Vojislav Bekvalac – O Pomirenju

Piše: Vojislav Bekvalac

Ljudi se žele osloboditi prošlosti, s pravom, budući da se ne može živeti u njenoj senci i pošto teroru nema kraja ako se krivica i nasilje samo iznova vraćaju krivicom i nasiljem. Činjenica da se odbrana od krivice tako apsurdno kombinuje sa mislima o pomirenju dovoljan je povod za razmišljanja o stanju u regionu iz kojeg, čak i danas, proizlazi sećanje na užas, a okleva se da ga nazovemo pravim imenom.

Rasprave o suštini pomirenja aktuelizovane su posle događaja u nemačkom gradu Bidburgu 5. maja 1985. Američki predsednik Ronald Regan posetio je groblje zajedno s tadašnjim zapadnonemačkim kancelarom Helmutom Kolom i odao počast mrtvima, među kojima su se nalazili i pripadnici SS-a. Ta poseta izazvala je žestoke reakcije i proteste; inspirisala je američku punk rock grupu Ramones da snimi protestnu pesmu “Bonzo Goes to Bitburg”, (“Bonzo ide u Bitburg”), koju su izdali kao singl u Velikoj Britaniji. Kao naslov je poslužio Bonzo, šimpanza koji je 1951. nastupio zajedno s Reganom, tada holivudskim glumcem, u komediji “Bedtime for Bonzo”.

Pomirenje sugeriše želju, ako je moguće, za brisanjem memorije. Stav da bi bilo ispravno da sve oproste i zaborave oni kojima je učinjena nepravda izražava obično strana koja je počinila nepravdu.

Jednom je napisano da u kući obešenog ne treba govoriti o omči; u suprotnom ćete završiti sa resentimentom. Resentiment je neizlečiv, uporan osećaj mržnje i prezira koji se javlja kod određenih pojedinaca i grupa. Može prožeti čitavu kulturu i moralni sistem. Osećaj resentimenta dovodi do lažnih moralnih presuda, donetih prema drugim ljudima koji su lišeni ovog osećanja. (Max Scheler, Ressentiment, Marquette University Press, Wisconsin 1994.) Resentimet o kojem je pisao Maks Šeler upućuje na saznanje da ustrajna mržnja mrzi mrvicu više nego što je cilj naše mržnje – pojedinac, nacija ili društvena grupa.

Kako eliminisati mržnju? To što će “Bonzo” možda otići u Bitburg, posetiti Jasenovac ili Srebrenicu ne eliminiše mržnju. Trebalo bi govoriti o nacionalizmu. Ovde je sve počelo konvergencijom nacionalista i komunista, slično nemačkom iskustvu tridesetih. Smatram da je i dalje postojanje nacionalizma u procesima demokratije, opasnije od govora protiv demokratije i ljudskih i manjinskih prava. Infiltracija je objektivna, sumnjive figure se vraćaju na pozicije moći zato što ih sadašnji uslovi favorizuju. Pomirenje ne znači uspostavljanje kompleksa krivice. U vezi s tim, ljudi se uvek pozivaju na takozvani kompleks krivice.

Svi mi danas takođe prepoznajemo spremnost da poreknemo ili omalovažimo ono što se dogodilo, koliko god je teško zamisliti da se ljudi ne stide tvrditi da je ubijeno sigurno samo par hiljada ljudi u Srebrenici, a ne osam. Da se zna ko je bio “đavo”, da se genocid u Srebrenici ne može porediti sa Jasenovcem. Politika je postala profesija knjigovođa smrti. Poravnavanje računa o krivici već je nešto neljudski, u donošenju tih predračuna u žurbi da se izostave samorefleksije, kroz kontra optužbe.

Da li bismo opterećivanje prošlošću trebali smatrati patološkim, dok je zdrava i realna osoba zaokupljena sadašnjošću i njenim praktičnim brigama? Putevi, avioni mig-29, bolnice, škole, ruska vakcina, strane investicije; da ali!?

Teodor Adorno je pisao: “To bi značilo prisvojiti moral iz ‘A tako je dobro kao da se nikada nije dogodilo’, koji je napisao Gete, ali ga je đavo izgovorio u odlučujućoj tački Fausta da bi otkrio njegov najdublji princip: uništavanje sećanja. Ubijene treba varati, čak i zbog jedne stvari koju im naša nemoć može dodeliti: sećanja. Fiksni stav onih koji ne žele ništa da čuju ili znaju slaže se s moćnom istorijskom tendencijom.” (T. W. Adorno, Gesammelte Schriften, vol. 10, pt. 2. Suhrkamp Verlag, 1977, str. 559-60)

Put pomirenja mora da se uspostavi projekcijom slobodnog pojedinca, uz priznanje kako trenutno stvari idu loše po demokratiju. “Na jeziku filozofije reklo bi se da se u otuđenju ljudi od demokratije ogleda otuđenje društva od njega samog.” (T. W. Adorno, citirano). Demokratija i slobodouman pojedinac siguran su put ka pomirenju.

Konačno, možda smo mi Srbi posebno pogođeni presudama Haškog tribunala. U isto vreme, ako pogledate Enciklopedije genocida, tamo je zastupljeno nekoliko pojedinaca srpske skore prošlosti (Encyclopedia of Genocide and Crimes Against Humanity, Dinah L. Shelton) Tačno je da su Srbi najviše osuđeni u Hagu, ali pitanje koje se nameće jeste: “Da su hrvatski generali i oslobođeni Bošnjaci osuđeni, da su kazne drugačije distribuirane, da li bi tako protumačena pravda bila ona u kojoj bi se Srebrenice manje stideli?”

Vojislav Bekvalac, sociolog i nezavisni filozof; bio urednik Tribine mladih, radio kratko kao reditelj, Uređivao časopis Global City, poslednje objavio studiju “Politika poetike” u knjizi Novosadska neoavangarda, Bulevar Books, 2021.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.