Violeta Pavićević, dizajnerka enterijera: Kuća je postala centar sveta
Biljana Stepanović, Novi Magazin
Kako se bore mali privrednici, samostalni preduzetnici da prebrode krizu koja je izazvana koronom, posebno ako rade u delatnostima koje sada nisu neophodne, ako su uzeli kredite, imaju zaposlene, a ne mogu ni da planiraju ni da predvide šta će biti sutra? I kome je u toj situaciji teže – vlasnicima koji će morati da prodaju imovinu da bi vratili dugove, ili zaposlenima koji svakog dana žive u neizvesnosti da li će već sutra imati posao. Sa druge strane, korona je promenila i način rada i organizaciju života. O tome smo razgovarali sa Violetom Pavićević, dizajnerkom enterijera, zanimanja čije usluge koriste mahom imućni klijenti.
Kako vama ide, da li vam je kovid upropastio posao, ili ipak nekako plivate?
Pri prvom udaru korone, svi smo se nekako konsolidovali, osećali smo zajedništvo, mislili smo nekako ćemo, videćemo, bitno da smo zdravi. U tom trenutku kada smo se zatvorili, ljudi koji su mogli da rade on line, radili su. Ali mi nismo mogli da lepimo pločice i prozivodimo nameštaj on line. To je bila jedna strahota. Jedan deo zaposlenih je hteo da radi sa punom zaštitom i punim radnim vremenom, drugi nisu hteli da dođu na posao, bojali su se bolesti. To je napravilo i određeni vid razdora u kolektivu. Pre nego što je krenuo kovid, radilo se po 12-15 sati dnevno, sve je bilo za juče, niko od investitora nije imao strpljenja, ništa nismo mogli da stignemo i onda odjedanput promena: niko nas nije zvao telefonom, nikom više nije bilo bitno da to bude za juče i posao je tekao, ali sve što se radilo ugovoreno je pre kovida.
Da li su vam ljudi otkazivali dogovorene poslove?
Izvođenje radova nije moglo da se otkaže jer su gradilišta bila otvorena, ali novi projekti su otkazivani, tako da smo došli u situaciju da smo završili poslove koje smo imali, nove nismo počinjali, a šta nas čeka, ne znamo. Moram da objasnim: mi imamo kapacitet za recimo 100 jedinica koliko možemo da isprojektujemo i proizvedemo. Ako smo imali zastoj u radu od nekoliko meseia, ja ne mogu da povećam kapacitet, on je i dalje tih 100 jedinica, tako da šteta koja je napravljena tokom zastoja ostaje, pošto su fiksni troškovi morali da se plate. Sad da nam krene sve punom parom, mi smo za period zastoja u debelom gubitku.
Samo je pitanje ko će moći da ispliva, a ko neće uspeti. Kako vi procenjujete buduću situaciju u poslu, jer se korona odužila?
Ja radim luksuz, uređenje enterijera bez koga se može, znači nisam preko potrebna i meni mogu da kažu – nećemo. Čini mi se da je psihologija naroda, a samim tim i mojih investitora, nekako došla do te faze „živimo sa koronom“. Idemo dalje, nisu to obimi koji su bili, niti su to poslovi koji su bili ranije, ali srećom radimo za grupaciju ljudi koja takođe radi punom parom, oni su svesni da njihov posao ide dalje, pa automatski i život ide dalje. Drugačije je, ali ljudi su u ovom momentu nekako čini mi se svesni da moraju da podignu kulturu življenja, ili da promene način života. Svi smo sada mnogo više u kući nego što smo bili pre. Kafane, restorani, zaključavaju vrata mnogo ranije i automatski svi sede u kući, pa je ta kuća sada dobila na prioritetu ne u smislu luksuza, ne u smislu nadmetanja, ne u smislu ko će lepše, ko će bolje, nego u smislu jedne prijatnosti doma koja je svima postala potrebna. Ponovo je postala mesto gde primaš goste, ali i gde provodiš radno vreme.
Mislite, ljudi su se osvrnuli oko sebe, našli se kod kuće više nego ikad i shvatili da bi tu trebalo da im bude lepše?
Tačno, mnogo je manje putovanja. Ranije je onaj ko radi i ima novca, čekao vikend da se spakuje i odleti negde na tri ili na sedam dana, a to sada više ne postoji. Zasto moleri recimo ne znaju šta će od posla, svi kreče. Izgleda da je je bitisanje u kući u suštini okrenulo ljude ne samo enterijeru nego samoj kući, svi nešto spremaju, kuvaju i na taj način je moja neka nada da će posao opstati. I meni je lepo da me sada ljudi zovu da im pravim domove. Čovek misli – to je sada moje sve. I posao i kafana i kuća.
U smislu da su se ljudi okrenuli sebi i svom domu u kome su ranije samo spavali i trčali dalje?
Jeste, mnogo je veća okrenutost kući, pogotovu ljudi koji rade za strane kompanije i koji još od marta prošle godine rade on-line. E sada, sve što je trebalo da se radi od enterijera za te velike strane kompanije koje su imale ogromne poslovne prostore i i ideju da svojim zaposlenima priušte neku lepotu života na tom poslu, to više ne postoji. Velike kompanije kojima je trebalo da radim enterijere pre kovida, totalno su ukinule rad u svojim poslovnim prostorima, čak su i rentiranja otkazana. Jednostavno su ih premestili u kuće. Zato mislim da neće više ništa biti isto, ni enterijer ni način života. Ovo će da prođe, prošao je i rat i bombardovanje, ali mislim da se nikad nećemo vratiti na tačku na kojoj smo bili.
Zašto to mislite?
Zato što smo u jednom momentu bili i još uvek smo izuzeti iz nekog svog do sada normalnog života. Ne putuje se kao što se putovalo, ne trenira se kao što se treniralo, ne druže se ljudi po kafanama, nema slava, a ni proslava. Mi smo narod koji je navikao na taj vid druženja, a njega više nema ili je na minimumu.
Neki od nas se utopistički nadaju da će to sve da se vrati.
Vratiće se, ali ne može da izgleda isto. Čoveka pošaljete u vojsku godinu dana, pa se vrati drugačiji. Mi smo i sad drugačiji, a posle ovoga menjaće se prioriteti. I ne mislim da će nama biti lošije niti bolje, ali biće drugačije. Velika je potražnja za kućama van grada, možda se desiti da I mi krenemo da živimo kao u Americi, pa da idemo iz neke takve kuće na posao. Nisam vidovnjak da procenim šta će se desiti, ali do promene će doći. Ovaj posao radim 33 godine, vi znate šta se sve dešavalo za to vreme u našoj državi i posle bilo kakve revolucije, inflacije, padanja sa vlasti, dolaska na vlast, nikad ništa nije bilo isto kao pre toga.
Ni u vašem poslu?
Moj posao pre 30 godina je bio vrlo nepoznat, moja majka nije uopšte znala šta joj ćerka radi i teško sam mogla da joj objasnim.
Mnogima je i danas nepoznat, svako je svoj dizajner, ne samo da sređuju enterijere sami, nego ljudi i „projektuju“ izgled kuća sami.
Jeste, ali pre 30 godina ste imali da kupite ili tuš kabinu ili kadu, od svake po jedan model, pa ste samo odlučivali hoćete li jedno ili drugo i to ste mogli sami. Danas od samo jednog proizvođača imate 400 tuš kabina i vi pored svog posla ne možete to da birate i odlučujete, pa smo mi zato postali preko potrebni. Dolazite u situaciju da ne možete da vladate dubinom ponude koju imate. Estetika je nešto drugo, ali sam izbor je postao ogroman.
Za koga najviše radite?
Retko radim za mlađe ljude, zato što oni nisu još platežno u mogućnosti da to sebi priušte. Kroz sve ove godine iza nas, angažovali su nas ljudi koji su radili ozbiljne poslove, stvorili firme koje dobro funkcionišu i naravno da u nekom trenutku u životu kada napune neke godine, žele da urede sebi adekvatan stambeni prostor i adekvatan poslovni prostor koji dolikuje njihovom statusu i radu koji su uložili. Ne možete nekog da kritikujete što ima novca, ako je 30 godina skapavao na nekom poslu. Ja 30 godina radim ovaj posao i mislim da sam u svojim cipelama iznela najmanje 30 kilograma šuta, da sam te cipele tresla i skupljala taj šut. To vam je stalni rad od 12-16 sati dnevno.
Kod nas se dosta primilo uverenje koje nam se nameće, da to što ste imućni odmah miriše na neki lopovluk. Postoje ljudi koji su zaradili svojom pameću, svojim radom i stekli nešto životu.
U mom poslu klijenti su isključivo bili ljudi koji su platežno sposobni i koji su taj novac stekli radom. Za moje investitore ja bih uvek rekla najlepše – kada neko poštuje vaš rad, to znači da se taj naradio, jer vaš rad može da poštuje samo onaj ko je i sam uložio napor i vreme i dao ogroman deo svog života, zarad tog posla.
I ko se nije obogatio preko noći na sumnjiv način?
Da, to su ljudi koji ne žele ništa bahato, to je jednostavno plan i program koji se pravi u okviru nekog budžeta koji je investitor namenio da uloži u svoj stambeni ili poslovni prostor. Imate i ljude sa puno novca koji neće da daju da im se sredi prostor u kome žive ili rade. Nemaju za tim potrebu jer misle da to nije deo njihovog senzibiliteta. Ljudi za koje ja radim provode u svojim kancelarijama više vremena nego u kući, pa je normalno da ta kancelarija mora da izgleda dobro. Sedite negde po 10-12 sati svakog dana i morate da se osećate prijatno tako da ja hvala bogu nisam imala loša iskustva i stvarno se ne bih složila da je bogatstvo vezano za loše osobine.
To možda zavisi dosta od načina na koji ste stekli. Ako ste pre 5 godina ušli u politiku, niste imali ni za burek, reče jedan kritičar, a sada gradite hotele na Kopaoniku ili zgrade po Beogradu, to nije isto kao neko ko ima 20-30 godina teškog rada za sobom. Ko su vaši klijenti u stvari?
Moji klijenti su uglavnom poslovni ljudi koji imaju višedecenijske kompanije. Vraćaju se, zovu ponovo kako im se posao širi. Evo sada su me opet zvali investitori za koje sam radila dva hotela u Africi. To su naši ljudi koji su 40 godina tamo i ja sam imala divnu priliku da na 21 hektar u Africi radim loundž. To su bungalovi koji izlaze na more, predivno nešto. Sada rade četvrtu fazu projekta. Odete u Afriku da radite loundž, pa vas onda neko zove za hotel i jednostavno se tako posao širi. Oni su otišli u Afriku dok smo mi ovde uživali. Ko nije živeo u Africi, ne zna kako je to. Vratila sam se sa malarijom, završila na Infektivnoj klinici i dva meseca nisam mogla da stanem na noge. Naravno, svi „vide“ samo lepu stranu, drugo nigde ne piše. Ovaj posao je stvarno zabavan u nekom smislu ako ga mnogo volite, svaki enetrijer je izazov i kad pričate o njemu, pričate anegdote i pokazujete slike završetka. Ono između što se događalo ne pominjete, jer vam ionako niko ne bi verovao.
Kako ste se našli u ovom biznisu? Ipak treba pomiriti i majstore i investitore, jedni da odrade, drugi da budu zadovoljni, a vi da možete da stanete iza toga što je urađeno.
Moj posao mnogo volim i ne znam ništa drugo da radim. Nikada nisam prvo razmišljala da zaradim novac od tog posla, meni je bilo bitno da radim. Onda jednog dana kažeš – ne mogu više sama, pa zaposliš nekog da ti pomogne, onda kreneš da daš ovome da radi ovo, onome da radi ono i na kraju dođeš dotle da moraš da imaš svoju stolarsku radionicu. To je poluumetnička radionica, to su unikatni komadi, nema 10 istih komada, svaki put je novo. U toj stolarskoj radionici treba da vi imate 5-6 mašina koje su dobre, ali je tu bitan čovek i moj ceo posao je građen na čoveku. Morate da imate zaposlene sa kojima se slažete, a to nije lako.
To je glavni problem?
Ako ste kompanija koja ima trista ili hiljadu zaposlenih, vi ne znate ko tu sve radi i vas tu nešto baš briga da li je nekome dete bolesno, da li mu je žena dobro, vi radite biznis. A mi isto radimo biznis, ali znamo kada je čije dete kinulo i moramo da uzmemo u obzir i tu emotivnu stranu, koja uvek košta.
Šta je još problem u poslovanju?
Sa jedne strane ste u biznisu i svi vas gledaju kao ženu koja vedri i oblači, a sa druge strane kada god uđete u kancelariju, radionicu, zaposleni u vas gledaju da li će biti plata, šta će biti ako se razbole, da li ih čeka radno mesto i to vas gledaju direktno u oči. Pre korone pogodite posao, dok obezbedite materijal, dok uradite, dok investitor plati, vi tu izgubite 2-3 nedelje, a pošto su svi hteli za juče, vi ne smete da dozvolite da izgubite te tri nedelje. I onda ja uzmem kredit, unapred kupim materijal, ne čekam da mi investitor plati. Pre korone je to bio sastavni deo posla – mi smo bili na ringišpilu koji se vrteo. Odjednom ste zakucani, imate kredit, nov posao nije došao i vi ste u problemu. Ono što nam je država omogućila, hvala puno, je to što su nam isplaćivali minimalce da smo mogli zaposlene bar delimično da pokrivamo da ne budemo u strahu. Veliki problem malih firmi je što su one uvek kao u mideru, uvek vam fale još dva zaposlena.
A nemate da ih platite?
Ma nije, meni se čini da bi moji zaposleni rekli – daj još dvoje pa da podelimo plate, ali mi ne možemo da nađemo to dvoje.
Kažu da nema majstora jer su otišli u inostranstvo?
Jeste, oni su otišli u inostranstvo i tu je strašan problem oko radne snage. Drugi problem važi za moju firmu, ja volim te umetničke samostalne majstore koji razmišljaju svojom glavom. Imate radionice koje rade samo vrata recimo, šta će njima majstor koji razmišlja? On uvek ima isti proizvod, za dva meseca i nas dve bismo se obučile. Kod mene je potpuno druga priča. Treba mi majstor koji mora da me zove i kaže da li valja, da li ne valja, treba mi neko ko je vičan u tome, ali taj ko je vičan hoće da radi sam. Mislim da je to nama u biti negde kao narodu, da niko neće da radi ni za koga, nego hoće da radi sam. I onda vi ulazite u situaciju da imate nekog koga biste voleli u svom timu, ali on neće.
Hoće da bude sam svoj gazda, a ne vaš radnik?
Jeste, ali se on muči sam, plaća svoj prostor, svoju struju, svoj kredit, plaća sve svoje, umeto da dođe kod mene ili nekog drugog, nije bitno, i da mu bude bolje. Ne, on hoće da bude sam, a mene je onda strah da mu dam deo svog posla, jer ne znam koliko je on validan finansijski i da li može da istera taj posao do kraja.
Onda dođete u situaciju da vam fale zaposleni?
Jeste, meni fale zaposleni.
Šta onda radite?
Ništa, onda ne uzimamo posao, ne možemo da proširimo kapacitet i tu je sada taj problem o kome sam pričala na početku – moj kapacitet je 100 dinara, ja ne mogu da ga proširim, ne mogu da nađem nekoga ko bi bio adekvatan i za kolektiv, ne samo za mene lično. Zato ne mogu da proširim kapacitet sa 100 na 200 dinara. Kada bih to mogla, ja bih ovo što sam izgubila u koroni mogla da nadoknadim, a ovako sam stalno u istom kapacitetu, sa dugovima od korone. Ono što se još desilo, što je stvarno problem, jeste to što mi više ne možemo da radimo u inostranstvu. Radila sam i u Slovačkoj, Hrvatskoj i u Švajcarskoj, to je sad neizvodljivo.
Za sada?
Za sada. Ne možete majstore da pošaljete, a te zemlje su bile veliki izvor prihoda određenim srpskim stolarskim radionicama, jer su one radile samo za inostranstvo. I sada smo mi koji smo radili najviše u Srbiji i pomalo u inostranstvu, još dobili i konkurenciju od ovih koji su radili samo u inostranstvu.
Ako biste bili u poziciji da kažete kakva bi vam pomoć koristila u budućem poslovanju, šta bi to bilo?
Meni lično bi koristilo da se napravi neki reprogram oko kredita. Neki način za prolongiranje otplate, jer mi moramo da budemo svesni da posao koji sada egzistira nije uopšte u onoj meri u kojoj je bio kad smo uzimali kredite, a da ne pričam da ne znamo ni šta će biti dalje. Možemo sigurno da zaradimo da pokrijemo plate, da svi imamo da živimo, ali je pitanje da li ćemo imati i za kredite. A mi smo uzimali i kredite za mašine i kredite za repromaterijal, a sve je to bilo zato što smo živeli strašno užurbano, te kupi materijal da ne ideš svaki dan, te da nalagerujemo da ne gubimo vreme, pa ste tako kupili neke stvari koje su sa koronom postale bespotrebne.
Niko nije računao na koronu.
Kako smo mogli da znamo? U ovom poslu, a pretpostavljam i u svakom drugom, ako ne idete dalje vi nazadujete, nikad ne stojite u mestu. Ja sam imala nekih svojih planova, nekih želja, nadanja. Najviše mi recimo smeta, a pretpostavljam da to svima smeta, to što mi više ne možemo ništa da planiramo, nemamo više jasan cilj. U biznisu nije cilj da preživiš. To te ne ispunjava, cilj je da ideš dalje, da uradiš bolji proizvod, da napreduješ. To i nema veze sa novcem, nego intimno nešto iz srca, ovo su poluumetnički proizvodi, ako ne i skroz umetnički. Vi u ovom momentu nemate plan, svaki plan je samo maštanje. A kako ja da planiram da preživim? Da li će me neko zvati da radim ili ne, ni to nije u mojoj moći.
Vi ste sada praktično u biznisu u kome je sve izvan vaše moći?
Sve.
Koliko dugo ćete moći tako da izdržite, kako zaposleni reaguju?
Svi su svesni situacije, jer ja zapošljavam ljude koji razmišljaju i oni odlično znaju ksakvo je stanje. Posle toliko godina poslovanja došla sam u situaciju da sedim kod kuće, kuvam ručak i radim. Za mene je to sada poražavajuće, ali možda u nekom trenutku neće biti. Pričali smo da to možda bude prva faza, pa druga faza da zaposleni podele plate, dvoje na jednu platu, pa možda da se ponudimo da mi budemo ispomoć nekoj drugoj radionici. Ali to su razgovori o poznatim scenarijima. Ovaj je nepoznat. Ne znam. I ovo što pričam ne znam da li će biti moguće i izvodljivo. To više nije biznis, to je odstupnica čoveka prema čoveku. Dajte zajedno da gledamo da se snađemo i sagledavamo situaciju na mesečnom nivou.
Šta vi mislite kome je tu teže u ovakvoj situaciji – zaposlenima ili poslodavcima?
Ako ste poslodovac onda je poslodavcu teže, jer mora da nabavi novac za plate, da obezbedi posao, a ako ste zaposleni, onda suprotno. Zaposleni su u strašnoj panici za svoja primanja i za svoje porodice. Ako meni pukne posao a imam kredit, moram da prodam neku imovinu da to pokrijem. Zaposleni isto možda mora nešto da proda da bi jeo, ako ostane bez posla. Problem o kome malo pričamo je mentalna promena koja se desila. Zaposleni na primer nema više taj entuzijazam, tu posvećenost poslu kao što je imao pre korone. Mi smo umeli strašno da crpimo sebe radom, a sad svako hoće da se sačuva. Ne vidi vrednost posvećenosti i trajanju, jer trajanje može da bude vrlo ograničeno, bez mogućnosti da se na to utiče.
Kada ostanete sami sa sobom i kada treba sebe da motivišete, šta vi sebi kažete?
Mislim da više nego ikad treba da posmatramo okruženje, tokove tog novog poslovanja koji dolazi i da ne budemo tvrdi i tvrdoglavi u svojim stavovima ko smo, šta smo, koje su naše mogućnosti i kapaciteti, nego da prihvatimo ono što nas hrani, pomalo usrećuje, okrećemo to svoje poslovanje prema vetru koji duva, da ne idemo sad u suprotnom smeru. Ako je nekad bio standard da uzmete da radite jedan veliki posao, koji se radi mesecima, sad ćete da uzmete više manjih poslova, iako ste do pre dve godine to odbijali. Manji poslovi, kraće traju, imate neku vremesku kontrolu, a samim tim se brže i naplaćuju. Vreme je da budemo srećni da smo zdravi, fizički, a i mentalno. Da čuvamo i sebe i druge i štedimo se nebitnog, pazimo u okvirima koje nam mogućnosti dozvoljavaju, da radimo ono što možemo i da se u ovim danima ni jednog posla ne stidimo.
Tekst je prenet sa portala Novi magazin.