Egzit, Guča, Nišvil

Piše: Zoran Radovanović, Politika

Većini naših ljudi, posebno bližih početku nego kraju svog životnog veka, dosadila su ograničenja nametnuta pandemijom kovida 19. Pritom im malo znači saznanje da smo, posle Švedske, imali verovatno najlabavije mere u celoj Evropi, kao što ni prestupniku osuđenom na kućni zatvor nije uteha što mu pajtaši čame u Zabeli.

Zato se sa nestrpljenjem očekuje 21. jun, kao nagovešteni uslovni otpust iz psihološki sputavajućeg „kovidskog kazamata”. Naglasak namerno stavljam na mentalno, više nego na bukvalno fizičko opterećenje iz dva razloga: zabrane su nam bile oskudnije, blaže i kratkotrajnije nego drugde i čak ni njih se nismo držali (maske se, recimo, u Beogradu još i kojekako nose, ali van njega – samo sporadično).

Još od ukidanja vanrednog stanja, 6. maja prošle godine, zdravstvene vlasti su se prema nama odnosile kao bolećivi roditelj prema razmaženoj deci. Nalažena su razna opravdanja za neprimenjivanje, odlaganje i ublažavanje potrebnih protivepidemijskih mera – da je virus oslabio, da je skoro pobeđen, da se čeka izmena zakona, jer je navodno „bezub”, da ga iz nekih razloga ni dopune nisu učinile primenljivim, da je, za razliku od ostatka sveta, za nas skijanje zdravo (ono jeste, ali ne i čekanje pred uspinjačom, vožnja gondolom i večeri provođene u zajedničkim prostorijama) itd.

Takođe, često smo ubeđivani da bi energične mere štetile ekonomiji, iako su svetska iskustva ukazivala da rigorozna protivepidemijska akcija, pored očuvanja zdravlja, upravo pomaže održavanju ekonomskog rasta. Čula su se i sramotna uveravanja pojedinih lekara da nas tobožnja biološka superiornost, odnosno „dobra genetika”, štiti od kovida 19 i drugih zala, mada se takva naklapanja još od suđenja u Nirnbergu ne pominju kao argument u pristojnom društvu.

Mekani „srpski odgovor” na pandemiju imao je svoju cenu. Do kraja marta izgubili smo 20.000 građana više nego što bi se očekivalo prema umiranju u prethodnom periodu. Može se pretpostaviti da su tri četvrtine umrlih žrtve kovida 19, što bi značilo da smo danak ovoj moriji platili sa znatno više od 2.000 života na svakih milion stanovnika.

Jedan od najpoznatijih naučnika sa naših prostora, edinburški profesor Igor Rudan, ovih dana je zaključio da su najbolje prošle zemlje koje su se držale školskog uputstva za suzbijanje epidemije: stroga kontrola granica, dvonedeljni karantin za sve došljake, krajnje savesno otkrivanje novoobolelih, izolacija svih osoba sa kojima je bolesnik bio u kontaktu itd. Taj pristup nije bio finansijski posebno zahtevan, a omogućavao je da se život odvija relativno normalno. Najvažnije je što je broj umrlih u celom pandemijskom periodu, do 20. aprila, bio manji od jedan na milion (Vijetnam, Tajvan, Tajland itd.), manji od 10 na milion (Kina, Kambodža, Singapur, Novi Zeland) ili, u najgorem slučaju, manje od 100 na milion (Japan, Australija, Mijanmar itd.).

Na suprotnom kraju su područja bez proaktivnog pristupa, sklona naizmeničnom opuštanju i pooštravanju mera ili liberalnom odnosu prema upravljanju rizikom. Tu spadaju skoro sve zemlje našeg regiona, sa preko 2.000 umrlih od kovida 19 na milion stanovnika, dok su samo malo bolje prošle Hrvatska i neke zemlje zapadne Evrope (1.500–2.000), kao i Grčka (800–1.000). Izuzmemo li KiM, iz analize je jedino izostavljena Srbija, bez sumnje zbog spornog kvaliteta službenih podataka, ali bi se svakako našla pri samom vrhu Rudanove liste.

Interesantno je da su bar neke od država opredeljenih za striktnu primenu epidemiološke teorije ekonomski napredovale, što se ogledalo u porastu bruto domaćeg proizvoda (BDP) od preko tri odsto (Mijanmar, Tajvan) ili samo malo manje (Kina sa +2,3 odsto). Nasuprot njima, veliki broj zemalja nespremnih za odlučan protivepidemijski „rat” ili sklonih „šaranju” doživeo je znatan pad BDP-a, recimo Slovenija i BiH po 5,5 odsto. Dramatičan udar pogodio je turistička odredišta. Tako Crna Gora beleži pad od 15,2 odsto, a Maldivi čak od 32,2 odsto.

No, okrenimo se budućnosti. Kako dalje olabaviti mere, a ne zažaliti zbog lakomislenosti? Jedini način je da se poletnijom vakcinacijom znatno podigne nivo otpornosti populacije. Ako razmišljamo o Egzitu u julu ili Guči i Nišvilu u avgustu, do tada bismo morali da imamo stabilan dvocifreni broj novozaraženih na dnevnom nivou i to, poželjno bi bilo, u donjoj polovini mogućeg raspona, dakle ispod 50. Uz to, procenat pozitivnih nalaza ne bi trebalo da prelazi pet odsto od ukupnog broja testiranih pi-si-ar metodom. Tek onda možemo da razmišljamo o uslovima koje moraju da ispune posetioci. Izlaz iz tunela tek se nazire.

Epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji

Članak je prenet sa portala Politika.