Vidosav Stevanović: U Srbiji se glasa za gore ljude i lošija rešenja

Razgovarao: Velimir Perović, Novi magazin

Niko tako precizno nije opisao razloge propadanja Srbije u poslednjih 30 godina kao što je to učinio književnik Vidosav Stevanović: “Srbija je prepuštena onima koje je birala, slavila, ustoličavala na vlasti, kojima je dala sve što je imala, koje je štitila, a koje nije kažnjavala”.

Srbija je prepuštena posledicama svojih izbora, objasnio je on, i danas plaća račune koje je juče napravila, a sutra će današnje.

Vidosav Stevanović (80) jedan je od najvećih živih srpskih intelektualaca, autor je 30 književnih dela od izuzetnog značaja za srpsku kulturu, njegove knjige su prevedene na 20 jezika. Početkom devedesetih godina prošlog veka, zbog sukoba s politikom Slobodana Miloševića, morao je u egzil u Francusku, gde je za svoj književni opus dobio Orden viteza reda umetnosti i kulture.

U intervjuu za Novi magazin Stevanović kaže da je aktuelna vlast posledica dugih procesa u kojima smo svi ovako ili onako učestvovali. Takva vlast je, kaže on, ako uklonimo političku maglu i otužno zagrcavanje od rodoljublja, zbir svih naših loših osobina, navika i običaja, u neku ruku izraz našeg zajedničkog manjka sposobnosti, odgovornosti, poštenja i pameti.

Kako biste opisali periode vladavine SPS-SRS do 2000, zatim stranaka iz DOS-a do 2012. i naposletku vladavinu SNS-a uz pomoć SPS-a?

Bilo bi prejednostavno reći: sa crnjiša na goriša. Nije baš sve gore, malo šta je dobro, retko šta je kako treba. Zadržava se mnogo šta što ne valja, ne menja se upravo ono što je moralo biti promenjeno. Radi se o prostom previđanju stvarnosti. Sve vreme je na delu ista utopija, ista propaganda, isti diskurs s kratkim đinđićevskim interludijumom, ista politika koju porazi nisu oborili, samo su je učvrstili na vlasti, u javnom govoru i u svesti ljudi. I među mladima koji su mirno, bez želje za sopstvenim mišljenjem i za svojom vizijom sveta, prihvatili najtuplje i najgluplje priče svojih roditelja. Koji su ih, sa svoje strane, preuzeli od predaka koje su nekada poricali i odricali ih se.

Kakve su posledice sve te vlasti ostavile po narod i državu?

Prvo vidljive posledice. Obiđite naše gradove i gradiće, idite na periferije, zađite u sela, skrenite sa glavnih puteva – i sve će vam biti pred očima. Nevidljive se mogu sažeti u nekoliko reči: zaostajanje za drugima na svim poljima, od ekonomije do kulture. A trebalo bi da budu svima vidljive jer ih svako oseća na sopstvenoj koži i svakog dana. I sve je to deo istog previđanja stvarnosti.

Ni narod nije nevin. Glasao je…

Ako pod narodom podrazumevate stanovnike Srbije, treba reći da su sve te vlasti delo ili nedelo, u oba slučaja neporecive istorijske činjenice, koje je ostvareno uz njihovo odobrenje, njihovo saučešće i na njihovu štetu. Mislim na većinu, i to na pozamašnu većinu. Manjine niko ništa nije pitao, ni one koje se smatraju mislećim i smatraju se opozicionim, ni etničke manjine koje su se ovde zatekle.

Šta se to s nama dešava u poslednjih 30 godina? Mnogi kažu, ko nas je kleo nije dangubio…

Dešavalo se svašta i, ako zanemarimo uzaludne ratove i nepotrebne ljudske žrtve, nije se dogodilo ništa značajno novo. Ponovila se više puta ponovljena priča koju sam u tekstu iz devedesetih godina sveo na dve teme: bekstvo od slobode i pokušaj bekstva iz civilizacije. Kod nas se sloboda smatra narodnom, nacionalnom, to jest kolektivnom, ne pripada pojedincima, a civilizacija kao nešto strano, nasilno i rušilačko, nenarodno i antinacionalno, treba je izbeći, odbaciti ili prevariti. Obe stvari nisu uspele, prva zamalo, druga jer je nemoguća, ali se mi i dalje trudimo da nekako bude ono što biti ne može.

Zašto mislite da je kod nas civilizacija nemoguća?

Nisam to rekao ni pomislio. Mi smo, posmatrani kao skup ujedinjenih pojedinaca na jednom delu Balkana, civilizovani koliko i mnogi drugi i tek nešto manje nego najbolji. Antievropsko ponašanje i anticivilizacijski mit kod nas propovedaju, šire i čuvaju, a počesto i nameću naše elite, oni koji se tako nazivaju i takvima se smatraju. Zbog ograničenosti mišljenja, iz čistog interesa. Jer bi u liberalnijoj državi i demokratičnijem društvu izgubili svoje privilegije, život na tuđ račun, morali bi nešto raditi i ono što imaju opravdati onim što su stvorili.

Da bi plodove i ugodnosti civilizacije sačuvale za sebe, naše elite, koje se njima obilato služe, ili bar zamašni deo tih elita, u “svom napaćenom narodu” šire strah od civilizacije, posebno ove postindustrijske, plaše ga gubitkom samostalnosti, nacionalne slobode, jedine prave vere, autentičnog bića, mentalitetske osobenosti i slavne prošlosti. I u tome su uspešnije nego u bilo čemu drugom.

U vreme Miloševića nazirao se zračak svetlosti na kraju tunela, postojala je nada da će Srbija ipak postati slobodna i demokratska država, što se na neki način i ostvarilo 5. oktobra. Kakvu Srbiju će za sobom ostaviti aktuelna politička elita?

Bezmalo istu kakvu je i zatekla: onu koja većinski glasa za gore ljude i lošija rešenja, gotovo uvek protiv promena i modernizacije, buni se u ime koještarija i rado trpi gubitak prava, a sve ubeđena da to radi iz patriotizma, iz poštovanja prema precima i iz čiste ljubavi prema svojoj zemlji i svojim potomcima, iz urođenog slobodarstva. Obmanjuje se, zato je hronično obmanjivana. Promena vlasti biće promena nekih ljudi na vlasti. “Politička elita” neće otići. Kuda bi? I drugi posvuda imaju svoje elite, uglavnom manje štetne nego naša. I zašto bi odlazila? Napravila je državu prema svojim potrebama, oskudnu, nedovršenu i nesigurnu.

Skupo nas košta glasanje za gore ljude i lošija rešenja. Kako objasniti to prihvatanje obmanjivanja od političkih elita?

Zato što nema političkih elita da bi, takmičeći se, ponudile bolje ljude i bolja rešenja. Postoji jedna elita, raspoređena u nekoliko ešelona ili, da pojednostavimo stvari, u dve osnovne kolone. Jedna drži vlast, druga bi da podeli ili da otme vlast. U našoj demokratiji iz devedesetih godina prošlog veka, koja nije sama nastala nego je proizvedena za potrebe jedne grupe, to se dogodilo tako što je ondašnja vlast napravila svoju opoziciju, a obe su postale delovi nove kaste. Ili nove oligarhije, ako hoćete. Tako politički deluju, tako se u svemu ponašaju.

Milošević je vladao 13 godina i 11 dana. Do kada će vladati Vučić?

Ne znam. A ne zna ni on, kao ni oni koji ga slede. Ili neće da znaju, što se često, ako ne uvek događa ljudima na vlasti. U istoriji, u politici se takve stvari saznaju naknadno, kad je za mnoge kasno, a za većinu beznadežno.

Zašto je narod ravnodušni posmatrač gušenja osnovnih ljudskih i demokratskih sloboda i nepoštovanja zakona i Ustava?

Narod se sastoji od pojedinaca. Pojedinci se bore protiv nečega, stvaraju nešto ili pristaju na sve. Ako svoju posebnost utope u neku od apstrakcija, kao što su narod, nacija, klasa, dodajte ostale, onda su se odrekli sebe, preneli svoju volju na nekoga i smatraju da nisu krivi ni za šta i da su žrtve svetskih zavera, tajnih vlada i svakojakih antisrpskih komplota, a ne svojih zabluda, lakovernosti i pasivizma. Autokratski režim se uspostavlja kad previše pojedinaca ima potrebu da se oslobodi lične odgovornosti i da svoje odlučivanje prenese na nekog drugog. I onda stare ili nove elite stvaraju autokratu po svojoj meri, a vlast se gradi oko njegove fiktivne moći, nameće se nasiljem i propagandom i održava strahom i obmanama.

Da li je jedan od naših većih problema pristajanje na banalnost?

Sadašnjost je uvek banalna, zato izmišljamo slavnu prošlost i sanjamo svetlu budućnost. Neke ljudske strasti, imaginacija i umetnosti su u svojim najboljim trenucima očišćenje od banalnosti, traženje estetskog reda i sklada, pokušaji uzleta prema najvišem. Strasti i umetnosti ponekad uspevaju, politika retko, naši političari gotovo nikada. Ne zato što su gori od drugih nego zato što im mi dopuštamo da budu gori i podsvesno i polusvesno tražimo to od njih.

Postali smo najzaduženija i istovremeno, uz Albaniju, najsiromašnija zemlja u regionu. Mogu li bar kultura i obrazovanje da spasu Srbiju?

Obrazovanje je onakvo kakvo je potrebno našoj eliti. Toj eliti visoka, skeptična i stvaralačka kultura nije potrebna, zato u nju ništa ne ulaže i ne podržava je, a i ne razume šta je to. Mecena kod nas nema, ako ih je ikada i bilo, a kultura i njen najviši oblik umetnost ne stvara se bez nekog viška novca, bez pogodnih društvenih uslova i snažnih pojedinaca. Ministarstvo kulture je birokratizovana ustanova koja poklone deli politički poželjnima, što će reći nestvaraocima.

Često se čuje da je entropija zavladala u svim segmentima društva i sistema. Postoji li u ovom trenutku nešto zdravo i obećavajuće?

Nešto zdravo, otporno i trajno uvek postoji, inače nas ne bi bilo. U to ne sumnjam. Ali kod nas još nije dobilo politički izraz, misaoni obrazac, organizacioni oblik ni sposobnost delovanja. Ugroženo je, svakako, ali još može da trpi. Možda će se probuditi kad bude previše ugroženo. Neumoljivi zakon opstanka ima samo dva oblika, biti ili nestati. Neki ljudi će sutra biti prinuđeni da biraju. I nadam se da će biti pametniji od nas što, iskreno rečeno, neće biti previše teško.

Kada smo poslednji put razgovarali, kazali ste da je Milošević napravljen od otpadaka Titovog kulta ličnosti. Kako je stvoren Vučićev kult ličnosti?

Nije stvoren. Nije još napravljen. Možda zato što nema od čega, otpaci prethodnih kultova pohabani su i neupotrebljivi. A nešto novo ni u toj oblasti čiste ništavosti nisu sposobni da proizvedu skupštinski botovi, partijski klonovi, informeri i pink televizije. Da zagluše uši, da zaslepe oči, da zbune zbunjene, to da, ali ne i da nešto naprave.

Da li i u kojoj meri opozicija doprinosi stvaranju Vučićevog kulta ličnosti?

Vučićevoj sveprisutnosti – koja, kao što rekoh, još nije kult – većoj od njegove stvarne moći i uočljivijoj nego njegove sposobnosti, doprinose i svi oni koji se javno i glasno bore protiv njega, ne protiv onoga što u njegovoj politici i njegovim postupcima ne valja. Ne ispuštaju ga iz usta. Ne pokazuju u čemu su bolji od njega i šta bi u ovoj državi trebalo promeniti, a spisak toga je podugačak, još devedesetih je trebalo početi od njega. Pre svih, ograničavanje vlasti i uticaja nove kaste koja je nastala iz socijalističke nove klase, smanjila se jer je i plen manji, poprostačila se i kriminalizovala, krši sve zakone i nekažnjiva je.

Ko je najveći protivnik aktuelne vlasti? Oni sami sebi, opozicija ili neko treći?

Ona sama. Bahata je, neumerena u zahtevima, parazitska, nasilna i zaslepljena, politički konfuzna, psihološki rastrojena, ograničena na nekoliko propagandnih slogana, nesposobna da odgovori na zahteve vremena i da shvati kako su promene neophodne, neinventivna i nestvaralačka. Istovremeno populistička i kastinska, na rečima ugađa svima, udvara se glasačima, a u praksi hrani sve veći broj nezajažljivih usta. Nije nastala sama, nije se sama izabrala. Niti je nastala juče ili prekjuče. Posledica je dugih procesa u kojima smo svi ovako ili onako učestvovali. Takva vlast je, ako uklonimo političku maglu i otužno zagrcavanje od rodoljublja, zbir svih naših loših osobina, navika i običaja, u neku ruku izraz našeg zajedničkog manjka sposobnosti, odgovornosti, poštenja i pameti.

Kakva vlast je potrebna Srbiji?

Drukčija nego ova danas, bolja nego dosadašnje, više demokratska, manje narodnjačka i time manje koruptivna, miroljubiva umesto ratoborna i stvaralačka umesto parazitska. Ukratko, inteligentna, praktična, fleksibilna i domišljata. Ali da bi vlast postala takva, da bi bila prinuđena biti takva, potrebno je da se promene bar dve stvari koje se ne menjaju lako.

Na šta konkretno mislite?

Da glasači shvate da su birači, da su pojedinci između drugih pojedinaca i da im podosta stvari u životu zavisi od toga kako ispunjavaju listić na izborima. I da se država pomoću tako izabrane vlasti rastereti tajnih službi i vojničkih pretenzija, da se oslobodi pijemontističke megalomanije i čaršijskog jednoumlja, da smanji birokratiju i zaleči partijski parazitizam, da zaista postane laička. Da odbaci sve neuspele, poražene i gubitničke politike naše stvarne zajedničke prošlosti. Da li je to moguće? Verujem da jeste.

Da li je izvodljivo?

Trebalo bi da svako odgovori za sebe i da ponešto uloži u to. Bez toga je sve prazna priča koju, na polzu svoju i na opštu štetu, ponavljaju politikanti, olinjali propagandisti, loši mediji, poluinteligenti i akademici.

Kao pisac koji već decenijama prati i učestvuje u političkim dešavanjima, možete li da nagovestite preokret u Srbiji.

“Politička dešavanja” pratim kad nemam šta drugo i pametnije da radim, a ne učestvujem u njima. I ne samo zbog svojih godina. Čuvam svoju relativnu slobodu pojedinca koliko god mogu, a i da ne bih svesno ili nesvesno ugrožavao tuđe pojedinačne slobode, bez kojih ni moja nije moguća. To je ponekad loše za mene kao čoveka, ali je dobro i zdravo za moje knjige i, da budem sasvim ličan, za moj odnos sa mnom.

Već duže vreme živite u Botunju kod Kragujevca. Kako današnji Šumadinci, čiji su preci stvarali srpsku državu, gledaju na sve ovo što se danas dešava u Srbiji? Zašto ćute, nema ih gotovo ni na jednoj važnoj funkciji u državi?

Valjda nemaju šta da kažu. Ili možda nema ko. Uradili su šta je trebalo i kad je trebalo, borili se kad se moralo, država ih je rutinski trošila i satirala i sad su prepušteni drugima da s njima urade šta hoće. To je dekadentno, pomalo tužno, ali na izvestan način otmeno i dostojanstveno. Da bi danas neki Šumadinci obavljali neke funkcije u ovoj šupljoj vlasti, morali bi biti ono što nisu i što nikada nisu bili.

Šta trenutno radite, kako provodite vreme u centru Šumadije?

Pišem, brišem i ponovo pišem, čitam, slušam muziku, gledam filmove, čekam da prođe epidemija, čudim se drugima koliko i oni meni. Posećuju me prijatelji, s nekolicinom razgovaram telefonom, pišem pisma, sedim kad mogu pred mojim pejzažem, gledam kako se nebo menja. Uživam u danu i osluškujem noć.

Šta su u ovom trenutku primarni nacionalni interesi?

Nacionalni interes je neodređen pojam. Koristim pouzdaniji pojam, državni interes, mada smatram da ga stalno treba ispitivati, iznova definisati i čistiti od apstrakcija. Elem, državni interesi su, po mom mišljenju i prema mom iskustvu, priznati svoje današnje granice kao trajne, reformisati ekonomiju i osloboditi je centralističke stege, ograničiti partijsku moć zloupotreba, preurediti pravosuđe, smanjiti korupciju, povesti ozbiljnu borbu protiv kriminala, ne pokušavati bekstvo iz Evrope… Ali to liči na spisak želja, ne na utopiju. Jer, ako smo iskreni prema sebi, mi živimo u sopstvenoj distopiji. Napravili smo je prema svojoj meri. Ostalo su samo izgovori.

Članak je prenet sa portala Novi magazin.