Vladimir Gligorov: Rezerve u stranom novcu

Piše: Vladimir Gligorov, Novi magazin

Da li je dobro da zemlja ima velike rezerve u stranom novcu? Ili u zlatu? Nije. Jednostavan razlog jeste da to znači da ne može da koristi sopstveni novac u međunarodnim plaćanjima. Nedostataka je, međutim, više.

Jedan način da se vidi da mora biti da postoji problem jeste što Srbija i Hrvatska zajedno imaju gotovo tolike rezerve u stranom novcu koliko i Evropska centralna banka, dakle zemlje članice evropske monetarne unije. Na osnovu toga bi trebalo očekivati i da je sasvim različit i odnos između količine novca u dinarima ili kunama i one u stranom novcu ili zlatu. Ukupna količina kuna, iskazana kao M1, što je novac u opticaju plus depoziti u bankama, nešto je veća od rezervi iskazanih u evrima, a znatno manja u dinarima nego što su devizne rezerve Narodne banke Srbije. U većini zemalja koje su članice Evropske unije, ali ne i evropske monetarne unije, domaćeg novca je značajno više nego rezervi stranog novca. Obično su devizne rezerve obimnije u zemljama sa režimom fiksnog kursa ili sa režimom s povremenim devalvacijama. Ili s valutnim odborom, izričitim ili prećutnim jer je bar stopostotna pokrivenost domaće novčane mase rezervama u stranom novcu uslov održanja tog režima.

Uzmimo da su rezerve u stranom novcu ili zlatu u Narodnoj banci Srbije oko 16 milijardi evra. To je nešto manje od 30 odsto ukupne proizvodnje (BDP) i značajno je više nego ukupna količina dinara (osim ako se ne uzme sve što je u dinarima, bez obzira na likvidnost). To, najpre, znači da su tolika strana ulaganja centralne banke ili preko nje. To su ulaganja koja su gotovo lišena rizika (ovo se ne odnosi na rezerve u zlatu), što znači da ne donose gotovo nikakav prinos. Kako, naravno, centralna banka Srbije ne štampa strani novac, to je novac uglavnom koji potiče iz stranih ulaganja u Srbiju koji se stavlja na stranu ulaganjem u strane sigurne hartije od vrednosti. To nije besplatno, mada to nije najvažnije u celoj stvari.

Da bi se video privredni trošak ovakvog monetarnog režima, pretpostavimo da je režim kursa fleksibilan. Rizik promene kursa ili, drukčije rečeno, rizik odstupanja kursa od očekivanog snosila bi domaćinstva, korporacije i banke, a ne centralna banka. Ukoliko bi se povećala strana ulaganja to bi vodilo apresijaciji dinara. A to bi značilo da bi imovina i rad poskupeli za one koji koriste strani novac. Isto važi i u slučaju da se ulaže u inostranstvo jer bi to vodilo depresijaciji kursa. Ove bi promene mogle da se očekuju i stoga i da se osiguraju odgovarajućim finansijskim sredstvima. Što bi imalo povoljne posledice po finansijska tržišta i tržišta kapitala. Dok bi centralna banka vodila više računa o sopstvenom novcu, intervencijama na novčanom tržištu, a manje o tuđem, intervencijama na deviznom tržištu.

Visok nivo rezervi u stranom novcu ne doprinosi ni poverenju u centralnu banku niti u domaći novac. Ovo pre svega zato što uspešnost režima fiksnog kursa ne zavisi od veličine deviznih rezervi već od usklađenosti nominalnog s realnim kursom. Ovo se uglavnom postiže takozvanom monetarnom dominacijom nad fiskalnom politikom. Time se misli na politiku javne potrošnje i ulaganja koja je gotovo uravnotežena kako ne bi došlo do realne apresijacije kursa, recimo rastom plata i nadnica. To, međutim, ne mora da bude politički održivo. Ukoliko nije, rizik devalvacije kako bi se uskladili realni troškovi sa kursom dinara će rasti nezavisno od eventualnog rasta rezervi u stranom novcu. I neretko do krize kursa dolazi kada su devizne rezerve na visokom nivou.

Posebno je nejasno zašto bi se povećavale rezerve u zlatu. Ne samo zato što cena zlata varira već i zato što je nejasno šta se time postiže što se ne može postići kupovinom stranih obveznica koje su gotovo lišene rizika. Doduše, gotovo svaka autokratska vlast teži da se pozlati, da se tako izrazim. Neke autokrate vole zlato u palatama, a neki opet gomilaju rezerve u zlatu.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.