Modulacije i preokreti van svake logike

Piše: Milica Dimitrijević

S obzirom na to da pokriva moj crtački period od početaka pa do danas, ovu knjigu zaista osećam kao neku vrstu rezimea. Sticajem okolnosti zamalo da bude završni rezime, kaže uz smeh, našalivši se, za „Politiku” Mrđan Bajić, a povodom njegove upravo objavljene monografije čiji naslov „Mrđan Bajić 2D = 3D” nije mogao biti bolji.

Zaista najtačnije dovodi u vezu ulančen skulptorsko-crtački opus našeg poznatog stvaraoca, čija je prevaga, kao što i sam kaže, sada data crtačkom elementu, zbog čega je ovo izdanje (Galerija Rima, 2020) ekskluzivno. Taj epitet upotpunjuje i to što se rečima u njemu, na tri jezika, sabralo troje eminentnih autora – Antonelo Tolve, Olivije Kaplen i Branka Arsić – koji o Bajiću (1957) i njegovoj kreativnosti izražavaju svoja stručna mišljenja u prilično različitim ključevima (u diskretnom ličnom tonu), dajući svako drugačiji model sagledavanja i doživljaja umetnosti o kojoj pišu. Jedino je intenzitet isti – snažan. Sve potkrepljeno obiljem reprodukcija radova (crteža ali i neizbežnih fotografija skulptura), i pregledno i dinamično, kroz ciklusne periode nanizane po godinama, počev od 1986. i „Aparata”, preko „Proteza”, „Rečnika” i „Spomenika”, pa do „Yugomuzeja”, „Skulptotektura” i na kraju dela opusa omeđenog sa „Xxl”, uz otvorenu budućnost koja počinje 2020.

Pristup koji neguju tekstopisci je dvostruk. Oni obuhvatno analiziraju crtački aspekt Bajićevog rada – uz povezivanje sa skulptorskim jer je to neodvojivo – sežući pogledom u prošlost, od njegovih samih početaka, pa sve do današnjeg vremena, ali daju, po potrebi, i veći prostor pojedinim radovima i njihovom „seciranju”, čime dokazuju svoja teorijska razmatranja i u praktičnom obimu. Čitaocima, tako, pružaju priliku da bolje razumeju u čemu je magija iscrtanih linija ovog vajara i profesora i koje je njihovo mesto u realizovanim kolažnim skulpturama.

Za Tolvea su Bajićeva dela „odraz misli u transformaciji” koje teku u bujicama i čije je preobražaje moguće pratiti, a umetnikov projekat nije samo ono što on stavi na papir očišćeno od mogućeg suviška. To je i model koji može da vodi monumentalnoj vajarskoj realizaciji, ali može i da se zaustavi na stadijumu skice jer ona u sebi već nosi „maksimalan izraz ideje”. „Prelaz sa crteža na maketu tek je prelaz sa dvodimenzionalnog na trodimenzionalno, sa papira na volumen, od asemblaža do kolaža”, navodi Tolve, videći u Bajićevom postupku i želju da se izvesni pokidani šavovi istorije spoje u obliku vizuelne kondenzacije.

Evocirajući svoje detinjstvo i porodičnu vezu sa crtežom kao formom, Kaplen Bajićeva dela smešta između „tvrdnje i sumnje, težine i lakoće, ozbiljnosti i humora” i prepoznaje u njima simboliku varljivih ravnoteža, slično „stvarnosti kojoj želimo da priđemo, da je dotaknemo, da je na čas uhvatimo ali za koju nikada nismo sigurni da ćemo je duže zadržati”. Prema njegovom mišljenju, celokupan Bajićev vitalistički prosede, koji meša stvarnosti, epohe i prostore, sagrađen je na toj nesigurnosti, dok crtež vidi kao njegov „primarni jezik”, koji diktira puls i dinamiku njegovog razumevanja univerzuma. Njegov crtež je suštinski jer nam svojim pomeranjima, modulacijama, preokretima izvan svake logike, smatra Kaplen, ukazuje da suština ne leži u gramatici formalnog sistema već u slobodi koja klizi sa jedne linije ka drugoj.

Početni fokus Branke Arsić je na Bajićevim skulpturama, u njima se „stvari nagomilavaju, lete i beže”, a njegovo dovođenje tih stvari u vezu ali bez sjedinjavanja u jedinstveno telo (što ona naziva i „odnosom susedstva”) poseban je kvalitet prevazilaženja ontološkog jaza između živog i neživog, koji se može pratiti i u papirnoj formi. Na njoj ona, ulazeći u simboliku boje, zapaža i detalje – liste imenica, reči koje lebde, nekad zaokružene, a nekad razmrljane, brojeve i slobodno razbacana slova. Uz njih se, naglašava ona, crtežni prostor značenjski produbljuje i širi, postajući donekle i putokaz u vidu „skela iz Grčke mitologije koje prevoze duše iz jednog u drugi svet”.

Uz napomenu da monografija nije jedini događaj na javnoj sceni koji je u vezi sa Bajićem ovih dana privukao pažnju, budući da je tokom proteklih prvomajskih praznika otvorena i pasarela koja spaja Kalemegdan i priobalje Save, a čiji je sastavni deo skulptura „Odande dovde”, koju potpisuje zajedno sa kolegom Ričardom Dikonom, pitali smo ga da dodatno opiše svoj utisak o štampanom poduhvatu koji je ugledao svetlost dana.

„Knjiga je u uvek ozbiljnoj produkciji Galerije Rima, sa tekstovima troje prijatelja i velikih autora koji su pisani baš za ovu priliku. Oni daju jednu duboku, a višeznačnu platformu shvatanja onoga što radim, u za mene blistavoj dizajnerskoj vizualizaciji Isidore Nikolić. Srećan sam jer sam dobio jedan rezime truda u kojem je, pored opsesivnog ponavljanja tema i brige za tradicionalne plastičke kvalitete, možda izgovarana i jedna posebna i prepoznatljiva rečenica koja traje i koja osim što je lična govori i o istorijskom i socijalnom kontekstu vremena u kojem je izgovarana. Ako to razaznaju i čitaoci, i nije samo moj umišljaj, eto vam sreće umetničkog posla”, rekao je Bajić.

Tekst je prenet sa portala lista Politika.