Vladica Cvetković: U Srbiji postoje ozbiljni otpori znanju

Razgovarao: Mijat Lakićević. Izvor: Novi magazin

Ove godine navršava se dve decenije otkako je Srbija potpisala Bolonjsku deklaraciju. Sagovornik Novog magazina, Vladica Cvetković, profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, 2019. objavio je knjigu „Deset pogleda na visoko obrazovanje u Srbiji“. U međuvremenu je postao predsednik Akademijskog odbora za visoko obrazovanje.

Često se čuje, naročito iz univerzitetskih krugova u Beogradu, da je „Bolonja“ dala loše rezultate. Kakav je vaš stav o primeni Bolonjske deklaracije u visokoškolskom sistemu Srbije?

Bolonjska reforma se okrivljuje iz neznanja, a kada osuda dolazi sa univerziteta uvek ide i arogancija. „Bolonju“ je lako napadati, ona ne uzvraća. Razumem taksistu koji kaže: „Upropasti nam decu ta Bolonja“. Ali, kad nešto slično na RTS-u kaže ugledni profesor i pritom ne ponudi nijedan dokaz osim svog nabranog čela, to je za mene akademski bezobrazluk. Ne mora svako da razume da je glupo kriviti „Bolonju“ jer nije ispravila ono što ni pre nije valjalo, kao što svakome ne pada na pamet da su i uvaženi profesori ponekad neodgovorni i da govore gluposti.

Bez Bolonjske reforme naše visoko obrazovanje bi danas bilo gore nego što jeste. O tome imam poglavlje u knjizi, ovde ću reći samo dve stvari: da smo pristupanjem Bolonjskom procesu prvi put u istoriji uspostavili sistem obezbeđenja kvaliteta, kao i da smo broj visokoobrazovanih osoba u Srbiji u dobi 30-34 godina podigli na 33 odsto, sa ispod 20 odsto koliko ih je bilo pre „Bolonje“; da li je ovaj porast broja svršenih studenata bio praćen i povećanjem kvaliteta, verovatno nije, ali za to nije kriva reforma.

U odbrani Bolonje najviše pomažu metafore i zdrav razum. Uzmimo čoveka koji je primetio da mu se povlače desni i za to krivi novu četkicu za zube, zar mu nije pametnije da problem vidi u tome što nije umeo da je koristi ili u činjenici da je pušio poslednjih dvadeset godina?

Da se podsetimo, šta uopšte piše u Deklaraciji?

Deklaracija nije nikakvo Sveto pismo nego uputstvo na jedva četiri strane, koje sadrži određene preporuke. Prvo, da se evropski visokoobrazovni prostor normativno usaglasi, drugo, da se uspostavi sistem za obezbeđenje kvaliteta, kao što je, recimo, slučaj u Srbiji i treće, da se poveća akademska mobilnost. I sad pitam, šta je tu loše? To što evropske zemlje uzajamno prepoznaju i priznaju fakultetske diplome? To što u svakoj zemlji treba da postoji nadzor nad kvalitetom visokoškolskih ustanova? Ili možda to što studenti i profesori treba više da borave na inostranim univerzitetima? Nijednom sistemu visokog obrazovanja, nijednoj ustanovi, nijednom profesoru, a najmanje studentima nije moglo da šteti prihvatanje ovih preporuka.

Druga je stvar što kreatori „Bolonje“ nisu imali vremena da dođu i da je umesto nas sprovedu. Sami smo je izveli i to poput šivenja odela od štofa starog kaputa, pri čemu taj stari kaput nije bio ni raskrojen kako treba. Zato je naša primena „Bolonje“ ispala onako kako kažu stihovi Laze Kostića: „Dan što plete, noć opara“.

Vi se zalažete za „integrisani univerzitet“. Šta to znači i zbog čega je potrebno?

Nikada nisam krio da se zalažem za integraciju da bi Univerzitet u Beogradu po organizaciji konačno (za)ličio na evropske univerzitete. Kao i to da sam za promenu modela finansiranja koji je isključivo zasnovan na broju studenata, ali po fakultetima. Zbog ova dva srodna problema naši državni fakulteti se mogu podeliti na dve grupe. Jednu grupu čine oni koji mahom rade kao koledži – sa puno studenata i malo, ili bez, naučnih istraživanja, tamo nastava ide kao na traci i to za ozbiljan novac. U drugu grupu spadaju fakulteti u kojima su predavanja tesno povezana s naučnim radom, u kojima ima neuporedivo manje studenata – negde jedva više od profesora – što u kontekstu aktuelnog načina finansiranja znači da para ima jedva za grejanje.

Možete li malo konkretnije reći zbog čega nije dobar sadašnji model finansiranje državnih univerziteta?

Takvo finansiranje fakulteta je nepravedno. Zamislite kada bi na Državnoj televiziji redakcije bile potpuno finansijski nezavisne i preživljavale od gledanosti svojih programa. Na koliku bi zaradu mogla da računa redakcija dokumentarno-obrazovnog programa u odnosu na redakciju zabavnog programa, posebno ako bi ovoj drugoj bilo dozvoljeno da ima i rijaliti sadržaje? Obrazovni program u takvim uslovima ne bi opstao ni dve-tri godine, zato Javni servis i nije dezintegrisan kao naši univerziteti.

I – šta predlažete?

Našim univerzitetima je potreban new deal – drugačija preraspodela novca u kojoj se podjednako uzimaju u obzir i nastavna i naučnoistraživačka delatnost. E, ali fakulteti su oštro protiv takvih promena. Jednima je ovako super i ništa ne bi menjali, drugi su uplašeni da ne bude još gore, tako da imamo bizarnu situaciju kojoj su dekani svih fakulteta čvrsto ujedinjeni protiv integracije. A opiranje integrisanju državnih univerziteta jeste antireformsko ponašanje par excellence i predstavlja svileni gajtan oko guše Bolonjske reforme.

Bolonja u središte obrazovnog sistema stavlja studenta – za razliku, reklo bi se, od Srbije gde je u centru nastavnik – da li su u Srbiji studenti zadobili to mesto, kakav je odnos prema njima, sem što ima mnogo primedbi od profesora da malo znaju i slabo uče?

Tako je, „Bolonja“ je nalagala da se profesori više posvete svakom studentu pojedinačno – student centered learning – ali šta mislite, kako su ovaj zahtev realizovali nastavnici plaćeni isključivo po tome koliko imaju studenata na predavanjima? Postavljanje onoga koji uči u centar podrazumeva rad s manjim grupama studenata, ali kod nas nema velike profesorske plate bez punog amfiteatra. Ima profesora koji se nekim svojim studentima prvi put obrate tek na ispitu, odnosno, da budem malo sarkastičan, onda kad proveravaju da li je student kupio baš njihovu knjigu što je, naravno sraman, uslov za izlazak na ispit. Sve dok profesorske plate direktno i brutalno korelišu s brojem studenata, nijedna reforma ne može uspeti.

Meni ne smeta kada se najplaćeniji profesori protive integraciji univerziteta, ali je jadno kada nas zamajavaju sporednim pričama. Među njima su i oni koji će bez stida izjaviti da je naše visoko školstvo počelo da propada zbog pristupanja Bolonjskom procesu. Da se i dalje ne bismo igrali ove akademske žmurke, već duže vreme se zalažem da se objave zarade svih zaposlenih na državnim visokoškolskim ustanovama. Posle toga bi mogao da priča ko šta hoće.

Ovo pitanje možda je deo jednog šireg problema – preovladavanju pojedinačnih i grupnih interesa na uštrb interesa fakulteta kao celine, tj. obrazovanja generalno.

Zar treba da čudi što u ovakvim pravilima igre naše visoko obrazovanje podseća na gladijatorsku arenu u kojoj se svako bori samo na sebe? Ta perspektiva u kojoj se gubi osećaj za opšti interes izgleda ovako: profesore nije mnogo briga za fakultete na kojima rade, fakulteti ne žele da se integrišu premda bi to bilo bolje za univerzitet, univerzitet smatra da je on važniji od ostatka visokog obrazovanja, a celokupno visoko obrazovanje, dakle svi mi zajedno, ponašamo se kao da nam osnovna svrha nije korist društva.

Uzmimo ovaj podatak: kapaciteti u srpskom visokom obrazovanju duplirani su od 2012. godine, tada je bilo mesta za 66.000 brucoša, danas imamo mesta za neverovatnih 113.000 studenata. Ako znamo da se u Srbiji rađa oko 65.000 dece, jasno je da ovo povećanje nema nikakve veze sa društvenim potrebama, to je samo puka želja ustanova da se domognu što većeg broja maturanata – neki da bi opstali, drugi da bi zaradili više, treći da bi se dalje bogatili, zavisi od fakulteta.

Kakvo je vaše mišljenje o načinu izbora profesora, tj. o selekciji nastavničkog kadra?

Opštu situaciju na našim univerzitetima kritično pogoršava negativna selekcija. Već sam rekao da naši profesori misle mnogo više na sebe nego na sistem, pa se postavlja logično pitanje zašto su oni takvi, zar se od intelektualaca ne očekuju širi pogledi i razvijeniji smisao za opšte dobro, odakle toliko ‘malih’ ljudi na velikim univerzitetima? Odatle što ih pogrešno biramo, preciznije, što ih biramo u pogrešno vreme. Najveći broj nas primljen je odmah posle osnovnih studija, po izboru u asistenta, već tada smo znali da ćemo postati profesori, svi naredni izbori kroz koje smo prolazili bili su formalnost.

Nezrela selekcija je, narodski rečeno, biranje ‘mačke u džaku’, jer niko ne zna kakav će nastavnik i naučnik postati tek svršeni student, makar taj bio i najbolji u generaciji. Zato postoji vreme usavršavanja, doktorski i postdoktorski projekti na kojima kandidat ima priliku da se pokaže – i pozitivno i negativno. Možda će zvučati surovo, ali nisu svi naši mladi ljudi koji odu na inostrane univerzitete podjednako uspešni: neko završi doktorat na vreme, neko pre vremena završi na antidepresivima, tamo vlada ozbiljan istraživački dril. Dalja karijera ovih mladih ljudi direktno zavisi od toga kako su se ranije pokazali i šta im piše u preporukama. Na drugoj strani, većina asistenata koji ostaju u Srbiji neće morati da prođe kroz takvo istraživačko kaljenje, njihovo napredovanje najviše zavisi od toga koliko su lojalni svom profesoru. A lojalnost je eufemizam koji često podrazumeva odricanje od ličnog mišljenja i lako – i neosetno – prelazi najpre u poslušništvo, a zatim i poltronstvo.

Kakve su posledice negativne selekcije?

Posledice negativne selekcije bile su ozbiljna kočnica reformi. Bolonju nisu mogli da sprovedu profesori koji su u prvom delu karijere išli po burek, a u drugom dobili želju da malo oni budu gospodari svega i svačega. Danas su upravo takve osobe smetnja povratku našim mladim naučnicima iz inostranstva.

Smatram da je negativna selekcija među univerzitetskim profesorima odgovorna za to što i kao građani imamo zamašnu sklonost ka ulizištvu i podaništvu. Kako današnji studenti imaju razvijenu svest o važnosti sopstvenog mišljenja, o pravu na njega, o slobodi da se ono kaže bez obzira na posledice, ako se mi, njihovi profesori, tako često odričemo svojih gledišta. Naši lični primeri odlučuju o tome da li će visokoobrazovani ljudi u Srbiji sutra biti nosioci pozitivnih društvenih promena ili, kao sada, socijalna supstanca za neki novi oblik autokratije.

Jedna od posledica negativne selekcije verovatno jesu i plagijati. Po vašem mišljenju, međutim, nisu problem plagijati, oni su nuspojava; problem su nekvalitetni doktorati. Pojave lažnih doktorata i kupljenih diploma veoma su retke na fakultetima na kojima se izvode naučna istraživanja, njihova diploma ne vredi bez znanja. To nisu struke koje čeka zaposlenje u državnim preduzećima, gde i nestručnjaci mogu da se ‘šlepaju’ do penzije. U pravim istraživačkim timovima to nije moguće i to važi i za državne institute i za privatne kompanije, nezavisno od toga da li govorimo o prirodno-tehničkim ili društveno-humanističkim naukama.

Plagirani doktorati se najčešće javljaju u nenaučnom sektoru koji je okrenut koledž-biznisu i u kojem ima veoma slabe ili nema nikakve kontrole nad doktorskim studijama. Takve visokoškolske ustanove postoje i u državnom i u privatnom sektoru. Rešenje za državni sektor sam već pomenuo, to je finansijski new deal, dok je za privatni sektor dovoljno da se iz Zakona izbaci zahtev da svaki privatni univerzitet mora da izvodi i doktorske studije. Kada tamo gde inače nema naučnog rada ne bude bilo ni doktorata na silu, neće biti ni plagiranja.

Kakvo je mesto znanja u vrednosnom sistemu srpskog društva?

U našem društvu postoje ozbiljni otpori novom znanju. Pođimo samo od toga koliko smo netolerantni prema svim vidovima različitosti i još pritom mislimo da time štitimo porodicu. Da sam sociolog, uporedio bih neka svojstva našeg društva i onih zajednica koje su u istoriji poznate da su poslednje prestale da spaljuju veštice. Ne očekujem kompletnu analogiju, niti smatram da smo mi najgori po pitanju kolektivnih zabluda iz neznanja, ali mislim da bismo iz jedne takve studije dobili poučne zaključke.

I pošto verujem da znam gde su koreni naših društvenih problema, ne zanosim se nikakvim nadama u boljitak. Pogotovo ne u brza poboljšanja, tipa: samo da smenimo Vučića i eto nama građanske demokratije. Posebno me obeshrabruje rezon onih koji su realna alternativa naprednjačkoj vlasti, kad vidim da se ni oni ne odriču populizma, naprotiv.

Zbog svega toga, bolju i prosvećeniju Srbiju i dalje ne mogu da zamislim kao realnost, više je sebi predstavljam kao lep san. U tom snu je sve drugačije nego danas: vlast je smenjiva, korupcija se kažnjava, zakon važi za sve, univerziteti su integrisani i tome slično…. a kad još malo dosanjam – jer i snovi traže neku logiku – onda u snu vidim i da Đinđića nismo nikada ubili, da demokratska stranka nije nikada pojela samu sebe, da je Milovan Đilas bio član SANU a njegove pripovetke deo školske lektire i tako dalje – od jedne do druge propuštene šanse.

Na kraju da nešto kažemo i o budućnosti visokog školstva u Srbiji. U jednom članku još iz 2017. godine napisali ste „Budućnost više ne stanuje ovde“. Šta je bio razlog za takvu ocenu?

Ništa posebno, samo suočavanje sa činjenicom da se iz ovoga nećemo izvući preko noći, jer nismo preko noći ni došli u ovo stanje. Kako biti optimista kada poslednje dve decenije nijedan suštinski problem našeg visokog obrazovanja nije ni dotaknut? Pritom, nije bitno šta ja mislim da je važno, dovoljno je videti koliki je otpor promenama, jer – što je taj otpor snažniji, to je sigurnije da je stvar od značaja. Obrazovna reforma nije samo trka, to je trka sa preponama.

Promene koje Ministarstvo prosvete sprovodi poslednjih 10-15 godina spadaju u dnevnu politiku, nameru da se ponešto ‘zakrpi’ ili udovolji nekoj interesnoj grupi. Izmene iz 2017. godine pogodovale su dekanima i rektorima koji su želeli još jedan mandat, izmenama iz 2019. zadovoljen je Pravoslavni bogoslovski fakultet uvođenjem institucije blagoslova, dok se ove poslednje promene Zakona bave pitanjem plata profesora emeritusa. A to što i dalje nećemo moći da korigujemo upisnu politiku, a da ne ugasimo neke fakultete, i što ćemo i ubuduće birati nastavnike po poslušničkim a ne meritornim kriterijumima – to nije bitno.

Makar implicitno, došli smo do odnosa vlasti i intelektualne elite. Šta mislite o tome?

Ni za jednu lošu stvar u našem visokom obrazovanju nisu krivi samo političari, ništa od toga oni ne bi mogli da urade bez svojih kolaboranata iz akademske zajednice. I nije ta saradnja nužno i uvek vezana za korupciju i druge štetne stvari, poput poklanjanja diploma i doktorata političarima, mada ima i toga – Siniša Mali nije dobio sam ideju da može bez nauke da doktorira, bili su to naši ugledni profesori koji su mu to obećali – ona ipak najčešće podrazumeva formalni angažman u svrhu nečinjenja ničega korisnog za sistem.

Zbog čega članovi akademske zajednice pristaju na saradnju ne znam, motivacija je verovatno različita, a pošto nemam kompletan uvid, nije red ni da osuđujem. Pojedinačni slučajevi mi govore da to uvek neka lična korist. Pravo čudo je koliko neki ljudi žele da budu na bilo kojoj, ali bukvalno na bilo kojoj funkciji – od člana neke komisije do ambasadora u Vatikanu.

Vi smatrate da bi povratak „naučne dijaspore“ u Srbiju mogao biti jedan od efikasnijih lekova za aktuelnu situaciju. Koliko je to realno, ima li prepreka koje bi osujetile realizaciju jedne takve ideje?

Tračak nade stvarno dolazi od toga što ti mladi i pametni ljudi postoje i što mnogi od njih imaju nameru i da se vrate u Srbiju. Zato je u mom ʻreceptu’ za bolje visoko obrazovanje na prvom mestu upravo to: otvaranje vrata našoj akademskoj dijaspori – i to širom. Tek na drugo mesto stavljam pravednije vrednovanje naučne i nastavne delatnosti, a na treće razdvajanje pravih izbora novih profesora od unapređenja onih koji su već zaposleni. Logika je jasna, povratnici povećavaju kritičnu masu onih koji su za promene, njih ne morate da ubeđujete da univerzitet treba da bude integrisan. Kada budemo sproveli ove tri stavke možemo se nadati nekom boljitku – u visokom obrazovanju za nekih 10-15, a u društvu za dvadesetak godina.

Država i Akademija

Postoje informacije da je Ministarstvo započelo s radom na posebnom Zakonu o finansiranju visokog obrazovanja i ja to moram da pozdravim, nikad nisam bio gadljiv na pozitivne stvari koje dolaze od ove vlasti. Jedino se nadam da će ovaj rad biti transparentniji nego u prethodnim slučajevima. Recimo, nije dobro što i dalje ne znamo ko je autor Strategije obrazovanja u Srbiji do 2030. godine, niti to što o Javnoj raspravi o Nacrtu najnovijih izmena zakona nisu bili obavešteni ni Izvršni odbor SANU niti Akademijski odbor za visoko obrazovanje.

Da li to znači da Ministarstvo ignoriše krovnu instituciju za nauku i umetnost u Srbiji? To je samo delimično tačno, jer ako znamo da se akademik nalazi na čelu Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, kao i da članovi SANU učestvuju u radu drugih tela u kojima se donose važne odluke, ispada da se SANU ipak pita, zar ne? Vidite, to što SANU nije ni obaveštena da se radi na visokoškolskim zakonima premda je njen član predsednik najvišeg tela za tu oblast, nekoga može da zbuni, za mene je ta činjenica armatura pesimizma.

Tekst je prenet sa portala Novi magazin.