Vladimir Gligorov: Kratkoročnost

Piše: Vladimir Gligorov, Novi magazin

Ovo poređenje bi možda moglo da bude korisno. U bilo kojoj utakmici, u sportu, jedan poraz ne vodi tome da se odustane od takmičenja. Posle poraza sledi novo takmičenje, utakmica, meč ili, uostalom, prvenstvo. U politici stalnost takmičenja omogućava demokratija kroz izbore. Periodično se odlučuje o tome čija će ekipa i s kojim programom biti na vlasti. Do sledećih izbora.

Da bi se ne samo učestvovalo u političkoj utakmici ,potrebna je trajna prisutnost, otuda stranke. Jer, ako neka ekipa ne može da pobedi, eventualan gubitak poverenja, jer poraz može da razočara glasače, nadoknađuje stranka, ako je potrebno promenom ekipe.

Opet, postojanost stranke i poverenje glasača u nju zavisi od ciljeva za koje se zalaže i od načina na koji namerava da ispuni interese glasača. To je uloga ideologije. Program može da se menja kao i rukovodstvo, ali glasači bi morali da znaju da u stranku za koju glasaju mogu da imaju poverenje, a to je uloga ideologije.

Partija onda omogućava da se posle svakog poraza razmišlja o tome kako pobediti sledeći put. Jer u demokratiji uvek postoji sledeći put, recimo, svake četiri godine.

Tako da je potrebno ne samo okupljati se od izbora do izbora već raditi na stranci. Kako bi stranka bila veća i trajala duže od jednog vođe ili od grupe vođa. Jer će se posle poraza saveznici razići, a vođe posvađati sa svojim saradnicima i stranke će se raspasti.

Iz ovoga se može zaključiti da se razvijenost i postojanost demokratije može ceniti na osnovu karaktera stranaka. Ukoliko su one ideološke i sposobne da menjaju rukovodstvo u skladu sa uspesima na izborima i održavaju se duže vreme, može se očekivati da će demokratski sistem omogućiti ono što je u njemu najvažnije – a to je smena na vlasti. Opet, ukoliko se stranke smenjuju na vlasti, one će se rukovoditi dugoročnim izbornim ciljevima. Dakle, planiraće da pobede sledeći put ako ne mogu odmah.

U ne malom broju zemalja demokratija ne može da se ustali, između ostalog, i zato što se izborima pristupa kratkoročno. To se vidi i po nestabilnosti partija i partijskog sistema. U sportu, da se vratim na to poređenje, na porazima se uči. U ne malom broju zemalja u kojima se koriste izbori stranke se raspadaju ili menjaju ideologiju posle svakih izbora. To naravno negativno utiče ne samo na same te stranke već i na legitimnost demokratije.

Odakle kratkoročnost? Ovo je već opštija tema. Ako se pogledaju siromašnije balkanske zemlje, videće se da sve one u ne maloj meri koriste tuđa sredstva. Ne samo u vidu stranih ulaganja već i kod zaduživanja, a i u vidu darova, transfera kako privatnih tako i stranih. Ovo znači da se malo štedi. A to opet znači da se donose odluke kratkoročno, od danas do sutra. Ili, drukčije rečeno, da bi bilo potrebno da se štednja nagrađuje mnogo višom kamatnom stopom. A to bi bilo ostvarivo ukoliko bi privredni rast bio ne samo brži nego i postojan.

Ukoliko ljudi žive u zemljama u kojima su dobri periodi kratki, a rđavi dugi i gde, stoga, nema stabilnosti, nema mnogo smisla odustati od nečega danas kako bi se imalo sutra. Što je, naravno, kratkoročnost koja je karakteristična za siromašne ljude i zemlje. Koja se ispoljava i u dobrim vremenima jer se računa s tim da će kratko trajati.

Isto se može reći i za kratkoročnost u politici. Ukoliko su slobodni izbori retki, a i kada ih bude nije verovatno da će se ponovo održati, ulog u svakima od njih je jednokratan, „sada ili nikada“.

U privredi kratkoročnost onemogućava preduzetništvo jer je očekivani vek preduzeća kratak, a u politici trajnost stranaka jer je očekivani broj prilika za pobedu na izborima mali.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.