Vladimir Gligorov: Posle trideset godina

6. Maj 2021.
Ove godine je tridesetogodišnjica raspada Jugoslavije. Nije došlo do stabilnosti, a ni do napretka.
vladimir gligorov
Vladimir Gligorov. Foto: Medija centar Beograd

Piše: Vladimir Gligorov, Novi magazin

Ove godine je tridesetogodišnjica raspada Jugoslavije. Nije došlo do stabilnosti, a ni do napretka. Neki sporovi su relativno mali, kao spor Hrvatske i Slovenije oko granice na kopnu i na moru. Mali pre svega zbog toga što su obe zemlje članice Evropske unije. Neki su teško shvatljivi, poput onih o tome ko kome krade istoriju. Neki su neprijatni, da ne kažem nepristojni, kao oni o postojanju ili nepostojanju pojedinih kolektivnih identiteta. Neki su stvarni, gde su, naravno, najteži oni koji proističu iz neispravljenih ili nepriznatih nepravdi. Veoma veliki broj ljudi živi s nepravdom za koju ni na koji način ne može da dobije zadovoljenje. Najveću opasnost, naravno, predstavljaju teritorijalni sporovi. Šta je, dakle, rešeno raspadom Jugoslavije?

IZGLEDI: Kako je politička slika ili, bolje rečeno, slika političkih sporova jasna, kako stoji stvar s privrednim i društvenim izgledima? Nema potrebe gledati unazad jer je jasno da su sve jugoslovenske zemlje prošle gore nego što su očekivale pre trideset godina. No, recimo da je plaćena cena za ono čemu se težilo ili, kako mnogi sporovi još nisu rešeni, postoji spremnost da se i dalje plaća da bi se došlo do političkog cilja, koji su izgledi na jugoslovenskom prostoru u, recimo, sledećih trideset godina?

Prvo što se može reći jeste da se rešavanjem političkih i posebno teritorijalnih sporova otvara mogućnost da se krene putem razvoja. Primer je Slovenija. Nezavisno od toga da li je moglo biti i bolje, posebno posle 2008, zemlji je pogodovalo to što nije stekla samostalnost s velikim brojem zaostalih problema, bar ne velikih, i što je izabrala da se priključi Evropskoj uniji što je pre bilo moguće. Pomoglo je i odustajanje od monetarne samostalnosti jer je reč o maloj otvorenoj privredi sa ograničenim prostorom za samostalnu monetarnu politiku. Hronični problem je bio bankarski sistem, ali to je druga tema. Kada to ne bi bilo bespredmetno, kao što jeste, ne bi bilo besmisleno pitanje da li bi Slovenija prošla još bolje ukoliko bi Jugoslavija bila članica Evropske unije? Razlog što odgovor nije nedvosmislen jeste u tome što bi trebalo videti šta bi bilo s komparativnim prednostima u tom alternativnom scenariju. Jer jedno je biti mala zemlja na velikom tržištu, a drugo najrazvijeniji deo veće zemlje na tom velikom tržištu. U Jugoslaviji je to Sloveniji davalo prednost, a nije nemoguće da bi tako bilo i sada.

Drukčije stoje stvari sa Hrvatskom iako ni ona sada nema i svakako ne mora da ima nepotrebne sporove sa jugoslovenskim zemljama. Ali je osamostaljivanje i potom pristupanje Evropskoj uniji trajalo dugo. Uz to, i to je najvažnije s privredne tačke gledišta, privredni oslonac je bila turistička privreda, usled čega i ne male regionalne razlike. Opet, slično kao i u slučaju Slovenije, ukoliko bi se jugoslovenske zemlje ubrzano razvijale to bi imalo pozitivan uticaj na hrvatsku privredu jer bi, opet, imala komparativne prednosti koje sada ima teškoće da razvije. Koliko god da je neka zemlja mala, a turistički sektor veliki, na kontinentalnom, neturističkom delu zemlje potrebna je neka specijalizacija koja može biti vezana za turizam, ali može da bude vezana i za industriju i poljoprivredu. Te će se mogućnosti svakako realizovati, ali kada i do koje mere nije jednostavno oceniti. Ovde je važno ukazati na balkanski problem, od kojeg pati i Hrvatska. A to je rđava demografska slika, koja se pogoršava iseljavanjem. Ovo je posebno izraženo posle 2008. jer je kriza posebno teško pogodila upravo Hrvatsku.

Zanimljivo je oceniti razvoj Crne Gore sa Srbijom. Istorijski posmatrano, u dužem vremenskom periodu, a svakako u jugoslovenska vremena, u Srbiji se bolje živelo nego u Crnoj Gori. Sada je tako da su prosečne plate u Crnoj Gori veće od onih i Srbiji, bar je tako bilo u periodu posle osamostaljenja 2006. U poređenju s Hrvatskom, Crna Gora svakako ima više razloga da se specijalizuje za turizam i sektor usluga uopšte. Opet, kao deo jugoslovenskog privrednog prostora, to ne bi moralo da bude tako. Mada razvoj teške industrije nije cilj kojem bi trebalo težiti, prerađivačka industrija u zemlji sa izlazom na more svakako bi mogla da bude atraktivna specijalizacija. Kao samostalna zemlja, međutim, to ne mora da bude jednostavno usled ograničenja na tržištu rada i u javnim finansijama. No, kako je Crna Gora mala, a regionalne razlike su značajne, svakako postoji prostor za razvoj uslužne privrede uz poboljšanu povezanost unutar zemlje i sa susedima.

NAZADAK: Srbija je nazadovala ponajviše, što ne znači i da je platila najveću cenu. Po mnogo čemu je sada izjednačena sa jugoslovenskim manje razvijenim republikama. Ovo nije tačno kad se uzme u obzir opremljenost ljudskim kapitalom, da se tako izrazim. Što se vidi i sada, u vreme epidemije. Problem je, međutim, u tome što je pad proizvodnje, a posebno smanjenje prerađivačke industrije, doveo do toga da je kvalifikovanost rada veća od one koja je potrebna da bi se proizvelo ono što predstavlja današnju privedu. Zbog čega se dešava i veliko iseljavanje i velika spremnost mlađih ljudi da traže posao i grade karijeru u inostranstvu. Ovo je problem privreda koje zaostaju, koji je različit od problema nerazvijenosti. Srpska privreda je išla unazad, pa se došlo do toga da se gubi tražnja za mnogima sa dobrim kvalifikacijama. Mada se često ističe da su uništene fabrike i uopšte industrija, to bi bio manji problem da su postojali uslovi da se one obnavljaju jer je postojala potrebna radna snaga. Kako uslovi za to nisu postojali i nisu stvarani gotovo svih ovih trideset godina, sada nedostaju ne samo fabrike i uopšte kapital već i ljudi koji imaju potrebne sposobnosti da u njima rade. Ovo je važno zato što je Srbija kontinentalna zemlja i po prirodi stvari ima komparativne prednosti u prerađivačkoj industriji. Poljoprivreda i rudarstvo se, međutim, ističu kao ključne komparativne prednosti, što je indikator nerazvijenosti.

Srbija je opterećena svim političkim problemima, uključujući, naravno, i teritorijalne. No, kako je donekle uspela da prenese te probleme na druge, Bosna i Hercegovina i Kosovo se suočavaju sa svim problemima dosad pomenutim. Potrebna su velika ulaganja i značajna politička stabilnost, kako kod kuće tako i u susedstvu, da bi se prevazišao i demografski problem, a i razvila industrija. Jer opet, teško je videti neku drugu komparativnu prednost u ovim zemljama. U Jugoslaviji su na Kosovu demografski problemi bili drukčiji nego sada, a Bosna i Hercegovina je ponajviše trpela zbog nedovoljnih ulaganja u infrastrukturu. Ali privredni rast nije bio takav da bi ove zemlje zaostajale za drugima u zajedničkoj državi. Uz te probleme sada nedostaju potrebni politički uslovi za privredni razvoj. Ovo je teško održivo, pa će se ili nastaviti iseljavanje ili će biti potrebna politička rešenja.

Konačno, Makedonija je sve ovo vreme bila suočena s političkim izazovima koji su balkanski, a dovoljno su međunarodno nevažni da se niko posebno njima ne bavi. Privredna politika je uglavnom bila usredsređena na stabilnost, što je imalo za posledicu relativno usporen privredni rast. U meri u kojoj je stabilnost učvršćena svakako bi bila moguća aktivnija privredna politika kako bi se ubrzao privredni napredak. No, zemlja nema sporove sa susedima osim onih koje susedi žele da imaju.

Sveukupno gledano, jedna istorija pogrešaka i neuspeha. Ukoliko više oni nisu neophodni, razvoj u trideset sledećih godina zavisi od političke stabilnosti i demografskih kretanja u svim jugoslovenskim zemljama osim Srbije, Bosne i Hercegovine i Kosova. Jer one bi tek trebalo da reše osnovne političke probleme.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.

Share