Cigareta – plamteće srce goruće žeravice

Piše: Marina Vulićević

Ako je tačno to da cigarete smanjuju stres, onda je ovo vreme kada će i oni koji nikada na njih nisu ni pomišljali konačno propušiti, makar simbolično. Ima nečeg mističnog u tom dimu koji se izvija iz zapaljenog smotuljka duvana, nečega što je pre blizu trideset godina inspirisalo Ričarda Klajna, profesora na Univerzitetu Kornel, da napiše knjigu „Cigarete su uzvišene”, a da je zatim objavi naš „Gradac”. Ponovljeno izdanje dolazi u prevodu sa engleskog Aleksandra I. Spasića, u vreme kada više ljudi puši po ulicama, (što je nekada bio znak lošeg vaspitanja), nego u zatvorenim prostorijama, iz kojih su izgnani, na radost onih iz suprotnog tabora.

Klajn se i sam mučio da ostavi pušenje, i u toku tog procesa napisao je ovu knjigu koja se, kako je naglasio, nalazi negde između popularne i visoke kulture, gde se cigareta uzima kao objekt književne i kulturološke kritike. Oživeo je kulturnu istoriju cigareta, načine na koje su predstavljene u filozofiji i književnosti, pesništvu i romanima, na filmu i fotografiji, analizirao je razloge njihove demonizacije. Autor im je dao filozofsko dostojanstvo, uzdigao ih do nivoa simbola priznao im pesnička svojstva svetih i erotskih objekata. One su za njega „majdan nedozvoljenog uživanja, put do transcendentnog i podstrek na represiju”. Ovo izdanje upotpunjeno je fotografijama vojnika, svakodnevnih ljudi iz susedstva koji uz kolutove dima postaju divlji, neobični, čak dendiji; zatim umetnika sa cigaretama: Antonena Artoa, Eriha Marije Remarka, Semjuela Beketa, Oldosa Hakslija, Čarlsa Bukovskog, Džeka Keruaka, Hemfrija Bogarta, Ko Jozefa Brodskog…, pa i naših Raše Livade, Vaska Pope, Dada Đurića. Na još neke strastvene pušače podseća u kratkom razgovoru urednik izdanja Branko Kukić – na Branislava Nušića, Oskara Daviča, Danila Kiša i Borislava Pekića.

Roman Itala Zveva „Zenova savest” fascinantan je za Klajna zbog toga što njegov glavni junak postaje čovek koji čitavog života pokušava da prestane da puši, i kome to konačno uspeva pred kraj života, dok shvata da je stalno odustajanje od te navike samo po sebi jedan vid života. „Počeo sam da mislim o načinu na koji pušenje i odustajanje od njega jesu forma meditacije, jedna kontrola disanja, baš kao i izvršenje svete tajne”, piše Klajn.

Žan Pol Sartr pušio je strasno, iako mu je zdravlje bilo ozbiljno ugroženo zbog toga, a u jednom intervjuu rekao je da mu je u životu najvažnije samo življenje i pušenje. Za Sartra, čin zavijanja cigarete čini njen ukus jedinstvenim, upravo zbog tog stvaralačkog čina, koji je važan zato što ima simboličko značenje, kao što uvlačenje dima otkriva suštinu prisvajanja time što kristalizuje određeni segment stvarnosti. Sartr piše pod Stendalovim uticajem:  „Svaki posedovani predmet koji se uzdiže na temelju sveta, manifestuje čitav svet, kao što voljena žena manifestuje nebo, obalu i more, koji su je okruživali kada se pojavila. Prisvojiti ovaj predmet znači prisvojiti svet simbolički.”

Za Ričarda Klajna uživanje u dimu cigarete može se uporediti sa pisanjem neke pesme, čovek koji je opijen time sličan je onome ko čezne za nekom zamamnom ženom. Kod Žila Laforga, pušač doseže transcendenciju, kod Bodlera čula se ukrštaju i miris postaje medijum za domašaj novih svetova. Ali, kao najveličanstveniju pesmu o pušenju Klajn navodi jedan sonet Stefana Malarmea. Prema tumačenju autora, on kao da kaže: „Ako želite da vatreni poljubac nadahnuća dodirne vašu poeziju, isključite prostu stvarnost iz nje, baš kao što cigara, da bi gorela, mora da se odvaja od svog vulgarnog, prljavog pepela.”

Netipično, Niče je bio oduševljen operom Karmen, čiji je libreto nastao prema pripoveci Prospera Merimea. Karmen je, kako navodi Klajn, prva žena u prozi koja puši cigarete, koja i radi u fabrici duvana, a on je vidi kao utemeljivača motiva koji je povezuje sa cigaretama do danas.

Njen lik postao je 1927. godine obeležje za „žitan”, kao obećanje vatrene avanture. Ona je mistična ljubavnica, nepredvidiva prestupnica, nepotkupljiva Ciganka odgovorna sama za svoja zadovoljstva. Ona je kao „plamteće srce goruće žeravice, karminsko crvenilo na kraju cigarete”. Gest ukazivanja gostoprimstva nuđenjem cigarete, karakterističan za Španiju, koji opisuje Merime, Klajn uviđa i kod Hemingveja u romanu „Za kim zvono zvoni”. One koje Robert Džordan nudi partizanima ruskog su porekla, što ukazuje i na njegovu političku ispravnost borca protiv fašizma. „Ulazeći u magični krug dima, stranac se preobraća u znanca”, poentira autor.

Kada je o filmu reč, u kultnoj „Kazablanki”, gde svi puše u Rikovom, odnosno Bogijevom, lokalu, cigarete su otelovljenje čuvene pesme „As Time Goes By”. Mogu da budu i maske iza kojih uplašeni ili pokvareni ljudi kriju svoje pravo lice, kao što su nacisti, ali i sredstvo da se pokaže prezir prema strahu drugih. Klajn opisuje Rika, koga tumači Hemfri Bogart, kako „pljugu” drži kažiprstom i palcem, pokazujući pesnicu, dok Viktor Laslo, momak Ingrid Bergman, svoju smešta između dugih, elegantnih prstiju, u šaci koja baca senku na njegovo lice.

Još u vreme prvog objavljivanja ove knjige, devedesetih godina 20. veka, u Americi je vođena kampanja protiv korišćenja duvana, kako naglašava autor, u duhu imperativa da se bude večno mlad i zdrav. Slika bačenog opuška koja poništava ono prvobitno oduševljenje cigaretom, za njega predstavlja gašenje jednog sna.

Tekst je prenet sa portala lista Politika.