Zapisi prve generacije srpskih pitomaca

Piše: Ljubinka Trgovčević

“Putovanje, to je najlepša i najveća škola, ili škola posle sviju škola, jer inače kad bi čovek nepriugotovljen i samo kao vetar putovao, mogao bi se upodobiti ždralovima i lastama koje zemlje prelete bez ikakve druge polze osim što se uklone od mraza u toplije zemlje. Čovek kad putuje treba da se pri svačem onom zadrži, što na tom njegovom putu izađe pred njega kao nešto novo, nepoznato, neobično. Čovek na putovanju često nailazi na takve običaje kojima se čudi ili smeje, no koji običaji, onde gde su, nisu ništa čudnovati ni smešni /…/ Čovek na putovanju treba da sve ono povtori što je u školi čitao i učio. Treba na putovanju da uči sadašnjost”, zapisao je u Pismima iz Grajsfalda književnik i jedan od prvih srpskih putopisaca, Ljubomir Nenadović.

A sredinom 19. veka nije bilo jednostavno putovati iz Srbije u Evropu, iako je ona počinjala čim se iz beogradske Savamale pređe na drugu obalu reke. Železnice na tom delu Evrope još nije bilo, jer je prva pruga koja je od Pešte stizala do Zemuna otvorena krajem 1883, a godinu dana kasnije puštena je ona koja je od Beograda vodila ka Nišu sa modernom staničnom zgradom.

Do tada je put do evropskih gradova počinjao skelom, čamcem, pa čezom ili drugim zapregama, potom parobrodom (“damšifom”) uz Dunav do Pešte, Bratislave, Beča, dok se nije stiglo do destinacije odakle je kretala i železnica.

Polazilo se sa Savskog pristaništa. Putnici su bili trgovci, špijuni, pa i poneki đak koji je po sopstvenoj želji i mogućnosti ili po izboru vlade, odlazio na strane škole.

PRETHODNICI I NASTAVLJAČI: Oktobra 1849. godine “nas pet praviteljstvom za pitomce narodne izabrani, i još jedan o svome trošku nađemo se izjutra na obali Save. Sveta je mlogo bilo, a naši drugovi okruživali su nas. Daleki put, i dugi rastanak od mile domovine tu je. Srce je počelo življe kucati. Tri velika čamca stajala su spremljena, i svi tri bijahu puni pratioca naši do Zemuna. Mi se izljubismo sa ostajućima /…/ i nama se sad valjalo sa onima oprostiti, s kojima smo živeli i odrasli”, zabeležio je budući student, kasniji političar, Jevrem Grujić.

Samo nekoliko godina ranije su sa istog mesta krenuli njegovi prethodnici i već su se u jesen 1845. godine upoznali sa železnicom, jednim od najvećih izuma 19. veka.

Među njima je bio i Dimitrije Matić koji je na putu za Berlin na Bečkoj železničkoj stanici kupio kartu za Prag i sa divljenjem opisao čudo “kad su kola počela leteti. Sveta je dosta bilo u više cugova i kola je mnogo privezano bilo /…/ Udobnost je velika, i kao u sobi sedili smo, i išli od štacije do štacije /…/ Samo dve šine putem, vrlo jake i to debele /…/ i po ovima debeli točkovi parni kola lete, bez da ikad s nji spadaju /…/ ništa nije divnije nego kad se dvoja parna kola mimoiđu leteći jedna pored drugi; žmarci čoveka obuzimaju”. ‘Strava’ je uhvatila i studenta Jevrema Grujića kada se prvi put susreo sa ovim čudom tehnike, pa je prethodni opis svog kolege dopunio: “Na više od 20 mesta išao e gvozdeni put kroz presečena brda. To e kroz zemlju lagumi, ali kamenom ozidat, da se zemlja ne ospe. Kad se unutra nastupi čoeka čisto stra obuzme, er tu se ništa na svetu onde ne vidi, već što na nekim mestima sveće zapale”.

Sredinom 19. veka železnica je bila tek ponegde napravljena te su putnici do krajnjeg odredišta morali dugo da putuju i da menjaju prevozna sredstva. Grujić je zabeležio da je iz Hajdelberga krenuo i “došao sam do varoši Manhajma na gvozdenom putu, odatle u damšifu na reki Rajni do Bona varoši /…/ a dalj na gvozdenom putu sam ovamo pođo. Prošao sam tako neke varoši i pre nekoliko dana došao sam ovde u Kraljevstvo belgijsko i sad sam u varoši Liježu”.

A kada je krajem 1853. godine po drugi put krenuo za Pariz, putovanje je sa prekidima trajalo punih 18 dana; pet dana je putovao do Praga, potom je prošao kroz Drezden, Lajpcig, Hale, Frankfurt, Darmštat i Hajdelberg, sve do Pariza.

Ali ovi mladići nisu u Evropu krenuli u skitnju, koja je, opažao je Grujić, bila sramotna u Srbiji, dok je među studentima bilo uobičajeno da menjaju gradove studija i da putuju tokom raspusta. Isto onako prilježno kako su učili, upoznavali su gradove, kulturu, mentalitet i običaje zemalja koje su pohodili. Najveći putnik među njima bio je Ljubomir Nenadović, koji je u nekoliko godina sredine 19. veka obišao najznačajnije evropske gradove i o njima ostavio brojne beleške. O nekima je sa radošću pisao, kao, na primer, o Napulju gde se susreo i sa vladikom Petrom Petrovićem Njegošem; smatrao je da u takvim gradovima bi bilo šteta da putnik čita ili piše, dok se o nemačkim oblastima moglo beležiti jer “peskovite prajske /pruske/ ravnice ili švajcarske česte kiše zadrže putnika u sobi i on mora onda da piše”.

A u “Neapolju pesnik treba da peva, virtuoz da svira, slikar da slika; a mi svi ostali samo da gledamo”. Već te 1851. godine taj veliki putnik je Napulju davao prednost nad ostalim velikim gradovima: “Posle Londona i Pariza Neapolj je najveća varoš u Jevropi, ali za njegove okoline kažu da su najlepše u celom svetu /…/ I sama varoš vrlo je lepa, i za putnike koji ovuda rado putuju, u svemu udešena. Njene pijace, njene ulice, crkve i palate, njeni hoteli i pozorišta zadovolje i one putnike koji su na pariskim bulevarima šetali i u prvim nemačkim varošima živeli.”

U Rimu aprila iste godine nije našao ‘stare’ Rimljane, grad nije ostavio na njega snažan utisak, ali ga je podsetio na sve ono što je do tada učio: “Kada čovek prvi put ulazi u ovakvu jednu varoš s kojom je svetska istorija tako tesno skopčana, obuzmu ga neka osećanja o kojima ne može sam sebi računa dati: osvrće se svuda gde će da vidi one ljude i događaje o kojima je čitao i slušao /…/ Mesto trijumfa, idu po ulicama litije; mesto bogatih Krasusa, Lukula, Vitelija, prosjaci ne dadu iz kuće ti izaći; mesto Cincinata, Katona, Bruta, sretaš po ulicama bose kaluđere”. Njegove uspomene iz Italije, iako često oslonjene na stereotipe o narodima i stranim kulturama, slikovite su upravo što se više oslanjao na viđeno nego na naučeno.

U jednom od tih zapisa opisuje siromašni napuljski plebs – lazarone: “Ništa ne raditi, to se kod njih zove živeti. /…/ Vazdan planduju. Lakše im je od putnika koji ovuda vrve isprositi štogod nego zaraditi /…/ Vezuv – to je njihova njiva, putnici su njihova letina, njihov bogomdani prihod”.

Pariz je bio ipak najveće zadovoljstvo mladih Srba. “Takve varoši nema na ovoj zemlji; nema je ni na suncu”– zabeležio je kasnije Ljubomir Nenadović. Tamo se jednostavno moralo otići, makar na kratko, osetiti duh grada. “To je veličanstveno pozorije. Kako je to osvetljeno, koliki se svet dviže po toj jedinstveno lepoj ulici” – uskliknuo je Dimitrije Matić koji je u grad svetlosti stigao 1848. godine. Dve godine kasnije Jevrem Grujić je opažao da u Parizu “sveta po sokacima noću ka i danju”.

PARIZ, BERLIN: To se nije menjalo ni u u doba kada je u Pariz stigao Jovan Avakumović, koji se brzo uklopio u tamošnje običaje nakon mirnog boravka u Cirihu: “Gotovo nikad nisam dolazio u stan drugojačije već samo između dva i tri sahata posle pola noći i spavao sam sutradan obično do deset sahata pre podne”.

I Berlin je bio grad koji je očarao mlade studente. Matića je već Pešta “bila dosta zablesnula”, dok je prvi utisak o pruskoj prestonici bio da je “ova lepa varoš crna”, da bi je kasnije proglasio gradom sopstvenog “umnog rođenja”. I druge oblasti ondašnjih nemačkih država bili su otkrovenje za oko i um. Selidbe iz grada u grad bile su prilika za nova saznanja. Sa putovanja dolinom Rajne, Grujić je opažao: “Stari gradići – znaci sile besni ritera, i muke kukavnog naroda – viđahu se često s obe strane Rajne. Krasni su predjeli, milina je putovati Rajnom. Gde nedosta prirode lepota i uglađenost, stvori je trud i veština prilježnog nemačkog težaka. Zaostali smo bogme u tome. Kakva ti vajda Srbine od ovo mlogo njiva imat, a od korova ne mož po njoj da prođeš?” U Hajdelbergu ga je impresionirao Univerzitet – “Zdanije univerzitetsko još iz Dušanova vremena. Blagi bože, čudno li je to. Dok smo mi za život naš i mir Evrope protiv azijatskih navala borismo, Nemci se zabavljahu ovde sa zidanjem školski zdanija, koji im i danas stoje, kad su nama i hramovi božji iz tog vremena porušeni.”

Bilo je i mesta koja nisu ostavljala utisak na ove putnike, poput Liježa, koji je, opažao je Grujić: “Varoš ova vrlo nezdrava, magluština e pokriva, zemlja e od ugarka čisto crna, sve vri po sokacima ali ovo nit više nemačko, niti se ovde nemački govori, sasvim drugi opet narod”. A često su ih predeli podsećali na domovinu, pa je Dimitrije Matić beležio na putu između Praga i Teplica: “Ja sam se divio ovom, kao da sam ceo dan po Srbiji, i to najlepšoj časti njenoj, putovao. Tako sam veseo bio, jer ovaj /…/ predel Česke sasvim na nju naliči”. Čak je i čuveni Berlinski park Tirgarten budio sećanja kao da je “u Šumadiji srbskoj”.

ŠVAJCARSKA: I Švajcarska, uređena kao “lepa bašta”, bila je zemlja gde su rado studirali. Bila je jeftinija nego veliki nemački univerzitetski centri, a istovremeno zanimljiva radi specifičnog republikanskog sistema i funkcionisanja njenih institucija. Privučeni liberalnim idejama onog doba, ta se zemlja činila sredinom “slobodnih i srećnih građana” (Matić), za koje “nema nikakve opasnosti, da će ih takva nazadnjačka ruka sprečiti u upotrebi građanskih prava i sloboda”. Za mnoge srpske mladiće je ta republika bila svestan izbor. Jovan Avakumović je beležio: “U ostalom, u Cirih i nisam došao toliko zbog profesora, koliko me je privlačilo da, na izvoru, poznam život Švajcarske republike i naroda, koji je umeo sebi obezbediti građanska prava i slobode”.

I mladom Matiću je ova republika bila bliska i tokom dvomesečnog boravka u leto 1847. godine napisao je da je upoznao više malih republika (kako je on video kantone), i da je i sam postao “republikanac za skoro dva meseca”. Pri tom je imao i strepnju za opstanak konfederacije: “Vreme će nam pokazati, šta će biti od ove razvezane republike, koja je kao poveća jedina u Evropi. Ako se uslože Švajcarci obstaće naravno. Inače, da bog da, da ne bude progutana od nesiti.”

Tada je za republiku bio i mladi Jevrem Grujić koji je jula 1851. godine u Parizu posmatrao vojnu smotru pod voćstvom tadašnjeg predsednika francuske Druge Republike Luja Napoleona Bonaparte, koji će već sledeće godine postati car Napoleon III: “Bilo se mnogo vojske u Marsovom polju skupilo, gdi je predsednik republike došao i smotru držao. Francuzi su putem vikali: jedni da živi Napoleon, drugi: da živi republika. Ja smo i moj prijatelj Buje ćutali a da smo vikati teli najpre bi za republiku usta otvorili.”

Ovim prvim generacijama srpskih intelektualaca sloboda je bila ideja vodilja, jer su upravo u ondašnjoj Evropi bili svedoci revolucionarnih pobuna, zahteva za jednakošću, građanskim i nacionalnim pravima. Još je 1846. godine Nenadović beležio da “nema još ni sto godina od kako je Evropa postala, ono što mi reknemo, evropska. Tek Francuska revolucija zatvorila je vrata srednjem veku, i buknula i ispunila ceo svet svojom slavom i sa krvavim rukama na sve strane i u sve zemlje presađivala slobodu i jednakost”.

Dve godine kasnije je jasno stao na stranu revolucije iskazom: “Od kad Prusi mole kralja da im dade ustav a on sve odlaže od godine do godine, jer mu se čini da bi time iz svog mnimog neba spustio se čovečanstvu”. Nacionalni pokreti i zahtevi za ukidanje feudalizma koji su 1848. zahvatili celu Evropu, pa i nemačke države, zapitali su Matića: “Videćemo šta će mirni, skoro, na žalost, uspavani Nemci činiti. Oćeju li i sada dremati? Teško njima ako se i sada ne probude, ili bar neka se ne žale da ih 30 tirana udručavaju” a malo kasnije je u Parizu sa oduševljenjem opisivao da se čuju “svuda zvuci Marseljeze”, te pesme “života francuskog”.

Ove ideje su im bile svojevrsni prtljag koji su poneli u domovinu. Blagodeti evropske kulture i znanja koje su im bila pristupačna otežavali su njihov povratak jer kod kuće nisu imali iste uslove, ali su istovremeno sa čežnjom čekali povratak i svoje učešće u emancipaciji sopstvene države.

OPREČNA OSEĆANJA: Dimitrije Matić je u svojevrsnom oproštaju sa Nemačkom beležio da zemlju svog školovanja neće zaboraviti “jer sam u tebi ono dobio, što sam tražio”. Ta oprečna osećanja, žalost zbog odlaska i želja za povratkom kući, opisao je Jovan Avakumović: “A pod utiskom približavanja tog rastanka, u meni su se pojavila dva suprotna osećaja. Jedan od tih osećaja, bila je moja žudnja, da što pre dođem u otadžbinu i vidim: majku, sestre, familiju i prijatelje, posle nekoliko godina mog neprestanog bavljenja u stranim zemljama i da se stupanjem u državnu službu odužim otadžbini, koja me je školovala. A drugi od tih osećaja bio je u onoj neizbežnoj primami koju Pariz, svojom lepotom, veličinom i prijatnim životom u njemu, sasvim prirodno izaziva kod svakoga, koji je okusio lepote i draži Pariza. Ta dva suprotna osećaja lomila su se tada između sebe, koji će od njih odneti prevagu /…/ u sukobu tih osećaja, kod mene tada održao prevagu onaj prvi osećaj: žudnja, da se što pre vratim u otadžbinu, da vidim majku i ostale rođake i prijatelje, i da poslužim otadžbini. Sa takvim osećajem pošao sam, krajem oktobra 1865 godine, iz Pariza u otadžbinu”.

I vraćali su sa na mesto odakle su krenuli – Savsko pristanište. Tu je prestajala nostalgija za domovinom a ostajalo samo znanje koje su sa sobom poneli. “Držim da nije potrebno da opisujem, sa kakvim sam osećajima, posle tri godine boravljenja van otadžbine, stupio nogom na savsku obalu u Beogradu” – kasnije je opisao Avakumović – “To je vrlo lako pojmiti, kad se zamisli dvoje. Prvo, da sam tada došao u mesto mojega rođenja, za mene puno dragih uspomena iz mog detinjstva i školovanja. I drugo, kad se zna da je tim mojim dolaskom u Beograd, nastao momenat, da, posle tri godine boravljenja u tuđini, majci poljubim ruku i da se vidim i pozdravim sa mnogobrojnom rodbinom koja, sa mojom majkom, beše došla na savsku obalu da me sačeka. Grljenju i radosti uzajamnoj, gotovo, nije bilo kraja.”.

Prva Svetska izložba

Prva Svetska izložba otvorena u Londonu 1851. godine je bila poseban izazov za ljude okrenute napredku kakav je bio i Jevrem Grujić. Iskoristio je svoj boravak u Parizu da sredinom avgusta 1851. otputuje u London sa par godina ranije izgrađene prvobitne pariske železničke stanice Gare de Nord , o čemu je ostavio zapis.

“U podne sam bio na mestu odakle polazi severni gvozdeni put. Tu je jedna grdna velika kuća. Oko nje su kola i lokomotive a u njoj prostrane lepe sobe. Tu se u jednima plaća za put i uzima isprava za to, u drugima se pričeka dokle određeni sat za polazak ne izbije, u nekima su opet sobama krčme i kafane. Od te kuće odvojeni su jošt natkrilja ispod koi gvozdeni put polazi, i pod koji dolazi. Tako sve u suvo. U avliji stoje i omnibusi, što putnike dovoze i odvoze /…/ Kad se sa gvozdenog puta siđe, sedni na kola pa u meanu, ali kakve su to meane. To se odma zazvoni, preko deset slugu izađe pred tebe, klanjat se do zemlje, odvedu te odmah u nameštenu sobu /…/ Po trideset, po pedeset, nekiput po sto takova puna kola otegnu se putem a sve gvozdenim sindžirima jedni za drugi zakačena. Pošto se svako smesti služitelji vratanca na sobama pozatvaraše, i onda se lokomotiva dovuče. To su opet kao kakva kola sa četiri točka, Tu je gvozdena vuruna, di kameni ugljen gori i kazan u kome voda vri. To daje u paru silu, koja ga kola ćera. Svi zakačiše za ostala i sad će ta kola da vuku sva ostala.”

Leto i saznavanje

Letnja putovanja nisu bila samo zadovoljstvo već i prilika da se upoznaju strani politički i pravni sistemi i institucije. Jedan od prvih srpskih stipendista za pravne nauke Dimitrije Matić je tokom leta 1847. godine ne samo obilazio prirodne lepote Švajcarske, već je i dobar deo vremena posvetio stručnom usavršavanju i poseti raznim ustanovama. U dnevniku iz Ženeve beležio je: “Pohodio sam apsove ovdašnje Maison détention i Maison penitentiaire. To uređenje apsova vredno je videti. U prvi aps dolaze samo oni, koji nisu osuđeni preko godinu apsa, u drugi koji su osuđeni preko tog vremena /…/ Apsenici, i u jednom i u drugom domu, preko ceo dan moraju raditi. Ako su deca, uče se zanatu, pa kad odtud iziđu dobiju tutora, koji im službu nalazi, i za celog života njinog prati i svojim nadziranjem /…/ Prisustvovao sam pri suđenju ovd. Trgovačkog suda prvog stepena. Do 15 advokata sede u svom odelu, predstavljajući parnične strane, pa se prepiru na dane rokove /…/ Prisustvovao sam pri Apelacionom sudu u građanskim sporovima. Dva opunomoćena advokata branili su svoje moćodavce. Presedatelj, dva člana suda i sekretar, to je sve. Pri suđenju žiri bio sam više puta. Ovo ovako biva: svaki ovd. građanin ima pravo biti žiri. Na godinu od sviju građana izbere se 300. /…/ Danas u 9 sati otišao sam u kalvinsku crkvu /…/ Sveštenik ovd. g. Minje, koji je u isto vreme profesor bogoslovije, držao je poučiteljnu reč /…/ Njegove reči, njegov pogled, potresaju slušatelja. Moć čestita sveštenika, na svoje umno stado, velika je /…/ A to je, pone, opštepoznata stvar, da bez vrlo obrazovani sveštenika ni narod se obrazovati upravo ne može /…/ Kamo sreće, da i mi dovoljno dobri sveštenika imamo.”

Berlin, varoš bogata knjigama

Znanje po koje su došli dobijali su od uglednih profesora i knjiga koje im u Srbiji nisu bile dostupne. U prvom susretu sa Berlinom, septembra 1845. godine, Dimitrije Matić je zapazio: “Ova varoš je, doista, bogata sa knjigama i sredstvima svakojakim za izobraženije. Prodavnice su pune knjiga i vrlo krasni načertanija, svuda se svet po sokaci oko nji kupi i gleda ji, pa i ja više vremena na njima, kad kud idem provedem”. I pored ovog obilja literature, njegov zemljak Ljuba Nenadović kao da je živeo u naše vreme jer je uočio u Pismima iz Nemačke: “Naučne knjige morate tražiti, zabavne knjige trče same za vama”.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.