Srbija da prva povuče nepriznavanje Kosova

Piše: Boško Jakšić, Politika

Amerikanci su odlučili da pokušaju da otklone decenijski konflikt koji zamračuje budućnost Srbiji i Kosovu, preti destabilizaciji regiona i uvodi u igru nove sile koje zapadni Balkan pretvaraju u poligon sučeljavanja svojih interesa.

Otkako je krajem 2018. Donald Tramp uputio pisma predsednicima Aleksandru Vučiću i Hašimu Tačiju, poručujući da ne propuste „istorijsku šansu”, da je sporazum „nadohvat ruke” i da će ih sačekati na travnjaku Bele kuće, američki angažman se intenzivirao u meri u kojoj je ponestalo strpljenje za posustale projekte Evropske unije, koja je u vazduh bacila šest godina od potpisivanja briselskog dogovora.

Iako i dalje radikalno udaljeni – pošto Beograd odbija mogućnost priznavanja kosovske nezavisnosti, a većina u Prištini odbacuje ideju o razgraničenju kojoj su se približavali Vučić i Tači – dve strane našle su se na istoj talasnoj dužini, saglasne da će uloga SAD biti ključna. Obe strane ne veruju u moć EU da proces dovede do kraja.

Priština je i pre proglašenja nezavisnosti 2008. sve karte bacila na Vašington i ostala sumnjičava prema Evropljanima. Beograd je prevazišao tradicionalnu skepsu prema Amerikancima i, podstaknut lenjivom birokratskom sporošću Brisela, takođe počeo pažljivije da sluša glasove Trampove administracije – u strahu da bi pobeda demokrata na izborima 2020. mogla da vrati neomiljene „klintonijance”. „Verujem da će Amerika još snažnije želeti da se uključi na različite načine u rešavanje problema u regionu iz kog mi dolazimo”, izjavio je u avgustu Vučić posle njujorškog susreta s državnim sekretarom Majkom Pompeom. Nešto ranije je šef srpske diplomatije, nakon otkazivanja junskog samita u Parizu, rekao da se pokazalo kako bez SAD „ništa ne može da se završi”.

Amerikanci imaju svoje razloge. Tramp bi da prekoatlantskim partnerima, Nemačkoj pre svega, očita lekciju zbog nesposobnosti EU da reši evropski problem. Pri tom bi da na zapadnom Balkanu blokira rastući uticaj Rusije, Kine i Turske.

Nameran da diplomatiju stavi pod ličnu kontrolu, Tramp veruje da bi rešenjem kosovskog problema mogao da se uoči početka nove izborne trke pohvali spoljnopolitičkim uspehom posle krahova oko sporazuma s Iranom, neuspeha s palestinsko-izraelskim „poslom veka” ili bliskoistočnim fijaskom u Siriji.

Amerikanci će – dok ih drži strpljenje – pojačati pritisak na novu kosovsku vladu da ukine carine, dok će prema Beogradu pritiskati na dva koloseka. Od vlasti će tražiti da prizna kosovsku nezavisnost, a od opozicije da odustane od bojkota, učestvuje u skupštinskoj raspravi na kojoj bi se sporazum ratifikovao i tako dobio pun legitimitet.

Na ovom poslu trenutno su angažovana dvojica američkih diplomata – Metju Palmer i Ričard Grenel. Prvi ima šire regionalno zaduženje i manji kreativni prostor. Drugi je Trampov lični ambasador u Berlinu i nije sputan Stejt departmentom. Prvi je iskusan diplomata od karijere, drugi je robustan po ugledu na svog šefa u Beloj kući.

Američka pozicija mogla bi stoga da deluje pomalo ambivalentno, ali utisak je da dvojac spregnutim snagama treba što pre da reši kosovski konflikt. Pa ko prvi uspe. Palmer opipava puls, ne nudeći konkretne scenarije. Grenel je obnovio ideju ekonomske zahvalnosti Srbiji u zamenu za priznavanje koju je u avgustu lansirao bivši zvaničnik Pentagona Majkl Karpenter rečima da bi Srbija morala da dobije nešto veoma konkretno zauzvrat, nešto što će građani osetiti kao vredno.

Šta? To (još) nije na stolu. „Nama niko ništa ne nudi, sem da priznamo nezavisno Kosovo u celini granica nezavisnog Kosova”, izjavio je Vučić u oktobru posle susreta s Grenelom. Potom je naciji poručio: „Nemojte biti optimisti, nisam sretan kako Amerikanci vide Kosovo.”

Kako stvari sada stoje, Vašington očekuje da nova vlada u Prištini ukine takse, a da Beograd prekine kampanju po svetu za neprizavanje Kosova i da prestane da blokira ulazak Kosova u međunarodne institucije. Potom sledi ono glavno: pritisak na Beograd da u nekoj formi prizna kosovsku nezavisnost uz obećanje Vučiću da će mu pomoći da dogovor lakše predstavi srpskoj javnosti.

Beograd zna šta neće. Ne i šta hoće. Pre 12 godina napisao sam da bi Srbija trebalo da prizna Kosovo, a da ispregovara sve bitne teme: imovinu, srpske zajednice, crkvenu baštinu, spomenike kulture… Ponovio bih posle toliko izgubljenih skupih godina da je vreme da Srbija povuče nepriznavanje Kosova.

To je jedini vidljivi način da prestanemo sebi da zagorčavamo život. Da se konačno svom energijom okrenemo pravljenju ozbiljne, prosperitetne, demokratske države. Bio bi to hrabar korak koji bih zdušno podržao. Uostalom, zar Vučić nije najavio da „nije važna politička cena koja treba da se plati”.

Ambasador u Beogradu Entoni Godfri sve sumira rečima: „Rešenje koje može biti trajno biće ono do kojeg dođu obe strane same, s kojim obe strane mogu da žive i koje vodi do regionalne stabilnosti. Bilo koje rešenje koje je nepošteno, neuravnoteženo ili nametnuto sa strane neće biti dugotrajno.”

Lakše reći nego ostvariti. Ali ukoliko za relativno kratko vreme ne uspe na brdovitom Balkanu, Tramp bi, u svom naprasitom stilu, dosije Kosovo mogao da baci na tepih Ovalne sobe i zaboravi na najveći problem regiona. Za nas bi propuštena prilika bila katastrofa.

Članak je prenet sa portala lista Politika.