Zaveštanje za život

Autorka: Jelena Aleksić, Izvor: Novi magazin

Godinama unazad Srbija tumara u lavirintu legislative izbegavajući da primeni najbolja zakonska rešenja o transplantaciji organa kojima bi hiljadama građana makar dala šansu za bolju i kvalitetniji život. Jer, presađivanje bubrega, jetre ili srca nema alternativu. Pitanje je zašto onda Srbija koja je potpisnica mnogih međunarodnih protokola u oblasti transplantacije ne čini ono bazično da 2.000 odraslih i dece u Srbiji dobiju šansu za novi život-život bez dijalize, pomagala i aparata?

Iako mnogi tvrde da nije stvar samo u zakonima te da država nije ta koja će promeniti „ličnu s(a)vest“ istina je da bi ozbiljne, aktivne i dugoročne kampanje kojih sada nema umnogome uticale na razumevanje značaja darivanja organa preminulih moždanom smrću.

MEĐU NAJGORIMA: Takozvane „kadaverične transplantacije“ što podrazumeva uzimanje i po dva, ili tri organa od preminulog donora su ono što bi moglo spasiti mnoge živote. Međutim, u Srbiji su one izuzetak a ne pravilo kao u Hrvatskoj, gde je recimo samo prošle godine urađeno 300 transplantacija sa 116 donora. U Srbiji je u istom periodu i smatra se za ogroman uspeh urađeno 32 sa 12 donora a godinu dana ranije svega dve. 

Te, 2022. godine Srbija je od svih zemalja na svetu u kojima se radi transplantacija bila među četiri najlošije rangirane. Iza nas su ostali samo Filipini, Nikaragva i Vijetnam.

Nadležni su objašnjavali da je pandemija zaustavila proces transplantacija baš kao da korone nije bilo u ostatku sveta. U međuvremenu se vlast nije potrudila da izmeni sporne članove Zakona o presađivanju ljudskih organa i Zakona o ljudskim ćelijama i tkivima odakle je po odluci Ustavnog suda izbrisana „pretpostavljena saglasnost donora“. U najkraćem, propis je predviđao da su svi građani potencijalni donori ukoliko se za života nisu izjasnili drugačije što se pokazalo kao vrlo human a pre svega koristan pristup u mnogim zemljama pa i pominjanoj Hrvatskoj. Međutim, „pretpostavljena saglasnost“ je gle čuda, zasmetala Srpskoj radikalnoj stranci koja 2018. godine podnosi zahtev za ocenu ustavnosti a što se završava odlukom Ustavnog suda da se pomenuti članovi preprave. Očekivano, vlast je imala rok od šest meseci da to učini ali se time apsolutno niko nije bavio sve do prošle godine kada su predložene prilično trapave izmene koje usvoje li se, neće doneti mnogo toga novog.

12 pacijenata je lani išlo na operaciju u Belorusiju, i to o trošku građana Srbije koji su skupili novac SMS-om 

SPAS U BELORUSIJI: Ivana Jović je jedna od onih koji te 2022. godine shvataju da u Srbiji neće sačekati svoju šansu. Ona je jedna od 13 onih koji su prošle godine uz pomoć donacija građana i humanitarne organizacije operisana u Belorusiji.

U razgovoru za Novi magazin, predsednica udruženja Donorstvo je herojstvo još jednom skreće na 2.000 obolelih koji čekaju organ kao i one kojima je vreme isteklo.

„Prošle godine je nas 12 otišlo na transplantaciju u Belorusiju i to zahvaljujući donacijama građana. Očekujem da će takvih slučajeva biti još više jer ljudi preuzimaju stvar u svoje ruke. Jednostavno, kod nas ljudi po deceniju ili dve čekaju na organ i ništa se ne desi. Ja sam bila na listi čekanja dve godine i nikada nisam dobila poziv ali to uopšte nije loše jer ljudi čekaju po 12 godina da bi ih jednom ili nijednom pozvali“, ističe sagovornica Novog magazina.

Na listi za transplantaciju u Minsku je bila svega šest meseci. Danas je zdrava mama jedne šestogodišnje devojčice koja svim silama pokušava da probudi svest i savest nadležnih u čijim je rukama ogromna moć. Jer, nisu u pravu, veruje Ivana, oni koji kažu da je to stvar lične svesti pojedinca, njegove savesti, empatije i humanosti.

„Potreban je sistem, puna podrška države centrima za transplantaciju i pre svega nacionalne kampanje koje će približiti svima nama zašto je značajno doniranje organa i koje su prednosti i moguće zloupotrebe. Jer, ljudi se boje i važno je da im se sve objasni pa i to šta je moždana smrt, kolike su šanse da budemo donori a kolike primaoci organa i slično. Ključno je da program transplantacije organa dobije nacionalni prioritet kakav ima u Hrvatskoj pa i Belorusiji“, veruje Jović.

SLOVO NA PAPIRU: U pomenute dve zemlje važi princip pretpostavljene saglasnosti što znači da su donori organa svi oni koji se za života nisu izjasnili drugačije. Isti princip važio je i u Srbiji do odluke Ustavnog suda o promenama ovih članova ali ne zato što je samo „pretpostavljena saglasnost“ problematična već zbog, kako to objašnjavaju pravnici „kvaliteta normi“.

„Za Ustavni sud je bilo sporno to što određene norme nisu bile precizne poput onih ko će se pitati za saglasnost za uzimanje organa u slučaju moždane smrti deteta bez roditeljskog staranja ili deteta kod kojeg je starateljstvo na jednom roditelju ili je jedan roditelj lišen poslovne sposobnosti. Te nejasnosti je svakako trebalo razjasniti. Ono što je, međutim, zabrinjavajuće je to što i Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o presađivanju ljudskih organa koji je prošle godine podnet parlamentu od strane Vlade takođe sadrži određene nejasnoće i što bi eventualno ponovno osporavanje tih odredaba pred Ustavnim sudom u budućnosti potencijalno značilo novi kolaps sistema kadaveričnih transplantacija u Srbiji“, upozorava u razgovoru za Novi magazin Vladica Ilić, menadžer Pravnog tima Beogradskog centra za ljudska prava.

On tvrdi da bi iz Skupštine kao usvojen dokument moralo da izađe posve drugo rešenje, ono koje će zaista otvoriti vrata donorstvu.

„Srbija bi trebalo da, kao i većina evropskih zemalja, usvoji sistem pretpostavljene saglasnosti donora za presađivanje organa u slučaju moždane smrti. To znači da se, kao što je propisano u hrvatskom zakonu, organi s umrle osobe mogu koristiti radi lečenja drugih ljudi ako se pokojni davalac za života nije usprotivio presađivanju organa. U Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o presađivanju ljudskih organa od prošle godine sistem pretpostavljene saglasnosti je de facto napušten. Iako je u jednom stavu predloga propisano da se ljudski organi sa umrlog lica mogu uzeti radi presađivanja samo ako se to lice za života nije protivilo darivanju, usmeno ili u pismenom obliku, naredni stavovi tog člana govore o tome da je za kadaveričnu transplantaciju neophodan pristanak članova porodice preminulog, odnosno da darivanja nema ukoliko se članovi porodice s tim ne slože. Na taj način, ne postoje situacije u kojima proklamovana zakonska pretpostavka saglasnosti preminulog davaoca zapravo ima primenu“, upućuje naš sagovornik. 

Srbija bi trebalo da usvoji sistem pretpostavljene saglasnosti donora za presađivanje organa u slučaju moždane smrti, što znači da se organi sa umrle osobe mogu koristiti radi lečenja drugih ljudi ako se pokojni davalac za života nije usprotivio presađivanju organa.

Vladica Ilić, Beogradski centar za ljudska prava

 

REGISTAR: „Ukoliko bi Ministarstvo zdravlja, Vlada i Narodna skupština na ovaj način odustali od sistema pretpostavljene saglasnosti i ostali pri stavu da se u svakom slučaju mora pribaviti pristanak članova porodice za doniranje – što naglašavam nije neophodno ni po međunarodnim ugovorima u ovoj oblasti ni po stavu Ustavnog suda – najmanje što bi trebalo propisati je i to da se građani mogu izjasniti ne samo negativno – već i pozitivno o doniranju svojih organa u slučaju moždane smrti, u kom slučaju bi njihova volja morala da bude ispoštovana kao i u slučaju protivljenja doniranju“, smatra Ilić predlažući i da se zakonom reguliše obaveza lekara i zdravstvenih radnika da na odgovarajući način redovno informišu javnost i pacijente i promovišu kadaverične transplantacije.

„Kao što imate preventivne preglede mladeža ili mamograf, tako bismo mogli da imamo akcije razvijanja svesti o značaju transplantacije. Nije ni skupo ni tako teško da se ispred ordinacija promoviše doniranje organa, da se ljudi obaveste gde se i na koji način mogu upisati u registar. Ljudima treba objasniti da se u slučaju moždane smrti pacijenta uzimanjem organa ništa ne gubi, ali da se drugima mogu spasiti životi“, mišljenja je Ilić. 

U ovom trenutku, situacija je takva da lekari obavezno pitaju porodicu za pristanak što se u slučaju Srbiji uglavnom ispostavi kao loše za onoga ko čeka organ. 

„U Hrvatskoj je od početka godine zatraženo od porodica 50 saglasnosti za doniranje organa, u našoj zemlji svega 11 a dobijena je samo jedna saglasnost. Prema svemu sudeći postoji prostor za unapređenje u oblasti koordinisanog pristupa transplantacionom sistemu, kako bi svaki put kada se desi moždana smrti i ispostavi se da je pacijent potencijalni donor od porodice zatraži saglasnost za doniranje organa. Svako propušteno pitanje upućeno porodici je potencijalno propuštena šansa za život nekog od pacijenata sa liste čekanja. Uz Zakon, koordinisan pristup, neophodno je da transplantacije dobiju nacionalni prioritet“, tvrdi . Ljudi imaju pravo da budu zbunjeni, da ne razumeju, ali država uz podršku medija, udruženja pacijenata i verskih zajednica treba da uz jednu kontinuiranu i višegodišnju kampanju deluje, tako da što je moguće više razjasne sve stigme i predrasude koji postoje u ovoj kompleksnoj oblasti. Zato verujemo da bi mogućnost da ljudi izraze svoju volju u dva registra, bilo da su za ili protiv doniranja organa, povratio poverenje u sistem i svakom dao mogućnost da odlučuje o svom telu i potencijalnom doniranju organa u slučaju moždane smrti“, zaključuje Jović.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.