Miljenko Jergović: Strateško odustajanje od razuma
Piše: Gordana Popović, Politika
Izvod iz intervjua sa piscem Miljenkom Jergovićem
U novom romanu „Vjetrogonja Babukić i njegovo doba”, koji je u Srbiji objavila „Buka”, Miljenko Jergović parodira naše doba i njegove fenomene, ali smeh koji on izaziva ponekad ustukne pred nelagodnošću od tolike distopije. Reč je o savremenom pikarskom romanu, čije mesto dešavanja su aerodromi po celom svetu. Babukić putuje s jednog kraja sveta na drugi i sreće galeriju likova svih rasa i vera, počevši od dagestanske veštice do „rođenog Beograđanina” koji je zapravo rođen u Zagrebu. Samo na analizi jednog sendviča na frankfurtskom aerodromu saznajemo sudbine mnogih ljudi počevši od izbeglice iz Višegrada koja u Holandiji nadgleda pakovanja maslaca i baca robu s greškom, što je neminovno odvodi u zaključak da su i ljudi roba s greškom, jer tako i neke od njih odstranjuju.
***
Babukićeve avanture završavaju se u apokaliptičnoj atmosferi na Aerodromu „Nikola Tesla” u vreme epidemije kovida 23, koji je mnogo opasniji od kovida 19 jer se prenosi mislima. Ako ne misliš ništa, nećeš se ni zaraziti, konstatuje Babukić. Da li on to nama sugeriše da se iz bezbednosnih razloga lepo pretvorimo u robote?
Ne bih rekao baš u robote. Možda u funkcionalne idiote, u budale. Sve što se oko nas zbiva, kao i sve u čemu Babukić u svojim avanturama sudeluje, vodi tome da bi čovek, za svoje dobro, trebalo da postane budala, te da bi glavu trebalo da očisti od svih ličnih, individualističkih, a samim tim i subverzivnih misli. Treba misliti kontrolisano, i u skladu s duhom epohe. Kada se slabo obrazovan svet susretne s takvim izazovom, onda iz čiste subverzije, a pomalo i iz straha, počinje izmišljati kojekakve teorije zavere i priključivati se kojekakvim – opet strogo kolektivističkim – pokretima. Od mejnstrim kolektivizma gori je danas samo sektaški, antimejnstrim kolektivizam. Bolje je misliti ono što vam diktiraju džambo plakati uz auto-put, nego postati antivakser, ravnozemljaš, prezira vredan protivnik zdravog razuma.
***
Roman ste napisali u vreme pandemije. Kako na kraju gledate na ceo taj period kome inače još ne naziremo kraj? Ili i vi mislite da nas čeka i kovid 23?
Epidemija je stigla iz fikcije, a ne iz stvarnosti. Nismo je imali u živom istorijskom iskustvu, ali ne zato što velikih epidemija nije bilo u našem svetu i vremenu, nego zato što smo svoj doživljaj sveta suzili na Evropu i Ameriku i nije nas briga šta se u poslednjih sto godina događalo u Africi ili Aziji. Tamo je i te kako bilo epidemija. Tamo se i danas više umire od malarije nego što se na Zapadu umiralo od virusa korona. Ali nas njihovo iskustvo naprosto ne zanima. Oni su za nas fikcija. Život ljudi u Africi nama je jednako nestvaran kao ono što se zbiva u genijalnom Pekićevom „Besnilu”. Preporučujem ljudima da čitaju „Besnilo”. U toj knjizi je i odgovor na vaše pitanje šta dolazi nakon kovida 19.
Kompletan intervju pročitajte na sajtu dnevnog lista Politika.
