Jadikovke 5. oktobra

Piše: Boško Jakšić

Dve decenije od 5. oktobra 2000. kada je u velikim demonstracijama, u suzavcu i plamenu Skupštine i demolirane zgrade RTS-a okončana vladavina Slobodana Miloševića.

Bio je to dan velike euforije, datum koji je trebalo da označi novu nadu i novo poglavlje Srbije, a danas je simbol političke nekrofilije, izneverenih očekivanja, bahatih osporavanja i kolosalnog neuspeha da se izgradi istinski uređena demokratska država.

Dan koji je trebalo da zaustavi propadanje zemlje pretvorio se u dan početka novog propadanja. Prvobitne reforme na pola koplja dale su neke rezultate, ali nedovoljne za budući održivi razvoj demokratije.

Srbija je danas svetlosnim godinama daleko od Srbije zamišljane i sanjane pre 20 godina. Slobode koje je tek trebalo da se grade, tokom vremena su minuciozno i sistematski razgrađivali političari koje isključivo vode njihovi lični interesi, sujete i animoziteti.

Bili smo pre dve decenije zemlja hvaljena zbog hrabrosti da razbije staro i krene u novo. Bili smo demokratija u pubertetu, ali pad kasnijih godina vratio nas je u jaslice. Izbori su polako tonuli u farsu, pa smo dogurali do „izborne autokratije”. „Hibridni parlament” posle „hibridnih izbora” u „hibridnoj državi”.

Srbija nije ista kao 4. oktobra, ali je gotovo otužno koliko se nije pomakla od 5. oktobra. Kako je vreme prolazilo, demokratski sjaj je bledeo. Reforme su definitivno stradale u atentatu 12. marta 2003. Farisejski režim Vojislava Koštunice sačuvao je Miloševićeve kadrove, kupio im vreme da se reorganizuju i pripreme za preuzimanje vlasti.

Lična ambicija Borisa Tadića ne samo da ga je pretvorila u nehotičnog saučesnika tog projekta, već je rezultirala politikom bolesnih kohabitacionih kompromisa koji su sahranili entuzijazam za demokratskim promenama i uveli značajan deo društva u kolektivnu frustraciju.

Kosovo je bilo i ostalo alfa i omega unutrašnje i spoljne politike, a polukolonijalni svetonazor ljuljao nas je između Zapada i Istoka zbog nedostatka vizije i odlučnosti da se problem reši.

Želja naroda za istinskom promenom ostala je samo želja. Pravna država nikad nije napravljena. Justiciji, rimskoj boginji pravde, povez na očima zadržan je ne da bi bila objektivna, već da ne bi videla kako je ponižavaju.

Institucije su pretvorene u feude stranke na vlasti. Partokratija se samo usavršavala u godinama velike pljačke. Korupcionaški mehanizmi su efikasno razrađivani da bi od krađa prikrivanih lepim manirima tašna-mašna demokrata postali bezobrazno javni u izvedbi naprednjaka. Narod koji je promenio vlast na ulici ostao je – na ulici.

Građanske slobode su urušene. Medijima niko nije davao profesionalnu slobodu. TV Bastilja je preživela. Jedina je razlika što su jedni koristili anesteziju, a drugi rade naživo.

Danas su u rovovima vlasti isti oni koji su pre dve decenije rušeni. Radikali su, istina, uklonjeni s parlamentarne scene, ali tek pošto su prethodno obezbedili verodostojnu zamenu u Srpskoj naprednoj stranci.

Demokratska stranka, koja je iznela petooktobarske promene, posle svih deoba dospela je na ivicu opstanka. U konfuznoj opoziciji nema svežih ideja i programa zbog onih koji nisu spremni da ustuknu i ponude mesto „novim licima”.

Ako je 5. oktobar bio revolucija rastućih očekivanja, onda u poređenju s njenim ciljevima živimo kontrarevoluciju oličenu u protagonistima crveno-crne koalicije. Osokoljene su snage za koje se, avaj, pomislilo da su pre dve decenije pobeđene.

Stvoren je ambijent da se 5. oktobar opisuje kao „pljačka” i „razaranje Beograda”. Petog oktobra su pobedili kolaboracionisti! Taj datum je jedna od najvećih mrlja u srpskoj istoriji! Za šaku dolara, „koka-kolu” i big mek, obesna i podla grupa, na čelu s dr Đinđićem zapalila je Skupštinu Srbije. Najveća podvala od 27. marta 1941. Promene koje su nas vratile decenijama unazad.

To je samo deo prošlogodišnjih reagovanja na podsećanje na dan koji stoji zapisan u kalendaru srpske istorije, kao crveno slovo memorije koja se nije pretočila u stvarnost. Tu smo gde jesmo. Nastavljamo da uvodimo demokratiju i ukidamo slobodu.

Posle svih bruka i dve decenije gromoglasnog muka i busanja u patriotske grudi, zemlja je opasno podeljena, kao retko kada u svojoj istoriji. Stotine hiljada su bolju budućnost potražile u inostranstvu. Od EU smo suštinski dalje nego kad je proces integracija otvoren.

Predsednik Srbije će iz svojih razloga za koji dan naći formu da obeleži godišnjicu i da romansirano prinese žrtvu kultu 5. oktobra. Verovatno će i citirati Đinđića u ciničnom obrtu nekog ko je svojevremeno preko table s imenom Đinđićevog bulevara nalepljivao ime Ratka Mladića.

Protekle dve decenije su, nadam se, kao legat ostavile jedno veliko, skupo plaćeno iskustvo: nema ispisivanja blanko čekova političarima. Oni vlast moraju da dobiju, a ne da je otimaju. Vreme uči da sistem izborne demokratije uopšte nije garant demokratije. Srbiji treba nešto novo, nešto što još nije probala – ali ni osmislila.

Nagutao sam se suzavca tog 5. oktobra. Opametio sam se i ostao kod kuće jula ove godine. Da se ne bih ponovo nagutao suzavca. U 20 godina od suzavca do suzavca. Kakva trajektorija! Dve decenije koje su izjele godine razočaranja i gorčine. Sloboda se ne meri kilometrima novih auto-puteva.

Ipak, uprkos koncentrisanoj paljbi sa svih strana, jedna poruka 5. oktobra nije ubijena: promene mogu da se dese. Posle ne dozvoliti da ih pokradu.

Tekst je prenet sa portala lista Politika.