Vladimir Gligorov: Gledajući unapred

Piše: Vladimir Gligorov, Novi magazin

Kao i na početku pandemije, i sada su sva predviđanja o privrednim kretanjima nepouzdana, posebno kratkoročna. Ove nedelje su međunarodne finansijske ustanove izašle sa svojim proračunima, ali kako će stvari zaista izgledati na kraju godine, to verovatno ne može da se očekuje na osnovu sadašnjih proračuna. Na duži rok lakše je formirati očekivanja jer se dublje promene, koje su neminovne, mogu već sada sagledati u ne maloj meri i zato što su one političke, a sada se odlučuje kako će svet, pa onda i svaka zemlja u njemu izgledati.

Kada je reč o balkanskim privredama, rizici nisu nepoznati mada ne i njihov intenzitet i posebno sposobnost da se s njima nose privredne vlasti. Ovde ima smisla ukazati na dva takva rizika.

Prvi je monetarni, a to je rizik po stabilnost kursa. Tu su Srbija i verovatno Albanija u različitom položaju od drugih privreda zato što neformalno vode politiku fiksnog kursa. Neformalno znači da je rizik promene kursa nezanemarljiv i da je veći ili manji u zavisnosti od realnih privrednih kretanja. Ovo poslednje znači da su sposobnosti monetarnih vlasti da održe kurs na fiksnom nivou ograničene.

Na primer, ako je politika fiksnog kursa neformalno usvojena, to će biti zato da se uspori inflacija i da se kreće u okviru koji ne ugrožava kurs na nivou na kojem je fiksiran – za novac koji je zapravo izvor rezervi bankarskog sistema, a to je evro. Ukoliko se svejedno inflacija ubrzava, kao što je nesumnjivo svuda, a posebno u Srbiji, neformalna politika fiksnog kursa će biti neuspešna ili će tako biti ocenjena ukoliko nije reč o prolaznom ubrzanju inflacije. Ovo je, naravno, problem jer ako se izgubi poverenje u održivost kursa, tada se isplati menjati dinare u evre kako bi se zaradilo na promeni kursa.

Ovde ja važno videti da količina rezervi stranog novca nema odlučujući uticaj na stabilnost kursa ukoliko nije reč o privremenom ubrzanju inflacije jer je problem u tome što kurs ne drži inflaciju pod kontrolom, što onda zahteva ili promenu kursa, ili odustajanje od neformalnog režima fiksnog kursa, ili i jedno i drugo.

Kako sada stvari stoje, nije izvesno da li je kurs dinara pre svega održiv. U drugim balkanskim privredama stabilnost kursa je dugoročno prisutna, pa su rizici manji, dok to nije slučaj u Srbiji. Uz to, a to je najvažnije, fiskalna politika je vođena pod pretpostavkom da se kurs neće menjati, pa je eventualna depresijacija skupa zbog toga što će se njome povećati teret javnog duga, koji je u velikoj meri u stranom novcu, a u svakom slučaju indeksiran je u stranom novcu. Pa eventualno povećanje kursnog rizika ima neposrednu posledicu u povećanju kamatne stope na državne obveznice. A onda, naravno, i sve ostale.

Sve balkanske privrede se suočavaju sa usporavanjem rasta, mada ne sve iz istog razloga. Na duži rok, opet, biće potrebno pretpostaviti da se evropska privreda, pa i svetska u meri u kojoj je to relevantno za Balkan, neće vratiti u prethodno stanje stvari. Ovo će zahtevati da se donesu političke odluke o svim sporovima koji na Balkanu imaju tu karakteristiku da se nikako ne rešavaju. Od toga da li će se ova politička nesposobnost promeniti zavisiće dugoročni razvoj svake pojedine zemlje i regije u celini.

Jer će se povećati zavisnost od evropskog tržišta i finansija, a postojani politički rizici i rizici po bezbednost i stabilnost tome neće ići naruku. Balkan već zaostaje gotovo kao nikada u novijoj istoriji, što se posebno jasno vidi po demografiji. Politički, trenutno, nema izgleda da se stvari promene nabolje. I to je najveći problem.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.