Vrh Srbije između Evrope i Azije

Piše: Mijat Lakićević, Novi magazin

Izazovi pred kojima je Srbija danas nisu od juče; oni su stari oko 200 godina. Reč je o modernizaciji, odnosno o nemoći da na pitanje kome će se privoleti carstvu, Zapadu ili Istoku, pruži definitivan odgovor odlukom da se priključi evropskoj civilizaciji. U savremenosti, potraga za tim odgovorom ima i dodatnu političku dimenziju: da li se do njega dolazi jednokratnim činom ili kompromisom. Ovo bi, u najkraćem, mogao biti rezime okruglog stola „Srpski izazovi – u svetlu velikih pregrupisavanja“, koji su nedavno organizovali Škola političke ekologije, Građanski demokratski forum i Novi magazin.

TA TEŠKA REČ KOMPROMIS: Potrebom i mogućnošću kompromisnog rešavanja društvenih dilema i sporova u današnjoj Srbiji bavio se Jovan Komšić, urednik zbornika „Srpski izazovi: U svetlu globalnih trendova treće decenije 21. veka“, koji je poslužio kao osnova za razgovor. Komšić je pošao od pitanja „da li će naša politička klasa i dalje moći da nastavi sa demagoškim udvaranjem masovno zastupljenim stereotipima i predrasudama koje, inače, već decenijama sama indukuje, ne hajući za posledice?“ Pri čemu, dodao je Komšić, „te posledice mogu poprimiti epidemijske razmere nove, još opasnije masovne autodestrukcije.“

Sa druge strane sledi pitanje – zašto na strani ostataka nekadašnjeg robusnog (i uticajnog) civilnog društva jedan segment profesorijalno-analitičke branše, medija i evropski opredeljenog, a stranački ‘zgađenog’ građanstva i dalje misli da jedinu šansu promena može doneti ‘jednočinka’ revolucionarnog ‘praska’, bez bilo kakvih kompromisa s postojećim režimom i realpolitičkih potraga za uspostavljanjem elementarnih pretpostavki sistema uzajamnih garancija vlasti i opozicije?“

Komšić ističe da „tamo gde se kompromisi preziru, saradnja je teška i postoji veća verovatnoća da se sukobi ne razreše.“ Kompromis, zapravo, „znači umeće da se pređe prag ‘divljeg društva’ i političari nateraju na prevladavanje siledžijskog mentaliteta i poslovične ‘ili – ili’ politike. Ovde se pozvao na Norberta Bobija, „uglednog protagonistu pravne države i liberalne demokratije“, prema čijim rečima se rešenje „postiže samo trenutnim sporazumima, primirjima i onim dugotrajnim mirovnim ugovorima koji jesu ustavi“.

Prema Komšićevom mišljenju, „savezništva s nedemokratskim nacijama i autoritarnim kulturama ni u kom slučaju ne mogu bolje garantovati i promicati civilizacijsko dostignuće izbornog takmičenja i mirne smene vlasti nego što tome mogu doprineti sistemske interakcije sa demokratskom stranom sveta“.

Istoričarka Latinka Perović je akcenat stavila na korene ključnog izazova pred kojim je (i) danas Srbija. Reč je o modernizaciji:

„Za srpsku državu ključno je bilo čemu dati prioritet. Da li unutrašnjem razvoju države, njenoj privrednoj modernizaciji, demokratizaciji, obrazovanju, uopšte kulturno-emancipatorskom prosvetiteljskom pokretu“, ili se orijentisati na „rešavanje nacionalnog pitanja kao državnog pitanja“ izraženog u poznatoj formuli „svi Srbi u jednoj državi“. Orijentacija na ovo drugo, tj. na „teritorijalni princip, podrazumevala je česte ratove u kojima se nije pitalo za vrednost takvog resursa kao što je ljudski resurs i onda se stvorila kultura žrtvovanja koja je uvek, zapravo, predstavljala osnovu za novi rat. Neću da nabrajam sve te ratove, ali Srbija je, uglavnom, bila na tom tragu da putem ratova zaokruži državni prostor i ujedini narod.“

Perović dodaje da je uz to išla i „odgovarajuća spoljna politika koja je značila oslonac na Rusiju“.

Pitanje modernizacije je ključno, nastavlja poznata istoričarka, zato što ono „utiče i na društvo u Srbiji jer ako vi kao cilj imate, pre svega, zaokruženje svog etničkog korpusa, vama su irelevantni svi drugi procesi unutar realne države. U težnji za imaginarnim, sporedni postaju ciljevi ekonomskog prosperiteta, kulturnog i naročito demokratskog razvoja. Tome se pretpostavlja čvrsto jedinstvo koje se preko škole, crkve i čitavog državnog sistema utiskuje u glavu svakog pojedinca. S tim je povezano i uverenje koje imamo već kod ranih radikala u Srbiji, da i naš odnos prema modernom svetu koji, naravno, tada kao i sada modernizuje Evropa, mora biti takav da mi prihvatamo forme, ali ne i suštinu evropske civilizacije“.

Do obrta u ovoj politici došlo je za vreme premijera Zorana Đinđića, ali je njegovim ubistvom „barijera za našu dalju evoluciju – evropeizaciju, demokratizaciju i modernizaciju“ ponovo podignuta „i mi se od tada batrgamo u prividnoj konfuziji, a stvarno u velikodržavnoj, nacionalističkoj, amodernoj politici“ rekla je Latinka Perović.

ZABORAVLJENO NAJVAŽNIJE: Profesor i diplomata Ivo Visković pažnju je usmerio na spoljnu politiku Srbije. Njena konstrukcijska greška je u shvatanju da „mi stalno ističemo svoju različitost od drugih, da se prikazujemo kao narod, kao društvo koje ima takve specifičnosti da se sa drugima ne može lako uskladiti, što je vrlo štetno sa stanovišta političke kulture“. Iz toga je proistekla „koncepcija, stvorena još za vreme prethodne, demokratske vlasti, da imamo takozvana četiri stuba spoljne politike“.

Međutim, ističe Visković, „zaboravljen je glavni, peti stub – okruženje“: „Ne samo za male zemlje, ali naročito za male zemlje, spoljna politika počinje na granici. Zaboraviti to, znači ili se opredeliti za nešto megalomansko ili ne biti sposoban da shvatiš realnost. Srbija ne može biti ravnopravan partner velikim silama. Ona od njih može samo primati uticaj, ali ne može na njih uticati. Upućeni smo na susede, zemlje bivše Jugoslavije i na druge susedne zemlje.“

Kada je reč o aktuelnom, „prelomnom trenutku“, Visković postavlja pitanje „može li se dogoditi da Srbija opet izabere pogrešnu stranu?“ I odgovara da je to „i te kako moguće jer oni koji su za evropsku opciju, nažalost, nisu većina: „Jačaju one snage koje ja ne bih nazvao rusofilima jer poštujem ljude koji vole Rusiju i njenu kulturu. Ovo je rusopatofilija, patološki odnos prema Rusiji samo zato da bi se pariralo politici ili uticaju Zapada.“ Nasuprot uvreženom mišljenju da je politika Srbije principijelna, Visković ističe da smo „mi vrednosti potpuno zanemarili, gledamo samo ono što je naš interes, pri čemu ni taj svoj interes ne sagledavamo na pravi način, što će, bojim se, vrlo brzo dovesti do negativnih posledica, pogotovo sa susedima. Ideja o srpskom svetu i predsedniku svih Srba vodi nas u sukob s komšijama. Sa druge strane, izgubili smo poverenje Evrope i mnoge diplomate su mi rekle da naše državno rukovodstvo s njima ‘igra igru’ i da bismo to mogli skupo da platimo“.

Vraćajući raspravu na unutrašnjopolitički plan, profesor Fakulteta političkih nauka Slaviša Orlović kaže da je „nakon obnavljanja višepartizma, zapravo došlo do kontinuiteta s vladavinom jedne partije i partijske države“. Pored toga, „delovanje partija je, sa jedne strane, obeleženo partokratijom koja se ogleda u klijentelizmu, partijskom zapošljavanju i ‘kolonizaciji’ države. Sa druge strane, evidentno je nastojanje današnjih vlasti da se zaodenu evropskom odorom i tako zadobiju spoljnu legitimaciju.“ Međutim, „procesi evropeizacije zahtevaju čvrst i stabilan konsenzus o članstvu u Evropskoj uniji, do čega u Srbiji nikada nije došlo“.

Sukob zapadnjaka i nacionalista“, prema rečima profesora FPN-a, „ogledao se i na poslednjim izborima“: „Dozvolite da budem realista, trebaće jedno tri decenije ozbiljnog rada da se stvari dovedu na razinu prihvatljivosti i podnošljivosti. A i to pod pretpostavkom da svijet ne ode u varvarstvo i u samouništenje, što se, nadam se, neće dogoditi“, kazao je Lino Veljak.

Tekst je prenet iz Novog magazina.