Potrebna doživotna sistemska briga za porodice ranjenih

Autorka: Olivera Milošević

Kako je naš list objavio, Jovan Mitrović iz Malog Orašja, brat Petra i Marka Mitrovića, ubijenih 4. maja u tom selu nadomak Smedereva, prekjuče je najavio humani podvig – trčaće 29. decembra od mesta zločina do manastira Tumane u opštini Golubac. Put dug oko 90 kilometara preći će da bi pomogao njegovim i drugarima njegove braće koji su teško ranjeni u masakru u Malom Orašju. Tako će, rekao je, ostvariti želju svog brata Pece koji se za života spremao na to hodočašće. Ali, kako je rekao, i da motiviše ljude da doniraju pomoć za lečenje i rehabilitaciju šestoro mladih ljudi iz tog sela koji se mesecima bore sa teškim povredama.

Gest ovog momka za svaku je pohvalu, ali osnovno pitanje je – zašto ovako.

Veran Matić navodi da mu je neobjašnjivo zašto država ni posle sedam meseci nije formirala fond za finansijsku podršku porodicama ubijenih i ranjenih, kao i tim koji bi bio stalno dostupan za podršku u vezi zdravstvenih i drugih potreba.

„Jedna samohrana majka čija je ćerka teško povređena ima prihode od samo 35 hiljada dinara od čega većina ide na negu, lekove koje ne pokriva fond, neophodne vitamine. Roditelji teško povređenog dečaka pored brige o jedva pokretnom sinu, imaju probleme sa zdravljem – otac je imao infarkt pre desetak dana i ugrađena su mu tri stenta, a majka od maja ima dva oboljenja koja zahtevaju ozbiljnije zdravstvene intervencije i dugotrajno lečenje. U trećoj porodici majka pored svog redovnog posla, počela je i da čisti kako bi imala dodatne prihode, jer otac to ne može zbog hronične bolesti, a ima još sličnih primera”, priča Matić za „Politiku”.

Ranjeni i njihove porodice dobili su jednokratnu pomoć u Orašju po 250.000 dinara i još oko 70.000. Ali uz velike troškove lečenja taj novac se brzo potroši. I kako će dalje?

Matić smatra da su njima potrebna doživotna mesečna primanja da bi ranjeni mogli da se oporavljaju na zadovoljavajući i dostojanstveni način, a da njihove porodice nemaju elementarne brige o preživljavanju.

„Potrebno im je da njihova država brine o njima i zdravlju njihove dece koje je trajno narušeno, da ne razmišljaju o egzistenciji bez obzira na to da li imaju neko imanje ili ne. Potrebno im je da imaju nekoga ko će im zakazati pregled sa lekarom koji je njihovom detetu spasao život, jer njemu veruju. Potreban je prostor i u Duboni i Malom Orašju u kome će se mladi družiti, uključujući i ranjene, gde će se razgovarati o zlu koje im se dogodilo i kako sa tim da se nose, sa svim najboljim stručnjacima. A ne da sede u mesnoj zajednici bez grejanja. Nije čak reč o novcu, može se prikupiti, već o brizi. I problem države i institucija u ovom slučaju je što ne brinu”, smatra Matić.

Podrška je neophodna i porodicama ubijene dece jer traume proizvode hronične bolesti koje su već evidentne. Potreban im je i osećaj pravde, jer nepravdu će osećati dok su živi znajući da je 20 godina maksimalna zakonska kazna za onoga ko im je sve uzeo. Očajni i bespomoćni godine zatvora za ubicu dele na broj žrtava i dolaze do poražavajuće računice da jedan mladi život vredi malo više od godinu dana robije. Opravdano strahuju da će njihovi bližnji za javnost i nadležne ostati samo žrtve masakra u okolini Smedereva i Mladenovca. Zar nije ubijeno dovoljno, pitaju se oni.

Članak je prenet sa portala Politike.