Zašto autokrate mrze krizu koju bi trebalo da vole?

Piše: Ivan Krastev, Novi magazin.

Kada Istočnoevropljanin moje generacije gleda trenutne proteste u Belorusiji, čini mu se da prelistava stare foto-albume. Prizori radnika koji štrajkuju vraćaju u sećanje brodogradilište u poljskom gradu Gdanjsku i pokret Solidarnost osamdesetih. Dilema Moskve da li da predsedniku Aleksandru Lukašenku ponudi “prijateljsku” podršku podseća me na Čehoslovačku 1968, kada su sovjetske trupe ušle u češku prestonicu da uguše popularno Praško proleće. Upadljiva nesposobnost Zapada da podrži građansko društvo u Belorusiji vraća u 1989, mada ne u Istočnoj Evropi već u Kini. Ključno je pitanje ovog trenutka hoće li Lukašenko ponoviti tragediju Tjenanmena.

Ivan Krastev: Posle Evrope
Samizdat B92

Ono o čemu najviše razmišljam nisu protestni pokreti moje mladosti već prirodna katastrofa. Pobuna u Belorusiji u senci je Černobila, najveće nuklearne katastrofe u istoriji čovečanstva, koja se dogodila u susednoj sovjetskoj republici Ukrajini. Trideset četiri godine kasnije građani su shvatili da se ništa u njihovoj zemlji nije promenilo i da ih vodi vlada spremna da žrtvuje svoj narod kako bi prikrila raspad režima.

PRELOMNA TAČKA: Ovog proleća, kada je cela Evropa bila u karantinu kako bi se izborila s pandemijom koronavirusa, Lukašenko je obavestio Beloruse da nemaju čega da se plaše. Najbolje što mogu da urade, rekao je, bilo bi da ignorišu globalnu histeriju, odu na fudbalske stadione i navijaju za svoje omiljene timove. Mnogi su to i učinili, mnogi su se zarazili virusom i umrli. Možemo samo da spekulišemo koliko bi Belorusa izašlo na ulice da nije covida-19. Ali jasno je da je nemaran odgovor vlade na pandemiju bio prelomna tačka.

Protesti u Belorusiji treba da nas nateraju da ponovo razmislimo o vezi između pandemije i autoritarizma. Inficira li virus naša društva autoritarnom vladavinom ili, umesto toga, može da ojača demokratski imunitet?

Neki strahuju da će više od bilo koje druge krize, opasnost po javno zdravlje poput ove navesti ljude da prihvate ograničenje svojih sloboda u nadi da će poboljšati ličnu bezbednost. Pandemija je povećala tolerantnost prema invanzivnom nadziranju i zabranama slobode okupljanja. U nekoliko Zapadnih zemalja – uključujući SAD i Nemačku – dolazilo je do protesta javnosti protiv obaveznog nošenja maski i karantina.

U isto vreme pandemija je nagrizla moć autokrata i onih sklonih autokratiji. Instinktivne reakcije vođa kao što su Lukašenko u Belorusiji, Vladimir Putin u Rusiji, Žair Bolsonaro u Brazilu i Donald Tramp u SAD nisu bile da iskoriste vanredno stanje da prošire svoju moć već da umanje ozbiljnost pandemije.

Zašto autoritarne vođe koje se hrane krizama i cvetaju dok vlada strah oklevaju da iskoriste priliku? Zašto se čini da mrze krizu koju bi trebalo da vole? Odgovor je potpuno jasan – autokrate uživaju samo u krizama koje sami proizvedu. Njima su potrebni neprijatelji koje će da pobede, a ne problemi za rešavanje. Sloboda koju autokratski lideri najviše neguju jeste sloboda da biraju koja kriza zaslužuje odgovor. To je svojstvo koje im dozvoljava da projektuju sliku božanske moći.

U prekovidskoj Rusiji Putin je mogao da “reši” jednu krizu tako što je proizveo drugu. Posle protesta 2011-12. preokrenuo je pad svoje popularnosti dramatičnom aneksijom Krima. Tramp je ranije mogao da tvrdi da su karavani s migrantima iz Meksika najveća pretnja s kojom se njegova zemlja suočava i da se ne obazire na civilizacijsku opasnost od klimatskih promena. U eri koronavirusa to više nije moguće.

SAMO JEDNA KRIZA: Postoji samo ta jedna kriza, ovde i sada – pandemija. O vladama se sudi na osnovu toga kako je rešavaju. Autoritarni akteri ne samo da se gnušaju kriza koje nisu slobodno izabrali već takođe ne vole ni “izuzetne situacije” koje ih prisiljavaju da odgovore standardizovanim pravilima i protokolima, a ne tako što će činiti neobavezne, ad hok poteze. Najobičniji postupci kao što su fizičko distanciranje, samoizolacija i pranje ruku najbolji su način da se zaustavi širenje virusa. Tu ne pomažu vođini čvrsti potezi genija. Poštovanje pravila nije isto što i povinovanje naređenjima.

U svetu covida-19 za autokratske elite još je strašnije to što nemaju ključnu prednost koju uživaju sve demokratske vođe – luksuz da prežive čak i kada ispadnu slabi. Zamislite da Putin naredi svim građanima Rusije da nose maske, a polovina stanovništva odluči da ne posluša. Za demokratskog lidera to bi bila neprijatnost; za autokratu to je direktno dovođenje u pitanje njegove moći.

Sveprisutnost bolesti takođe predstavlja izazov za autokrate. Pošto je pandemija zahvatila svaku državu u svetu, građani mogu da porede poteze svoje vlade s postupcima drugih. Uspeh ili neuspeh u zaravnjenju krive ima zajedničke parametre, omogućava poređenje među nacijama i pritiska vlade koje su ranije uspevale da se izoluju od javnih kritika.

U ovom kontekstu covid-19 postao je smrtna opasnost za okoštale autoritarne režime kao što je Lukašenkov u Belorusiji. Još uvek je moguće da pacijent preživi ako ga stave u veštačku komu u Putinovom urgentnom centru. Sada je, međutim, jasno da je virus pre prokletstvo nego blagoslov za autokrate poput njega.

Černobilska tragedija omogućila je 1986. građanima Sovjetskog Saveza da vide stvarnost komunističkog sistema skrivenu iza državne propagande. Nije bio svemoćan. U stvari, nije bio čak ni kompetentan. Taj režim je potrajao još svega nekoliko godina.

Autor je predsedavajući Centra za liberalne strategije u Sofiji i stalni saradnik Instituta za humanističke nauke u Beču

Članak je objavljen u Njujork tajmsu.

Prevela: Tamara Jorgovanović

Članak je prenet sa portala Novi magazin.