Završni udar na zabranu ljudskih prava

Piše: Jelka Jovanović

Sve je to kultura ljudskih prava! Ovako o statusu svih manjina koje ovdašnji zakoni i međunarodni standardi prepoznaju kratko kaže ministarka za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Gordana Čomić, koja se našla u središtu pažnje zbog upravo započete rasprave o Nacrtu zakona o istopolnim zajednicama. Kako objašnjava za Novi magazin, u stvaranju zakonskog teksta učestvovalo je mnogo ljudi iz različitih oblasti, uključujući ministarstva, nevladin sektor, akademsku zajednicu, univerzitete, ekspertske timove i međunarodne organizacije.

Jer, jasno je svima, LGBT zajednica je i diskriminisana u odnosu na većinsku, a i češće nego drugi izložena udarima, neretko i bukvalno fizičkim. Samo zbog toga što su drugačiji, a žele isto pravo građanstva. Javna rasprava o prednacrtu, kao i o zakonima i rodnoj ravnopravnosti i diskriminaciji počinje 23. marta, dan pošto je ovaj tekst ode u štampu, ali javnost je već ustalasana, pre svega predlogom da se istopolne zajednice zakonski regulišu.

ZA & KONTRA

Jedni se protive braku LGBT osoba, drugi ga podržavaju, premda početni tekst uopšte ne govori o braku – u ustavnom smislu – već zajednici koja pre svega podrazumeva imovinska prava, uključujući nasleđivanje, ali i pravo na brigu o partneru/ki u slučaju bolesti i smrti.

I – što je prva začkoljica – pravu partnera da brine o deci, ukoliko neko od njih već ima decu iz prethodnog heteroseksualnog odnosa: “Ključna zamerka protivnika jeste da je to brak koji ugrožava srpsku porodicu iako je nasilje jedino što porodicu zaista ugrožava. Stvari su proste – kome ne odgovara istopolna zajednica ne mora da živi u njoj, kao što ne moraju biti ni u heteroseksualnoj zajednici, bračnoj ili vanbračnoj. E tako će živeti, po izboru, ljudi kojima je lično svojstvo da im je sreća u istopolnoj zajednici.”

Kako kaže Čomić, to im omogućava Ustav članovima 18 i 23, kao i obaveza Srbije da poštuje presude Evropskog suda za ljudska prava i otkloni administrativne prepreke koje im onemogućavaju zajednički život s pravima koje imaju ostali parovi. Čuvena floskula konzervativaca “neka rade unutar četiri zida šta hoće”, kao ključno pitanje i problem koji će se ozvaničenjem istopolnih zajednica navodno ispostaviti jeste – pravo na potomstvo i usvajanje dece.

“Ovo je ljudskopravaški zakon, a pitanjima dece bavi se Porodični zakon. Pri tome, nemojte zaboraviti da svaka žena u Srbiji ima zakonsko pravo na rađanje, s partnerom ili samostalno”, objašnjava Čomić.

Posebno osetljivo pitanje biće roditeljski status ljudi koji su posle dobijanja dece pol prilagodili, laički promenili, u skladu sa svojom prirodom, ali oni u predstojećoj raspravi nisu u fokusu – biće kasnije kroz zakon o rodnom identitetu. “To je odvojena tema i od istopolnih i od klasičnih zajednica, bračnih i vanbračnih”, kaže ministarka i podseća na opštepoznat slučaj Helene Vuković, koja je u pređašnjem životu imala decu i administrativno joj je omogućeno da se i dalje stara o njima.

Inače, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog Srbije pozvalo je sve zainteresovane, a posebno oponente, da učestvuju u javnim konsultacijama za izradu zakonskog teksta o istopolnim zajednicama, na temelju Polaznih osnova za izradu nacrta koji će potom biti prosleđen Vladi, pa parlamentu na usvajanje.

Raspravu su, praktično, u utorak onlajn debatom otvorili Koalicija protiv diskriminacije i Pravni fakultet Univerziteta Union, a kako je kazao programski direktor za Evropu u organizaciji Civil rajt difenders Goran Miletić, predstavljajući Polaze osnove, praktično prednacrt zakona, “LGBT zajednica ima velika očekivanja”.

Prema njegovim rečima, partneri će se prijavljivati kod matičara, koji ima obavezu da proveri ima li prepreka za sklapanje zajednice; sklapanju partnerstva prisustvovaće dva svedoka, matičar će partnere obavestiti o pravima i obavezama. Matičari će voditi registar, a izvod iz registra biće dostavljen samo ambasadama zemalja koje su priznale istopolne zajednice radi sprečavanja dvostrukih brakova.

Kako je navela i ministarka, partneri će imati pravo na posete ako je jedan u zatvoru, posete u bolnici kao deo porodice i mogućnost odlučivanja o zdravstvenom tretmanu. Takođe, partneri će imati pravo na međusobno izdržavanje, kao i izdržavanje deteta partnera ako ga ima iz ranije zajednice.

Kao i u slučaju kritičara koji u ovom vide starateljstvo, odnosno “udar na srpsku porodicu”, zamerke na ovo rešenje imaju i predstavnici LGBT zajednice, pošto “Ministarstvo odbija da jasno i efikasno reguliše te lične odnose”.

Miletić je naveo i rastući broj građana koji podržava pravo na brigu o zdravlju – i učešće partnera u saniranju bolesti i lečenju, te da prema istraživanjima dve trećine građana podržava pravo na nasleđivanje i druga imovinska prava, uključujući pravo na penziju partnera, zdravstveno osiguranje, socijalnu zaštitu i naknadu štete. S tim što će za sticanje tih imovinskih prava rok zajednice biti tri puta duži nego kod heteroseksualne vanbračne zajednice – odnosno tri godine.

Napokon, Srbija će posle početne bure – koja će svakako biti žešća u vreme usvajanja zakona – imati godinu dana za pripremu, pošto će, prema predloženom rešenju, zakon stupiti na snagu 12 meseci pošto ga – ako ga – prihvate poslanici.

A nema sumnje da hoće, bez obzira na lične stavove, jer je to – tu su u pravu i pobornici i protivnici – obaveza na putu Srbije u Evropsku uniju.

REŠENJE

Poverenica za zaštitu ravnopravnosti Brankica Janković, kako kaže za Novi magazin, apsolutno razume “potrebe LGBT zajednice”, kao i da će zakon omogućiti rešavanje niza praktičnih pitanja s kojima se susreću na svakodnevnom nivou, naglašavajući sada nemoguće sticanje zajedničke imovine, nasleđivanje, posete obolelom partneru u bolnici, prava na odsustvo radi nege partnera, sve što navodi i Miletić, a planira se novim aktom.

“Važno je da najšira javnost, koja je već podeljena, a sada i zbunjena, razume da se time ni na koji način neće umanjiti prava heteroseksualnih zajednica. To je suština priče o ljudskim pravima – davanje prava za jedne ne znači manje prava za druge jer to nije kolač, pa ko se izbori za veći komad”, kaže Janković: “Ovaj zakon će samo rešiti pitanja jednog broja naših građana koji su takođe sastavni deo našeg društva. Čini mi se da kao društvo i dalje nismo do kraja shvatili da tolerancija podrazumeva prihvatanje i onoga što ne razumeš i sa čim nisi saglasan jer priličan broj građana još uvek ima socijalnu distancu i predrasude prema LGBT zajednici.”

Poverenica upozorava i na raširenu zabludu “kako će LGBT identitet sam od sebe da prođe”: “Ali neće, oni su naši ravnopravni građani i građanke.”

Koji, svakako, ne biraju identitet iz hira.

“Zato mi nije jasna peticija nekih javnih ličnosti. Razumem da svako ima pravo na komentar, pa bih tako i ja mogla da komentarišem žetvu ili avio-saobraćaj, ali umesto toga postavlja se pitanje svrhe i namere. Ako se protive izmenama Zakona o zabrani diskriminacije uz neargumentovanu tvrdnju da se ‘uvodi verbalni delikt’ ili netačne navode da se delovanje sveštenih lica ograničava isključivo na hramove, da li bismo onda mogli da zaključimo da potpisnici podržavaju diskriminaciju?”

Pošto je uverena da to ipak nije slučaj, čini joj se da je reč o nameri stvaranja potpuno nesvrsishodne tenzije u javnosti o temi koja ionako već godinama polarizuje javnost: “Koji je cilj? Kako će nasleđivanje imovine ili regulisanje penzije između ljudi u istopolnoj zajednici uticati na smanjenje nataliteta ili ugroziti tradicionalnu porodicu. Uzgred, koja je to definicija tradicionalne porodice? Šta je sa samohranim roditeljima? Šta je s porodicama u kojima deca žive uz nasilnike ili alkoholičare? Dakle, povećanje nataliteta je izuzetno važno, ali i kompleksno pitanje koje se rešava odgovornom politikom koja uključuje i žene i muškarce. Na kraju, za razvoj svakog društva vrlo je bitno preispitivanje autoriteta, od samodoživljenih do neprikosnovenih.”

To je lekovito. Za čitavo društvo, kaže poverenica Brankica Janković.

APELOM NA APEL

Peticijom koju pominje, odnosno Apelom 212, potpisani “srpski intelektualci” zahtevaju od Skupštine i nadležnih državnih organa da se zakon ne usvoji jer je, kako tvrde, neustavan i štetan po politiku – rađanja. Pri čemu im je trn u oku i dugo najavljivani zakon o rodnoj ravnopravnosti, kao i izmene zakona o zabrani diskriminacije.

Kako ova grupa potpisnika – među kojima ima vrlo zvučnih imena poput Matije Bećkovića, Bore Đorđevića Čorbe, narodnog poslanika Vladana Glišića, ali i iznenađenja poput Dragana Dobrašinović́a iz Topličkog centra za demokratiju i ljudska prava (vidi okvir) – tvrdi, prava istopolnih osoba mogu se rešiti izmenom nekoliko postojećih zakona.

“Ponovni pokušaj donošenja Zakona o rodnoj ravnopravnosti je novo nasilje nad javnim prostorom”, navode oni i pozivajući se na Sekretarijat za zakonodavstvo Vlade Srbije, naglašavaju da je “kategorija roda neustavna”, pa je predlog zakona bio preimenovan u Zakon o pravu žena i muškaraca, pri čemu Srbija već ima dobar Zakon o ravnopravnosti polova.

Takođe, posebno opasnim smatraju predlog izmena, odnosno pooštravanja Zakona o zabrani diskriminacije jer se “njime ionako nejasan i kontroverzan pojam diskriminacije bezbolno širi, a znatno se pooštravaju sankcije i procedura kažnjavanja”. Navode da je na temelju postojećeg zakona “došlo do progona niza naučnika, političara i javnih ličnosti”, pa konstatuju kao očiglednu nameru “da se svi zastupnici proporodične politike i demografske obnove zastraše i da im se zabrani javni i naučni rad”.

Zameraju i navodno vraćanje “verbalnog delikta”, kojim se direktno krši Ustavom i međunarodnim dokumentima zagarantovano pravo građana na slobodu misli, izražavanja i naučnog rada. “Apelujemo na najširu javnost i tradicionalne crkve i verske zajednice da reaguju i da svi zajedno odbranimo pravo na slobodu i na budućnost ovoga naroda”, navode potpisnici.

Kada su istopolne zajednice u pitanju, kako je za N1 objasnio Zoran Čvorović, profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu, član 62 Ustava Srbije jasno definiše ustanovu braka kao zajednicu u Republici Srbiji, te da brak mogu da sklope muškarac i žena. Prema njegovim rečima, Apel 212 je “ustavobraniteljski”.

Među potpisnicima je i lider Dveri Boško Obradović, koji je pak poziv ministarke Čomić pohvalio, prihvatio i shvatio kao iskreni poziv na – dijalog o svim predloženim, pa i spornim stavovima, kako Apel 212, ali i dobar deo javnosti smatra. Doduše, pred kamerama javnog servisa! Što ministarka ne odbija!

Kao odgovor na Apel 212, deset puta više predstavnika akademske zajednice, profesionalnih udruženja i nevladinog sektora podržali su usvajanje zakona o istopolnim zajednicama. “Mi dolepotpisani članovi obrazovne, naučne, kulturne i umetničke zajednice pružamo podršku borbi za prava LGBTI+ osoba u Srbiji, koja se, između ostalog, ogleda u donošenju zakona o istopolnim zajednicama. Smatramo da je to deo borbe za bolje društvo zasnovano na jednakim ljudskim pravima kao civilizacijskoj tekovini, u kojem nijedan njegov član neće biti stigmatizovan i diskriminisan”, navode potpisnici ove peticije.

Prema njihovim navodima, zakon treba da omogući da ove osobe “imaju jednako pravo da vole i budu voljene, da grade zajednički život s voljenom osobom, da nasleđuju imovinu svojih partnera i partnerki i da uživaju sva ona prava i odgovornosti koje heteroseksualne osobe uživaju bez dovođenja u pitanje”. Naglašava se i da “donošenjem ovakvog zakona LGBTI+ osobe neće dobiti nikakva posebna niti drugačija prava nego pravo da žive život koji je za većinu pripadnika društva uobičajen”.

Samo pravo na sopstveni život.

DOBRAŠINOVIĆ: Van pravnog poretka Srbije

Da bi bilo koji zakon bio valjan i legitiman, mora biti zasnovan na bazičnim društvenim vrednostima, utemeljen u dobrim običajima, saglasan dominantnim moralnim principima i preovlađujućem kulturnom obrascu. Uz to, ne sme biti suprotan Ustavu, kao najvišem pravnom aktu. Pomenuti nazovizakon ne ispunjava nijedan od prethodno pobrojanih uslova da bi postao sastavni deo pravnog poretka Srbije. Ne samo da homoseksualne i srodne zajednice nemaju uzemljenje u našem vrednosnom, običajnom o kulturološkom obrascu već je neheteroseksualni brak u direktnoj suprotnosti sa članom 62 Ustava Srbije.

Ovaj nacrt nacrta je klasična podvala iz najmanje dva razloga. Prvi je u samom naslovu. Nešto što je po svim elementima, osim prava na usvajanje dece neheteroseksualni brak, koji po našem Ustavu nije dopušten, preimenovano je u istopolnu zajednicu. To, međutim, autorima ovog zabavnog teksta ne smeta da se u više navrata eksplicitno pozivaju na Porodični zakon i propisuju shodnu primenu njegovih odredaba, a on, poznato je, reguliše bračne i porodične odnose. Drugi, nešto što su imovinska, nasledna i slična prava tretira se kao pitanje ljudskih prava, i pored toga što kreatori teksta odlično znaju da ona u taj korpus ne spadaju.

Ako postoji procena da je potrebno da se zakonski regulišu određena prava neheteroseksualnih osoba, poput, recimo, zdravstvenog osiguranja, poseta u zatvorima, nasleđivanja imovine i slično, smatram da bi neuporedivo bolji pristup predstavljalo rešavanje ovih pitanja izmenama postojećih zakona koji regulišu ove oblasti.

U svakom slučaju, dobro je što je u javnosti otvorena debata na ovu temu. Veoma je važno da u predstojećem periodu svi relevantni akteri, bez viška strasti, iznesu svoje stavove i argumente koji će dovesti do najboljih rešenja koja ne narušavaju naš pravni poredak.

Ustavna rešenja

Na Ustav se pozivaju i autori “ustavobraniteljske” peticije i kreatori zakona. Umesto tumačenja, u nastavku citiramo tri ključna člana.

U odeljku Pravo na zaključenje braka i ravnopravnost supružnika, član 62 piše: Svako ima pravo da slobodno odluči o zaključenju i raskidanju braka.

Brak se zaključuje na osnovu slobodno datog pristanka muškarca i žene pred državnim organom.

Zaključenje, trajanje i raskid braka počivaju na ravnopravnosti muškarca i žene.

Brak i odnosi u braku i porodici uređuju se zakonom.

Vanbračna zajednica se izjednačava sa brakom, u skladu sa zakonom.

U odeljku Neposredna primena zajemčenih prava, član 18, predviđa se: Ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno se primenjuju.

Ustavom se jemče i, kao takva, neposredno se primenjuju ljudska i manjinska prava zajemčena opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima i zakonima. Zakonom se može propisati način ostvarivanja ovih prava samo ako je to Ustavom izričito predviđeno ili ako je to neophodno za ostvarenje pojedinog prava zbog njegove prirode, pri čemu zakon ni u kom slučaju ne sme da utiče na suštinu zajemčenog prava.

Odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače se u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje.

U odeljku Dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, član 23 piše: Ljudsko dostojanstvo je neprikosnoveno i svi su dužni da ga poštuju i štite.

Svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom.

Iskustva

Holandija je u aprilu 2001. postala prva zemlja u svetu koja to učinila. U Evropi su je sledile Belgija, Španija, Norveška, Švedska, Portugal, Island, Danska, Francuska, Velika Britanija osim Severne Irske, Luksemburg, Irska i Finska.

Građanske gej zajednice je prva priznala Danska 1989, a potom je sledila većina država EU. Poslednja je zasad to učinila Italija 2016.

Najveći broj država istočne Evrope ne priznaje ni zajednice ni brakove, a Estonija je u oktobru 2014. postala prva republika bivšeg SSSR-a koja je dozvolila istopolne građanske zajednice.

U SAD Vrhovni sud je 2015. odobrio istopolne zajednice iako su zabranjene u više saveznih država.

Južna Afrika je jedina država koja dozvoljava i istopolne brakove i usvajanje dece za gej parove na svom kontinentu, gde je homoseksualnost zakonom zabranjena u tridesetak država.

 

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.