog opredeljivanja. Volela sam srednji vek, ali sam već tada znala da ću se odlučiti za modernu umetnost. Profesor Lazar Trifunović bio je harizmatičan, aktivno uključen u rasprave o rušenju Njegoševe kapele na Lovćenu, i znao je naše pojedinačne afinitete.

Foto: Goranka Matić

Radila si u Studentskom kulturnom centruod njegovog osnivanja 1971godinekao asistent likovnog programaa zatim i kao stručni saradnik i kustos Galerije Srećna nova umetnostKako se sećaš tog dobakad su tamo visili konceptualni stvaraoci koji će se proslavitiavangardni muzičariali i klinci sa ulice željni saznanjaKoliko te je ono inspirisalo u kasnijem radu?

Moja generacija u Beogradu imala je sreću što je dobila SKC. Ušetali smo u njega kao da nam normalno pripada. Većina nas se poznavala od ranije, za mene i još nekoliko njih to je bio period pred diplomiranje, a već smo mogli da se bavimo svojim budućim poslom.

Bilo je novca za programe iz raznih oblasti, a urednici su bili nešto starije kolege istih opredeljenja. Nije se osećala hijerarhija. Išli smo u korak sa svetom, koji je često i dolazio kod nas. Aprilski susreti bili su isto što i BITEF u pozorišnom svetu. Putovalo se u inostranstvo, pravile se izložbe. I sada je to istorija.

Foto: Goranka Matić

Kako si otkrila domaću novotalasnu i pank scenuU kom trenutku si shvatila da se radi o izuzetnom zbivanju koje vredi dokumentovatiTada je tvoja umetnost fotografije praktično eksplodiralaDa li je i pre toga bilo nekih tvojih muzičkih pokušaja u fotografisanju?

Pa, moram priznati da ja baš nisam bila toliko svesna novog talasa, bila sam fotografkinja početnica. Radila sam za “Džuboks”, a šta ću drugo fotografisati za njih nego nove rok grupe. Ti muzičari su pretežno vežbali i radili koncerte, kao i tribine u SKC-u, mojoj i njihovoj drugoj kući. Sve se to preplitalo: oni u galeriji, umetnici na koncertima, svi u kafani.

Baš ovih dana navršava se 40 godina od izlaska Paket aranžmanaključne ploče tog vremenaSeti se njih mladihkoja je od one tri najslavnije beogradske novotalasne grupezabeležene na ovom kultnom izdanjuostavila na tebe kakav utisak i zašto?

Kod mene se privatno i javno često prepliće. Milan Mladenović mi je bio komšija i dolazio da pozajmljuje stripove, Koja je bio u bloku 45 i stalno smo se sretali u prevozu, Električni orgazam je imao Marinu za basistkinju, što mi ih je izdvajalo, a Idoli su mi postali kao familija.

Foto: Goranka Matić

Za neke od njih si pravila i omote albuma – legendaran je tvoj rad u vezi sa Idolima i albumom Odbrana i poslednji daniKoja kreativna ideja je vodila onakvom originalnom rešenjuupamćenom kao jedan od najboljih omota jugoslovenske rok muzike ikada – da li bi bila ljubazna da sa nama podeliš svoj tadašnji tok razmišljanjaodnosno zašto je predložen baš onakav likovni motiv koji je i realizovanI šta su Idoli rekli na sve to?

Ploča Odbrana i poslednji dani muzički je spomenik toga vremena. Već smo se dobro upoznali i mogli uz večeru, kafu i na ostalim sedeljkama da postepeno rešavamo izgled albuma, slušajući materijal.

Prvo smo rešili unutrašnji omot, tu se ja prvi put pojavljujem sa farbanim fotografijama dve scene: Idoli kao rok grupa sa jedne strane, a sa one druge njihovi bliski prijatelji u istoj kompoziciji. Za spoljašnji omot Idoli su hteli ćirilični slog, stilizovan font Miroslavljevog jevanđelja. Kako još nije kod nas bilo ni “k” od kompjutera, išla sam u Srboštampu da mi od olovnih slova slože tekst.

A za fotku sam prošetala do Narodnog muzeja i izabrala dva detalja sa Ikone Sv. Nikole. Referisala sam momcima šta sam mislila i složili su se da krupno slikam deo odore za naslovnu stranu, a za poleđinu omota – zlato sa pozadine ikone.

Foto: Goranka Matić

Da li si kao fotograf izbliza mogla da opaziš neke faze u razvoju scene i radu bendovada naslutiš da će nešto opstati i biti velikoili naprotivda svojim oštrim okom uočiš neko prvo seme budućeg razdora?

Nije bilo oštrog oka u vezi sa muzikom, jer slabe su mi uši. A ljudi se razilaze u životu; kako se ne bi i bendovi lagano razišli?

Ako to uopšte može da se odvoji jedno od drugog – osim muzičkeu isto vreme se pojavljuje i tvoja društveno angažovana strana bavljenja fotografijompre svega serija Dani bola i ponosa iz 1980Šta te je inspirisalo da zabeležiš te izlive ljubavi prema preminulom doživotnom predsedniku i koliko istog sentimenta obožavanja onih na vlasti prepoznaješ u ovdašnjem narodu i danas?

Dani bola i ponosa su moj prvi rad i verovatno najpoznatiji. Nastao je tokom ta četiri dana žalosti, za jedno prepodne i dva slajd filma. Situacija je bila ponuđena na dlanu, samo je bilo potrebno zabeležiti je. Tu su došli do izražaja moj minuli rad istoričarke umetnosti i način razmišljanja u SKC-u. Titova slika, koja je visila u svakoj radnji na zidu, bila je preneta u izlog, ukrašena crnim florom i artiklima te radnje. Pa, ko ne bi odoleo da slika?!

Ne prepoznajem više pomenuti sentiment na taj način, promenila su se vremena. U doba Slobodana Miloševića još je bilo ostataka takve vrste ikonopoklonstva. Sada imamo društvene mreže, tabloide, tviteraše…

Foto: Goranka Matić

Tokom 80ih nastavila si da radiš portrete muzičaraali i drugih ličnosti sa kulturne sceneza najuglednije jugoslovenske magazine: “Start“, “Svijet“, “Delo“, “Polet“, “Dugu“, “Beoramu“, “Ritam“, “Moment” i “New Moment“. Koga si tokom te decenije rado pratila od umetnika i umetnicau koga si verovala i zaštoKoje svoje fotografije bi rado izdvojila iz tog periodakoji danas smatramo periodom liberalnosti kad je reč o javnoj scenipolitici i kulturi?

Uf, puno pitanja – bilo je puno posla i puno ljudi. Mene su najčešće morali da nateraju da nešto radim. Tako me je Slavko Timotijević nagovorio da za “Beoramu” slikam seriju umetnika i likovnih kritičara – i na tome sam mu zahvalna.

Kako bi ocenila ondašnji nivo jugoslovenskog novinarstva u poređenju sa ovim što imamo danasI da li se na fotografijama iz tog doba – smeštenog između Titove smrti i raspada SFRJ – mogla uočiti strašna perspektiva naših budućih odnosa i nekadašnje zajedničke domovine?

Mislim da je većina novinara toga vremena bila obrazovanija, a i nije ih bilo toliko puno. Drugo je to vreme bilo i druga tehnika za rad. U to doba, verovatno je neki vešt čitač fotki mogao prepoznati promene – a zagrebački “Polet” je možda bio vesnik promena.

Foto: Filip Švarm, 1993.

Učestvovala si u osnivanju “Vremena” – kako je do toga došlokojih ličnosti i čega se najsnažnije sećaš iz tih danakad je u pitanju rad redakcijeDa li je “Vreme” od onih posebnih magazina sa misijomkoji se dešavaju jednom i samo pod posebnim istorijskim okolnostima?

Miša Vasić me je jednog dana, početkom 1990. godine, obavestio da se osniva prvi privatni nedeljnik u Jugoslaviji i da bi bilo lepo da se pridružim. Rekla sam dobro, dobro, ali prvo idem Transsibirskom železnicom u Kinu, gde sam ostala dva meseca praveći reportažu sa Sašom Opačićem za “Start”. U aprilu sam se vratila i negde u maju smo se prvi put sastali, da bismo u septembru krenuli sa pripremom prvog broja.

Totalno sam bila nesvesna u šta ulazim. Sem Miloševića i stare Titove garde političara, nikoga nisam znala. Oni svi, iskusni politički novinari, smejali su se kada sam od Tanjuga tražila fotku Momira Bulatovića sa tekstom: Crnogorac, mlad, političar sa brkovima. Za mesec dana naučila sam većinu političara.

I, evo mene u novoj familiji politički-društveno angažovanoj. Rok je još trajao, ali politika i ulica, ratovi bili su glavne teme. Uz mog pokojnog kolegu Draška Gagovića i većinu foto-reportera Beograda, “Vreme” je napravilo jednu od najboljih foto-dokumentacija, koju i danas vodi Jelena Mrđa. Urednici, novinari, dizajneri, svi smo bili jedno – prijatelji.

Foto: Goranka Matić

A kako si doživela tenkove na ulicama 9marta 1991uvečekao i razračunavanje sa građanima Beograda tokom 90ihza vreme mnogobrojnih demonstracija?

“Vreme” bi se verovatno ugasilo da nije bilo 9. marta, jer nije bilo love, a onda smo napravili novi broj o tome. Draško i ja smo bili na krovu redakcije, on je fotografisao prve tenkove kako prolaze Terazijama, noć, tenkovi urlaju, a on i ja kao Prle i Tihi sa foto-aparatom. Posle je sve krenulo.

Foto: Goranka Matić

Čemu si se posvetila posle 2000godine i šta smatraš svojim najvećim uspehom u ovom perioduKako si se prilagodila digitalnim sredstvima za fotografisanje?

Posle svih ratova koje nisam slikala, protesta, bombardovanja, izbora – ja sam postala digitalna fotografkinja. Nisam imala predrasude o toj promeni, ali sam već bila umorna od stalnog slikanja, pa sam se više dala na uređivanje i pedagoški rad na fakultetu.

Foto: Goranka Matić

Izgleda da su tvoje fotozabeleške doživele novu revalorizacijute da je njihova vrednost ovdašnje fotografske “klasike” priznata ponovo od izložbe “Poslednja pobuna“, posvećene tridesetogodišnjici novog talasa (Dom omladine Beograda2007), a koja je proputovala desetak gradova po SrbijiDaklekao da tek odnedavno nastupa novi trenutak prepoznavanja izuzetnog istorijskog i umetničkog kvaliteta tvog radai sećanja koje je njime sačuvanoKako to objašnjavaš?

Nostalgijom za lepom bližom prošlošću, koju pamte roditelji i prenose svojoj deci. Kada se lepo upakuje, oseti se duh vremena, koji prati muzika.

Šta će sve biti predstavljeno na tvojoj velikoj retrospektivnoj izložbi u MSUkoja se otvara 24marta?

Pa, tri sprata mojih fotografija kroz decenije i različite oblasti kroz koje sam prolazila sa foto-aparatom. Nije lako prepričati. Moraćete doći, lepo vreme, šetnja, muzej, pogled na reku i malo istorije bivše i sadašnje države.

Aktuelna si dobitnica nagrade Fondacije “Tanja Petrović“. Koliko si poznavala Tanju i šta ti znači ova prestižna nagrada?

Poznavala sam je, družile smo se, radile smo zajedno, često zajedno ručale i – onda je otišla. Žiri Fondacije “Tanja Petrović”, kako godine prolaze, čini ovu nagradu vrednom, izborom prethodnih dobitnika. I svakome je čast da je dobije.

 

Intervju je prenet iz nedeljnika Vreme.

Share