Borili smo se za pravo da odlučujemo o sopstvenoj sudbini

Piše: Nedim Sejdinović

Informacije koje su nam dostupne kažu: od svih narodnih heroja Titove Jugoslavije živo je samo dvoje. Pored našeg sagovornika, Petra Matića Duleta, na ovom svetu još uvek, sa srećom, obitava i narodna heroina iz Slovenije Andreana Družina Olga. Matić je 6. jula napunio tačno sto godina, a Andreana je tek koji mesec starija od njega. Sa Matićem razgovaramo u njegovom stanu na Senjaku, gde živi sa suprugom Dušankom, takođe učesnicom Narodnooslobodilačke borbe – uključujući bitku za oslobođenje Beograda. Matić nije samo dobitnik Ordena narodnog heroja – dug je spisak odlikovanja koje je zaslužio tokom svog ratnog i poratnog angažmana.

Za vreme Drugog svetskog rata, naš sagovornik je od sekretara mesnog komiteta napredovao do komandanta Sremskog partizanskog odreda, a potom i komandanta Šeste vojvođanske udarne brigade. Dva puta je ranjen, na rodnoj Fruškoj gori, jednom 1942, a drugi put – 1944. godine. Posle oslobođenja Beograda boravio je u Sovjetskom Savezu, gde je završio ratnu školu Crvene armije. Po povratku iz Moskve obavlja razne vojne funkcije, a penzionisan je krajem 1980. godine sa činom general-potpukovnika JNA. Uporedo sa vojnim traje i njegov politički angažman, a posle penzionisanja – od 1982. do 1986. godine biva član Predsedništva CK SKJ. U proleće 1988. postaje šef saveznog SUBNOR-a, ali na tom mestu – zbog sukoba sa Miloševićevom ratnom i nacionalističkom politikom – ne ostaje dugo: smenjen je u oktobru iste godine. Potom podnosi ostavku i na članstvo u CK SKJ, čime se okončava njegova politička karijera. Kao Miloševićev protivnik prolazi kroz veoma loš tretman u beogradskim medijima, u kojima je proglašavan za izdajnika i neprijatelja srpstva.

“VREME“: Moram da počnem intervju pitanjem o starosti. Neki vele da je vaša dugovečnost neobična s obzirom na život koji ste vodili, s obzirom na to da ste, recimo, tokom Drugog svetskog rata dva puta ranjeni. U čemu je vaša tajna?

PETAR MATIĆ DULE: I sam sam iznenađen. Ne znam da li bi moji roditelji bili dugovečni, jer su, nažalost, početkom Drugog svetskog rata nastradali. Majka je 1942. godine završila u logoru, tamo je ubijena, a otac je celu tu godinu proveo u zatvoru, da bi ga pustili kući da umre nakon dve sedmice. Deda i pradeda su umrli relativno mladi, što je bilo uobičajeno za ono vreme. Možda je tajna u tome što sam uredno živeo, što sam držao do discipline. Nisam pušio. Ne mogu reći da nisam pio, jer ne može Fruškogorac da ne pije, ali nikada nisam preterivao. Bio sam uvek dosta aktivan. I kao mlad sam voleo da ustanem ranije od svih, da uradim više nego drugi. Može se reći i da sam se relativno zdravo hranio, mada sam ponekad, kao Sremac, voleo da jedem i masno i mnogo. Ali sam znao i da ne jedem ako sam procenio da tako treba.

……

Koje se bitke i, uopšte, kojih detalja iz Drugog svetskog rata najčešće sećate?

Znate, čovek je prepun utisaka i nikada ne zaboravlja tragedije kojima je prisustvovao. Ali, često se sećam ofanzive okupacionih snaga na Frušku goru u leto 1942. Nas partizana na Fruškoj bilo je 1100-1200, a protiv jedne tako male sile – podeljene na moj, Podunavski odred i Fruškogorski odred, između kojih nije bilo slobodne komunikacije – okupator je angažovao 20.000 vojnika, računajući tu i ustaške trabante. Partizani su, tada, na ovom području bili veoma aktivni: napadali smo vozove, male nemačke i ustaške jedinice likvidirali, palili pšenična polja i vršalice… Neprijatelj je bio toliko uznemiren da je sa Kavkaza dovukao jednu kompletnu brdsku diviziju da se sa nama obračuna. Čuj, brdska divizija za Frušku goru! Njihov cilj je bio da nas potpuno unište, tako da nestanemo. A mi smo nestali tako što smo se jednostavno sklonili sa Fruške gore. Fruškogorski odred je bio opkoljen, ali se uspešno izvukao, sa veoma malim gubicima. Bilo je diskusije, bilo je onih koji su zagovarali da ostanemo i borimo se, ali ja sam bio protiv toga. Rekao sam: “Ja idem sa svojom četom, neću da izginemo bez razloga.” U tom periodu, prvi put sam ranjen, a jedan dečko je poginuo, ali smo se, generalno, izvukli bez većih posledica. Nemačka brdska divizija nije ispunila svoj zadatak. Paralelno sa ofanzivom trajao je ustaški teror po Sremu. Ubijeno je oko 2000 ljudi, mahom mladih, među kojima i mnogo dece. Bio je to jeziv zločin. Posle ofanzive, Nemci i ustaše su po Fruškoj gori postavili barijere sa svojim posadama, a mi smo se tada pojavili i te barijere uspešno uklanjali. Zbog toga što smo opstali i što smo se ponovo ukazali u punoj snazi, narod je bio okuražen i pored terora koji je pretrpeo. I bio podstaknut da nastavi borbu. I shvatio je da to što mi pričamo, da ćemo im obezbediti slobodu, ima neke osnove.

A koje detalje biste voleli da zaboravite?

To je priča iz Dobrinaca. Nemci su ubili tromesečnog sina ženi koja je odbijala da kaže gde se nalaze partizanske baze u kojima se krio i njen muž. Potom su joj polomili i obe ruke. Sticajem okolnosti, i ja sam se u tom trenutku nalazio u tim bazama, pa je i meni spasla život. Ali to nije bio jedinstven slučaj, takvih herojstava je bilo mnogo. Mladi ljudi, skojevci, do kraja su se borili, niko se nije predao, niko. Jedan borac ili će pobeći ili će biti ubijen. Ali predao se – niko nije! Osim toga, a to nije dovoljno poznato, mi u Vojvodini nismo imali nikakve mobilizacije – sve što je dolazilo u partizane, dolazilo je dobrovoljno! Mislim da je za takav odnos prema partizanskom pokretu veoma zaslužno pokrajinsko komunističko rukovodstvo, koje je radilo kao švajcarski sat i kojeg je predvodio Jovan Veselinov Žarko.

…….

Koje su po vašem mišljenju bile najveće Titove greške posle Drugog svetskog rata?

Bilo je mnogo grešaka, neke od njih su upravo vezane za uvođenje sovjetskog sistema. Naši narodi nisu, po tradiciji i istoriji, mogli u njega da se uklope. Navedimo primer prinudnog otkupa. Da se razumemo, zemlja je bila gladna, taj otkup nije mogao da bude izbegnut, ali je problem u načinu na koji je sproveden. Srem je, recimo, drastičan primer. Imao je ogromne ljudske gubitke, a niko na to nije obraćao pažnju. Nije bilo radne snage za obradu zemlje. Domaćini nisu imali da daju to što je neko zacrtao i zbog toga su bili kažnjavani, neki su čak bivali i prebijani. Jedan deo komunističkog rukovodstva je bio formiran na principima koji su važili u Sovjetskom Savezu, a tih grubosti je tamo – kako znamo – bilo previše, pa su one u nekim elementima prenete i kod nas. U ime istine, moram da kažem da je u tom periodu rukovodstvo Srbije smenilo vojvođansko ratno rukovodstvo, dakle, ono rukovodstvo koje je – kako sam rekao – bilo prepuno ljudskosti i optimizma. Otkupom su rukovodili predstavnici vlasti i Udbe iz centralne Srbije, u sadejstvu sa nekim ljudima iz Vojvodine, i to su radili na način koji nije bio prihvatljiv, nije bio normalan.

….

Bili ste visoki funkcioner posle Titove smrti. Kada se po vašem mišljenju moglo primetiti da postoji ozbiljna bojazan kako će se Jugoslavija raspasti u krvavim ratovima?

Bilo je i ranijih naznaka, ali ispričaću vam nešto što sam lično doživeo. Jedan drug i ja vraćali smo se sa sednice CK SKJ u Novi Sad, sa ciljem da vojvođanskom rukovodstvu predočimo šta se na sednici dešavalo. U kolima smo usput, zaprepašćeni, slušali Radio Beograd na kojem je nastupao visoki Miloševićev funkcioner Borisav Jović. Jović je saopštio da Srbija više neće poštovati ekonomski sistem SFRJ, da će ga napustiti i sama rešavati svoje probleme, potom da Srbija nije zadovoljna granicama i da hoće da ih menja, i to bez saglasnosti drugih. Rekao je i da Srbija, kao najveća republika, nikada nije bila u poziciji da svoje probleme u zajedničkoj državi iznese pred narod, da se narod opredeli. Kada smo došli u Novi Sad, pričali smo o Jovićevoj izjavi, i ja sam tada rekao da je ona opasna i da vodi u raspad Jugoslavije, u pravu katastrofu. Potom sam dodao da se sistem jedne kompleksne zajednice ne može razbijati po sopstvenom nahođenju, a da su pitanja granica od 18. veka naovamo rešavale isključivo velike sile. I drugi vojvođanski funkcioneri zauzeli su sličan stav. Na neki način, mi smo prvi bili potpuno svesni i o tome javno govorili – da politika Srbije direktno vodi u jednu ogromnu tragediju.

Zbog suprotstavljanja Miloševićevoj politici vi se bili potpuno marginalizovani, pa i proglašeni za neprijatelja društva.

Milošević je vrlo brzo obavešten o tome šta sam govorio na sednici sa vojvođanskim rukovodstvom. Nije isključeno i da su neki tu još štošta dodali. Par sedmica posle toga rasporedio je vojnu policiju oko moje vikendice u Aranđelovcu. Tamo sam proveo par meseci, radio sam i nisam obraćao pažnju na njih. Komšije su me obaveštavale o njihovom kretanju.

….

Bili ste i ostali Vojvođanin, borili ste se za Vojvodinu i njenu autonomiju. Kako sada gledate na činjenicu da je Vojvodina skoro svedena na geografski pojam?

Veoma je to rđavo i veoma štetno za Srbiju. Srbija nikada neće biti demokratska država ako prema Vojvodini zadrži odnos kao prema nekakvoj osvojenoj teritoriji. Postoje duboki istorijski koreni tog mog opredeljenja. Realne su razlike između naroda koji je vekovima živeo u Austrougarskoj, koji je, elem, bio deo Evrope – i koji se pritom nije odrekao svog porekla – i onoga koji je živeo istočno od Save i Dunava. Da je imala drugačiji odnos prema njoj, Srbija je mogla da iskoristi Vojvodinu da postane moderna, razvijena država. Osim toga, mi smo se tokom narodnooslobodilačkog rata borili za Vojvodinu onoliko koliko su se hrvatske ili srbijanske jedinice borile za Hrvatsku i Srbiju. Nije tačno da smo želeli da Vojvodina bude republika, to nam se prišiva, ali je tačno da smo se borili da ona ima politički subjektivitet. Nismo ginuli za nešto apstraktno. I Vojvodina nije imala za koga da se opredeli nego za Srbiju, ali da zadrži vlastiti politički subjektivitet.

….

Kako gledate na sadašnju vlast u Srbiji? Parlament je ponovo postao jednostranački.

Sve je to tako tužno. Vlast čine one grupacije, predstavnici onog dela Srbije koji je podsticao krvoproliće tokom devedesetih. Možda sadašnji politički prvaci, Vučić i njegovi, nisu pucali, možda i jesu, ali su svakako bili za to da se u krvi obračuna sa nama bliskim narodima, sa kojima smo mogli da živimo.

Ceo intervju možete pročitati u nedeljniku Vreme.