Vladimir Gligorov: Srbiji su neophodne liberalne reforme

Razgovarao: Mijat Lakićević, Novi magazin
(Preneto, u skraćenom obliku, iz NM br. 331, 2017. godine)

Imati Vladimira Gligorova za kolumnistu je, naravno, velika prednost, ali to ipak nije stvar bez mana. Recimo zato što nije uobičajeno da sa svojim kolumnistom napravite intervju, gde bi on dobio priliku da na jednom mestu, „integralno“, izloži svoj pogled na glavne društvene probleme. Zato smo rešili da od tog običaja odustanemo.

Srbija opet neće imati rast BDP-a veći od tri odsto i među najgorima je u regionu. Prosek Vučićeve vladavine je 1,3 odsto. Zašto Srbija ne uspeva da zabeleži iole značajnije stope rasta?

U osnovi zato što je dugoročni model privređivanja u Srbiji da država ili stranci ulažu, dok domaćinstva i, opet, država troše. To je neodrživo jer se povećavaju finansijske obaveze prema inostranstvu, pa je potrebna stabilizacija koja podrazumeva stagnaciju potrošnje kako bi se iz štednje i izvoza finansirali strani dugovi. Ranije su povremeno, najčešće posle rata, okolnosti bile takve da su strane obaveze bile male, pa je dolazilo do perioda ubrzanog rasta, obično ne duže od jedne decenije, za kojima su sledila razdoblja stagnacije kako bi se uravnotežili makroekonomski i finansijski bilansi. Sada je drukčije jer će bilansna ograničenja ostati zadugo, što onda znači da će biti potrebno da se značajnije smanji udeo potrošnje u ukupnom dohotku, da se poveća štednja i da se izvozi više, što zahteva vreme. Uz to, rđavo je zamišljena stabilizacija javnih finansija jer su povećani porezi, smanjene su plate i penzije, a nisu povećana ulaganja, ali nisu smanjene subvencije i budžetska individualna potrošnja, što je negativno delovalo na privredni rast dok nije povećana efikasnost privređivanja.

Vučić sad najavljuje značajnije povećanje plate u javnom sektoru, što onda verovatno znači i penzija, kako na to gledate?

Da, sada se teži podsticanju privrednog rasta većom potrošnjom i većim državnim ulaganjima, koja uglavnom spadaju u investiciono održavanje. Očekuje se da to relativno brzo dovede do poželjnih posledica kako ne bi bila izgubljena politička podrška. To se takođe događalo mnogo puta. Iz političkih se razloga naprosto sve vrati na preovlađujući model privređivanja. Sada stvari stoje nešto drukčije jer pristup evropskom tržištu omogućava preduzetnijima da se bar delimično oslobode zavisnosti od domaćeg tržišta i pravnih i finansijskih ustanova i ograničenja. Ali, koliko je to održivo u postojećem i u mnogo čemu sve gorem privrednom sistemu, teško je reći.

Upućuje li to na zaključak da se neće obnoviti aranžman sa MMF-om?

MMF je ustanova koja pomaže stabilizacije, nije ustanova koja reformiše ili podstiče privredni rast. Jasno je da je lakše ostvariti ciljeve stabilizacije ako se privreda oporavlja i uslovi privređivanja se poboljšavaju, ali MMF ima za cilj makroekonomsku stabilnost i, pre svega, održivost finansiranja stranih obaveza. Pa ako vlasti, recimo srpske, ne znaju kako to drukčije da obezbede nego povećanjem poreza i smanjenjem potrošnje, onda je to program koji MMF podržava. Jednom kada je to postignuto, MMF može da podrži program reformi, ali samo ako ih država želi. Tako da je sasvim svejedno da li će Srbija zatražiti da MMF potpiše novi program. Dok ne prete nelikvidnost i nesolventnost prema inostranstvu, te MMF nema finansijskih obaveza, srpska vlada je ta koja donosi i sprovodi program reformi, rasta, razvoja ili već privredne politike. MMF je u prošlosti imao takve programe i srpske vlasti su ih raskidale kada im nisu bili u političkom interesu. Kada ne tražite zajam, MMF nema načina, a nema ni znanja da vas uslovljava programom. Vlasti mogu, ako to smatraju korisnim, da MMF koriste tako da na njega prebace odgovornost, a mogu i da prekinu program koji je u toku da bi, opet, prebacile odgovornost na MMF. I jedno i drugo su koristile srpske vlasti u prošlosti.

Glavna odlika ovog koji ističe jeste makroekonomska stabilizacija, posebno fiskalna konsolidacija. Oko toga se niste slagali sa Fiskalnim savetom, zašto?

Da, mislio sam da je bolje da se smanje porezi i da se štedi na subvencijama i na drugim vidovima transfera kako bi se izbegle recesija i stagnacija. Pokušaja stabilizacije javnih finansija, recimo, zamrzavanjem plata i povećanjem poreza bilo je i ranije, ali su se pokazali neodrživim jer nema privrednog rasta. To se ponavlja, s tim što ovog puta izgleda da je došlo do zapošljavanja u nisko produktivnim aktivnostima i u neformalnoj privredi, a povećan je i izvoz. Ovo poslednje je posledica slobodnog pristupa evropskom tržištu i zapravo je jedina pozitivna promena. Za koju je verovatno najzaslužnija korekcija kursa i, makar za pojmove srpske privrede, veoma niska stopa inflacije. Naravno, sa rastom potrošnje i suprotnim kretanjima u monetarnoj politici i taj uspeh izložen je riziku.

Predsednik Vučić se, kao da je i dalje premijer, opet hvali fiskalnim suficitom. Ima li tu zaista nečega što je za pohvalu?

To je isto kao što se u nekim ranijim periodima centralna banka hvalila da je inflacija niža od ciljane. Ako ste planirali deficit a ostvarili suficit, a podbacio je privredni rast, to znači da ste ili pogrešno projektovali fiskalnu politiku ili je niste realizovali – recimo time što niste potrošili novac koji je potreban za ulaganja. Ljudi greše videći u državnom budžetu isto što i u budžetu preduzeća – deficit je gubitak, a suficit je profit. Ali država nije preduzeće i nema profit za cilj. Tako da je neplanirani suficit, ukoliko nije posledica nepredvidljivih okolnosti, nepoželjan koliko i deficit, opet pod istim uslovima predvidivosti. Uzmimo da je multiplikator fiskalne potrošnje jedan i da je ostvaren suficit od jedan odsto bruto domaćeg proizvoda, to znači da je privredni rast za jedan procentni poen niži nego što bi bio da su te pare potrošene. Naravno, i javni dug bi bio manji u odnosu na BDP isto koliko je manji ako se taj suficit iskoristi da se vrate dugovi. Ako dobro razumem, on će se potrošiti da bi se ubrzao rast, što upravo potvrđuje ovo što sam rekao.

Da li je Srbija danas ekonomski stabilna zemlja?

To zahteva ocenu stanja na tržištu rada. Kako je zaposlenost i dalje niska, nezaposlenost velika, a gotovo 50 odsto ispitanika u Balkanskom barometru kaže da bi se rado iselili iz zemlje, i to ne u susedstvo već gotovo što dalje to bolje, jasno je u kojoj je meri reč o privredno nestabilnoj ili, bolje rečeno, neperspektivnoj zemlji. U nekom času će „nevidljiva ruka“ početi da deluje stabilizujuće i da ubrza rast, ali to će biti u velikoj meri uprkos rđavoj privrednoj politici, o drugim politikama da i ne govorim.

MMF ne dovodi u pitanje monetarnu politiku. Da li je ona ipak mogla biti bolja i da li je dinar precenjen, kao što mnogi privrednici tvrde?

To nije tako lako oceniti, mada nema sumnje da se centralna banka zapravo odriče monetarne politike u meri u kojoj se opredeljuje za fiksni kurs. To obično ima za posledicu da su kamatne stope više nego što bi bile u doslednom sistemu ciljane inflacije. To, opet, u meri u kojoj obezbeđuje priliv stranog novca utiče ne samo na kurs već i na uvoz. Vremenom zaista može da dođe do pritiska da se kurs koriguje. No, u poslednjih nekoliko godina izvoz raste relativno brzo, a tek odskora uvoz raste brže od izvoza. Ovo poslednje je delimično posledica niske cene nafte i gasa. Tako da je verovatno previše rano govoriti o precenjenosti dinara i o potrebi da devalvira. Pogotovo ako se uzme u obzir da se plate i nadnice ne povećavaju. Ključna korist napuštanja režima praktično fiksnog kursa bila bi povećano korišćenje dinara, što bi, uz valjanu monetarnu politiku, poboljšalo finansijski sistem u praktično svim vidovima.

MMF, čini se, takođe olako prelazi preko činjenice da reforma javnih preduzeća ide vrlo sporo. Kakve to ima posledice?

MMF uslovljava pre svega fiskalni sektor kako bi se održala makroekonomska i posebno eksterna stabilnost. Reforme preduzeća ili bilo čega drugog su preporuke, bez obzira na to što se vode pod rubrikom uslova za ispunjenje programa. Da ponovim, MMF ima za cilj stabilnost, pre svega prema inostranstvu, zato je osnovan i tome pre svega služi. Preporučuje da se stabilizacija iskoristi kako bi se reformisala privreda, ali ako vlasti to neće, to su takozvani strukturni uslovi čije se neispunjavanje notira i ide se dalje. U meri u kojoj nedostatak reformi ugrožava makroekonomsku stabilnost zahtevi za reformama postaju stvarni uslovi. Ako su vlasti spremne na odricanje kako ne bi, recimo, izgubile kontrolu nad državnim preduzećima, to će MMF prihvatiti. To naravno otvara pitanje održivosti, što opet znači da će kroz koju godinu MMF još jednom biti pozvan da pomogne da se sprovede novi program stabilizacije. I tako dok se domaća politika ne odluči na reforme.

Jedan od glavnih uzroka loših trendova nakon 2008, naročito na levici, vidi se u tzv. neoliberalnoj politici štednje. Da li je Srbija zaista vodila takvu politiku?

Ne, štedi se tek od 2015. godine. To se vidi iz podatka o kretanju javnih prihoda i rashoda u odnosu na BDP. Tek u poslednjih nekoliko godina došlo je do smanjenja udela javne potrošnje i do povećanja udela javnih prihoda u odnosu na BDP. A i to je zapravo povratak na pretkrizne nivoe. Uostalom, teško je govoriti o štednji kada je rast javnog duga bio veliki. Doduše, delimično je to posledica devalvacije jer je značajan deo javnog duga u stranom novcu. Naprosto, posle perioda zaduživanja došlo je vreme da se dugovi vrate u uslovima kada je njihovo refinansiranje nemoguće ili neodrživo. To ima za posledicu korekciju realnog kursa, što je u Srbiji učinjeno devalvacijom, i smanjenje zaposlenosti, koje je bilo nepotrebno veliko, ali to je posledica nespremnosti da se izvrši valjana finansijska konsolidacija i da se javni sektor dovede u red. Ako se pogleda šta je zapravo smanjeno ili na čemu se štedelo, to su ulaganja, i to pre svega privatna. Potrošnja, domaćinstava i države, uglavnom je ostala na nivoima na kojima je bila i pre krize, sa određenim smanjenjem u poslednjih nekoliko godina. Taj problem nedovoljnih ulaganja ostao je do danas jer finansijska konsolidacija nije izvršena. Srpska privreda štedi na radu, ne na potrošnji.

Kad se govori o rešenjima, čini se da opozicioni krugovi – čak i više nego, makar formalno, vlast – zagovaraju jačanje uloge države, etatizam i populizam, a manje oslanjanje na tržište i liberalnu politiku. Kakvu privrednu politiku bi trebalo da vodi Srbija?

Ako ste mladi i želite da probate da uspete u zemlji u kojoj ste rođeni, trebalo bi da gledate kojom se inovativnom aktivnošću možete baviti i kako da je internacionalizujete. Ako to postane generacijska orijentacija, politički će uticaj porasti da se država pravno i fiskalno prilagodi promenjenoj privrednoj strukturi. Danas još uvek, da se opet pozovem na Balkanski barometar, veliki broj mladih teži da dođe do državnog zaposlenja, pre svega zarad veće sigurnosti. Ali, kako će zaposlenost rasti pre svega u privatnom sektoru i pre svega u izvoznim delatnostima, postoje uslovi za generacijsku promenu. Ideološki sporovi su irelevantni i zapravo su svi ti rutinski napadi na liberalne vrednosti neprijatni. Ja ih slušam duže od pola veka – u tom periodu slobode nema, razvoja nema, zapravo se ubrzano ide unazad, a jedini ideološki napredak jeste da sada nisu više krivi liberali nego neoliberali. To je sve neprijatno.

Vidite li na opozicionoj sceni snage, tj. ličnosti koje mogu da formulišu novu politiku na liberalnim načelima?

Ne mislim da postoji ideološka pozicija ili opozicija, osim nacionalizma. Demokratska stranka je, recimo, napustila liberalno stanovište veoma brzo posle osnivanja – o tome je pisao Desimir Tošić. Danas više i nije reč o tome da se vodi načelna politika, da se tako izrazim. Ono što nedostaje jeste spremnost da se donesu određene strateške odluke, one koje su, da tako kažem, ustavotvorne. Da se odustane od teritorijalnih ambicija, da se vodi dosledna proevropska spoljna i trgovačka politika, da se stabilizuju demokratija i vladavina prava i da se privređuje u okviru jedinstvenog evropskog tržišta. To je u Srbiji još uvek opozicioni program. Uz to, on je implicitno liberalan nezavisno od toga ko je kog ideološkog opredeljenja.

Kritikuje se Evropska unija ili bar vlada razočaranje njome, dok se sa druge strane velike nade polažu u Rusiju. Šta Rusija može da ponudi Srbiji?

Današnja ruska politika je više problem nego što je izvor bilo kog rešenja. Ukoliko ste patriota ili nacionalista i verujete da je najvažniji cilj povratak Kosova i aneksija Republike Srpske, Rusija može da bude od koristi da vas održava u nadi, ali ona nema ni nameru niti sredstva da preuzme odgovornost za ostvarenje tih ciljeva jer to nisu njeni ciljevi. Ruska će se politika promeniti jer će se, ja bar verujem, Rusija transformisati u liberalnu i demokratsku državu i saradnja sa budućom Rusijom će biti od velike koristi za Evropu, i za Balkan, i za Srbiju. Ali ta Rusija neće podržavati nacionalističke i teritorijalne pretenzije. Ova vlast nije krajnja reč Rusije.

A šta nudi EU, a Srbija ne ume da iskoristi?

Srbija je u EU trebalo da se učlani još pre gotovo desetak godina. Pred sastanak u Solunu očekivalo se da će Srbija biti lider, kako se to kaže, integracije u EU. Od toga se odustalo. Bila je i velika kritika liberalizacije trgovine sa EU, gde su prednjačili i neki od članova sadašnje srpske vlade. Ako se, međutim, pogledaju spoljnotrgovinska kretanja posle 2008, rast izvoza u EU održao je i privrednu aktivnost, i zaposlenost, i potrošnju. Imajući u vidu značaj srpske privrede i za susedne zemlje, jasno je da bi se taj povoljan uticaj evropskog tržišta mogao značajno uvećati. To je uostalom u osnovi regionalne politike EU koja, međutim, veoma teško prolazi kod još uvek preovlađujućih nacionalističkih krugova. Mimo toga, razvojno posmatrano, članstvo u EU je od najvećeg značaja i za obrazovanje i za nauku i za inovativnost i za uređenost zemlje. Čak i ako se EU reformiše, kao što svakako i hoće, razvojno posmatrano, čak i ako ste istorijski orijentisani, a pogotovo ako gledate unapred, evropeizacija je od odlučujućeg značaja za Srbiju i čitav Balkan, uostalom.

Vučić kaže da EU najviše zanima Kosovo, pa Rusija, pa tek onda vladavina prava. Da li je tako?

To je pogrešno. Bezbednost je uvek prva preokupacija u međudržavnim odnosima. Ukoliko imate problem sa bezbednošću, vaši međunarodni partneri će to smatrati najvažnijim u odnosima s vama. Pogotovo diplomatski posmatrano, što će reći u odnosima sa onima koji su trenutno na vlasti. EU ima odgovornosti na Kosovu i Srbija je očigledno važna za to koliko će te odgovornosti biti velike ili rizične. Takođe, EU brine za bezbednost, a ponašanje Rusije nije lišeno značaja u tom kontekstu. Tako da je razumljivo da se o svemu tome sa srpskim vlastima i sa opozicijom razgovara. Ali kada je reč o pregovorima o učlanjenju, ništa se neće postići dok se ne obezbedi vladavina prava. Tako da će u meri u kojoj i vlasti i opozicija teže članstvu u EU biti značajan i napredak u vladavini prava. EU je tržište i zajednica prava. Ali ako ste izvor nebezbednosti, još niste u poziciji da prvenstveno pregovarate o članstvu u jedinstvenom tržištu i u sistemu evropskog prava.

Da li bi ulazak u NATO povoljno delovao na političku stabilizaciju, demokratizaciju i privredni razvoj Srbije?

Zemlje na Balkanu i na istoku Evrope težile su i teže članstvu u NATO kako bi obezbedile unutrašnju stabilnost, a ne samo spoljašnju. To je motivacija Crne Gore, Makedonije, ali i Hrvatske, i Rumunije, i Bugarske, pa i Grčke uostalom. Ovo zato što postoje unutrašnji konstitucionalni, dakle i teritorijalni, sporovi koji mogu da destabilizuju sve ove države. A onda su naravno tu i teritorijalni sporovi sa susedima. Tako da je NATO sredstvo stabilizacije država članica. Tako posmatrano, Srbija bi imala koristi od učlanjenja u NATO. Problem je u tome što još uvek ne postoji spremnost da se trajno regulišu teritorijalni odnosi sa susedima, gde se Kosovo još uvek i ne tretira kao sused. I onda je ta stabilnost, koju NATO potcrtava, zapravo nepoželjna. Naravno, smanjenje rizika je dobro za privredni razvoj, a odustajanje od spoljašnjih neprijatelja i od teritorijalnih pretenzija jeste povoljno za održanje demokratije.

Šta Srbija znači Kini, odnosno koliko Kina može da bude rešenje za srpske probleme?

Kina je u Evropi i većem delu sveta pre svega komercijalna, trgovačka sila. Tržište za koje je Kina posebno zainteresovana jeste ono Evropske unije. Srbija je tranzitna zemlja upravo za to tržište, tako da je interes Kine za ulaganja u Srbiju jasan. Kao što je uostalom jasan i interes same EU za razvoj Balkana iz delimično sličnih razloga. EU je takođe praktično svuda u svetu trgovačka sila. Za Srbiju je ključno da kineska i uostalom bilo koja, recimo ruska, ulaganja budu u skladu s pravilima EU. Jer, ova su pravila takva da smanjuju izglede za uspostavljanje monopola i njihovo korišćenje za uticaj na privrednu politiku zemlje. Ukoliko se poštuju evropska pravila slobodnog tržišta i konkurencije, kineska ulaganja su dobra kao i bilo koja druga.

Odgovara li svetska situacija Vučiću, tj. pojava lidera kao što su Orban, Erdogan, Putin, Kačinjski, odnosno doprinosi li jačanju populizma i tzv. neliberalne demokratije i u Srbiji?

Ne. U Srbiji autokratski režimi deluju destabilizujuće. Možda će ovoga puta doći do smene demokratskim putem, što bi bilo veoma korisno. Poljska i Mađarska, koliko ja mogu da vidim, imaju dobre izglede da demokratski odbace sklonosti ka autoritarizmu. Turska je vojno angažovana, i kod kuće i preko granica, tako da je demokratsko rešenje neizvesno. Slično je sa Rusijom, koja se graniči, neposredno ili posredno, praktično sa svim važnijim svetskim kriznim područjima, što stabilizuje autokratsku vlast, ali sada je to ipak neka vrsta kapitalističke privrede, tako da postoje uslovi za mirnu demokratizaciju. Neliberalna demokratija ide uz spoljašnje, a onda i unutrašnje neprijatelje. Ukoliko ih nema, demokratizacija može da potraje, ali bi trebalo da ipak ima određenu stabilnost. U EU populizam je ojačao na neprijateljstvu prema EU i prema imigrantima. I zaista, ako bi se EU raspala, neliberalne i fasadne demokratije su sasvim moguće, posebno imajući u vidu sve teritorijalne probleme koji bi se otvorili. Ali čini se da stvari sada ne idu u tom pravcu. Liberalna misao je uvek polazila od shvatanja da je liberalno starije od demokratskog, ne toliko zbog opasnosti od oligarhije ili partokratije već zato što državna kontrola resursa i diskreciona moć mogu do obezbede plebiscitarnu podršku vođi s nadom da će on redistribuirati sredstva od njih – od manjine jedne ili druge vrste ili od stranaca – nama, bilo po klasnoj ili po nacionalnoj osnovi. Sa oligarhijama ili sa partijskom kontrolom trebalo bi da je moguće obračunati se s političkom konkurencijom i demokratskim izborima.

Kako objašnjavate jačanje konzervativnih tendencija u svetu, jeste li optimista ili pesimista u pogledu njegove budućnosti, tj. gde vidite rešenje, u kakvoj ideologiji i u kakvom razvoju svetskih institucija?

Neki oblik kosmopolitizma svakako je rešenje. Kao i ranije kada su promene velike, kao što svakako jesu u poslednjih nekoliko decenija, recimo bar od 1989, sada je protekcionizam svih vrsta u porastu. Zasad je toga manje nego što bi se inače moglo očekivati uglavnom zato što je reč o potrebi da se prilagodi razvijeniji deo sveta, gde su revolucionarne promene uglavnom nepoželjne. Uostalom, Amerika, Britanija i veće evropske zemlje ne oskudevaju ni u finansijskim niti u institucionalnim sredstvima da se prilagode posledicama povećane svetske konkurencije. Svetska trgovina je sada od velike koristi i manje razvijenim zemljama, tako da je komercijalizacija prilično duboko ukorenjena. Svejedno, to su velike promene i rast konzervativizma, koji ima uglavnom uvek isti ideološki sadržaj, što bi trebalo da je očigledno svakome ko prati rasprave u Srbiji, nije neočekivan. Zapravo je ohrabrujuće da se liberalni sistem koliko-toliko održao, mada napredovao nije. Ali ako ne dođe do novih potresa, poput Bregzita recimo, neki vid kosmopolitizma bi trebalo da je dugoročno rešenje. Kao što su mislili i klasični liberali.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.