Vakcinacija dece je spasonosna

Razgovarala: Jelena Aleksić, Novi magazin

Kako roditelju koji neće da se vakciniše objasniti da bi trebalo da imunizuje svoje dete? Koliko bi to vremena, strpljenja i napora trebalo da odvoji svaki pedijatar kako bi ubedio ovakvog roditelja da je njegovo dete danas ugroženo deset puta više nego prošle godine u isto vreme? Jer, deca su lane činila svega dva odsto obolelih, dok ih je sada od 10 do 15 odsto. Mnoge zemlje, poput Španije, Danske i Francuske, već su vakcinisale više od polovine mladih od 12 do 19 godina, a Indija, zemlja koja je svojevremeno imala čak 60 odsto obolelih među ovom populacijom, izdaje hitnu preporuku o imunizaciji tinejdžera. U Kini je odnedavno preporučena vakcinacija sve dece starije od tri godine. Konačno, 20. septembra kompanije Pfizer/BioNTech saopštavaju da je njihova vakcina protiv koronavirusa izazvala snažan imunološki odgovor kod dece od pet do 11 godina. Zašto je vakcinacija dece danas toliko važna i toliko važnija nego pre samo nekoliko meseci? Kakve su nuspojave vakcinacije kod mališana? Zašto je za mnoge roditelje bilo u redu kada su oni zaražavali svoju decu, a smeta im kada se deca danas inficiraju u školi ili na rekreativnoj nastavi? Koliko je primera u redovnom kalendaru vakcinacije kada deca primaju vakcine kako bi se zaštitili drugi, a ne oni sami? Ovo su samo neka od pitanja na koja u intervjuu za Novi magazin odgovara pedijatar, profesor i predsednik Udruženja pedijatara Srbije Georgios Konstantinidis. Za početak, glede preporuke o vakcinaciji koju Udruženje izdaje još sredinom juna, pitamo ga da li je iznenađen ovolikim brojem zaražene dece?

“Nisam, naravno, ali pre svega zbog činjenice da sve ono što se događa u Indiji ili SAD, ma koliko udaljeni bili, stiže i do nas. Stiže do svih delova planete zavisno od stepena imunizacije i načina borbe protiv pandemije. Kod nas je obuhvat vakcinacijom mali, delta soj se isto ponaša na celoj planeti i nije bilo moguće da se ne dogodi masovno zaražavanje i dece i odraslih.”

Zašto je obuhvat vakcinacijom mali?

To je rezultat sveopšte tabloidizacije naših života, pa i pandemije koja je zloupotrebljena. Pre svega zloupotrebljeno je pravo – pa i “pravo na mišljenje” koje mora da proističe iz obaveze. Vakcinacija je možda i najbolji primer za to. U ovom slučaju postoji obaveza na kvalitetnu i na “medicini zasnovanoj na dokazima” informaciji.

Kakva je aktuelna situacija kada je obolevanje dece u pitanju i šta nas čeka?

Učestalost obolevanja što se dobnih grupa tiče u svetu je sledeća: u grupi do pet godina je deset puta više obolele dece nego kod vuhanskog soja. U uzrastu od pet do 11 godina je čak 14 puta češće obolevanje, a od 11 godina naviše 10 puta je više zaražene dece. Generalno, učestalost obolevanja je oko 12 puta veća nego ranije, što znači da je od ukupno obolelih oko 15 odsto maloletnih, dok ih je ranije bilo oko dva odsto. Ovo što nam se događa samo potvrđuje da će se epidemija nastaviti.

Kakva je klinička slika mladih koji obolevaju?

Mladi nemaju teže, ali ni lakše oblike od onih ranije. Oko dva odsto dece teško se razbole, ali je problem što je sada više zaraženih, pa je samim tim i veći broj onih koji imaju težu kliničku sliku. Ovde moram da naglasim još jedan segment o kojem niko ne govori. To je produženi kovid. To je nešto što sada polako postaje problem u SAD i Izraelu, gde čak 10 do 13 odsto dece koja su bila zaražena bez obzira na kliničku sliku – imaju produženi kovid. Nema nijednog razloga da se to ne desi i našoj deci.

Šta se to našoj deci može dogoditi, a zove se produženi kovid?

To podrazumeva slabost, malaksalost, iscrpljenost, nedostatak koncentracije, slabost u pamćenju, teškoće u disanju i osećaj lupanja srca. Zašto je kod dece ovo dodatni problem? Zato što su u periodu adolescencije ove tegobe vrlo često deo odrastanja. Biće veoma teško napraviti diferencijalnu dijagnozu, i to je nešto s čime se već suočavaju zemlje koje sam pomenuo, a izvesno je da čeka i nas.

Ali vi ste izašli sa jasnim stavom o dobrobiti vakcinacije dece.

Naša prva preporuka sredinom juna bila je da se pristupi vakcinaciji ugrožene dece, odnosno dece s komorbiditetima, ali da svi ostali mogu da se vakcinišu i da mi smatramo da je to poželjno. To su tada bili dominantni stavovi u zemljama Evropske unije i u SAD. Potom su Evropska pedijatrijska akademija i Evropska konfederacija za primarnu zdravstvenu zaštitu izdale preporuke u kojima ohrabruju vakcinaciju sve dece. Imajući u vidu antivakserski sentiment kod nas, mi smo bili vrlo oprezni i oglasili smo se nedavno, kada su praktično sve zemlje EU usvojile ovaj stav i uveliko započele vakcinaciju.

Međutim, stav je sasvim jasan i prati trendove u EU i SAD, s tim što postoji određena zadrška. O čemu se radi?

Naša je preporuka da se svi stariji od 12 godina, uključujući i decu od 12 godina, vakcinišu. Jedino što je preporuka da se deca od 12 do 15 godina ne vakcinišu tek tako na punktovima kao oni od 16 do 18 godina i stariji već moraju dobiti saglasnost pedijatra kao i za svaku drugu vakcinu. To je samo dodatni oprez koji smo mi savetovali, ali nije ništa posebno, s obzirom na to da se isto pravilo primenjuje za svaku drugu vakcinu koju deca primaju.

Dakle, nije nikakva osobenost za vakcinu od kovida niti govori o bilo kakvim kontraindikacijama ili nuspojavama ove vakcine većim nego što izazivaju ostale vakcine. Naprotiv.

Da li je u smislu kontraindikacija kovid vakcina bezbednija ili rizičnija od ostalih koje deca primaju?

Vakcina protiv morbila, na primer, vrlo često da sistemske reakcije poput temperature, malaksalosti, bola u ruci ili otoka, dok je procenat dece koja imaju ove simptome posle kovid vakcine zanemarljiv. U tom smislu ova vakcina je izuzetno bezbedna.

Kad smo kod MMR vakcine; obuhvat je pre nekoliko godina pao na 80 odsto, a Srbiji je pretila epidemija malih boginja koje su u EU odavno zaboravljene. Nije li to isti odnos kao prema ovoj vakcini?

Jeste, ali ja bih naglasak stavio na nešto drugo. Kada se to događalo mi smo uspeli za samo nekoliko meseci da vratimo obuhvat na 93 odsto, što je skoro idealnih 95 odsto imunizovane dece. Ovaj primer je dokaz da bismo to mogli i sada, samo je potrebna zajednička, jedinstvena i nedvosmislena poruka i akcija svih. Uostalom, podaci pokazuju da kada su pravilno informisana, deca starija od 12 godina u čak tri četvrtine slučajeva hoće da se vakcinišu. Problem je što je kod nas mali procenat roditelja koji su vakcinisani, pa ni od dece ne možemo očekivati ništa drugačije.

Kako bi jedan roditelj trebalo da donosi ove odluke?

Oni se ljute kad im kažete da nisu savremeni jer neće da se vakcinišu. Svakako, pre nego što odlučimo o zdravlju svog deteta morali bismo odbaciti sujetu, ego i informisanje koje nije zasnovano isključivo na nauci. Nemam nikakvu sumnju da svaki roditelj želi najbolje za svoje dete, a kada je u pitanju zdravlje, onda svoje akcije usmeravamo samo na osnovu medicinskih saznanja. Nikakve priče rekla-kazala, nikakvi priučeni lekari, nikakvi političari, nikakvi bivši studenti, altruisti ili aktivisti. Niko i ništa sem naučnih medicinskih činjenica ne može i ne sme biti potka za zasnivanje stavova, a time i akcija koje se tiču zdravlja našeg deteta.

Otvoreno je pitanje da li pedijatri dobro rade svoj posao, da li je uopšte njihov posao da svakom roditelju objašnjavaju sve pomenuto i da li je to naprosto moguće?

Što se tiče pojedinačnih razgovora s roditeljima, mislite li da pedijatar zaista ima vremena da sa svakim roditeljem koji nije vakcinisan provede po sat vremena objašnjavajući zašto bi trebalo da imunizuje svoje dete? To je nemoguće i nesprovodivo. Ali zato možemo da se mi kao Udruženje jasno opredelimo, što smo i učinili. Zato i sva druga strukovna udruženja moraju da zauzmu nedvosmislen stav i da ga što češće ponavljaju. Mi smo, na primer, pre nego što smo izašli sa stavom o vakcinaciji sve dece od 12 godina, ovo mišljenje najpre poslali Ministarstvu zdravlja i Nacionalnoj agenciji za imunizaciju. Nacionalna agencija za imunizaciju je prihvatila naše preporuke i to će uskoro postati zvanični državni stav, čime smo mi našu misiju u načelu ispunili, ali to ne znači da je posao završen. Mi to moramo ponavljati, moramo apelovati, objašnjavati. Što se tiče samih pedijatara, ne mogu garantovati za 2.000 pedijatara i ostalih doktora koji se bave dečijom zaštitom da dovoljno jasno šire ovu poruku, ali zato, ponavljam, postoji udruženje i zvaničan stav pedijatrijske struke.

Insistirate na nedvosmislenoj poruci za vakcinaciju na svim nivoima. Ima li te poruke od onih koji upravljaju pandemijom?

Stručni deo Kriznog štaba je više puta poslao jasnu poruku, ali je pitanje ima li struka zaista moć nad politikom? To mogu da vam odgovore samo oni koji učestvuju u radu ovog tela. Lično mislim da ni njima nije lako jer im je jasno šta je ispravno i šta treba raditi, a to ne mogu da sprovedu u delo. Meni se čini da je deklarativan stav Ministarstva zdravlja i cele Vlade ispravan, ali se u praksi ne sprovodi. E onda vam niko više ne veruje. Jesmo li mi upravo u toj situaciji, pitanje je na koje svako sam može da dođe do zaključka. Najkraće rečeno, potrebno je istinski, iskreno i nedvosmisleno staviti dobrobit zdravlja građana iznad kratkoročnih političkih kalkulacija. I ovo se odnosi na sve političke elite.

Ako smo među prvima imali vakcine, a danas smo na začelju u svetu po broju vakcinisanih, znači li to da smo imali najjači antivakcinaški lobi na planeti?

Čini mi se da nadležni pokušavaju da se svima dodvore i da se nikome ne zamere. Mislim da je to greška i da je stav odlučnosti ono kako se treba ponašati bez obzira što će možda u početku doneti neke negativne poene. Jer, kad vi delujete isključivo sa aspekta dobrobiti društvene zajednice, to će se prepoznati i biće nagrađen upravo onaj koji je na početku bio najizloženiji kritikama. Uz to, mi smo kao narod skloni krajnostima, i to se i sada vidi. Konačno, nemojte abolirati pojedince od odgovornosti jer svako od nas ima svest i savest koja bi trebalo da bude na prvom mestu ako znamo da možemo nekome ugroziti zdravlje time što nismo vakcinisani.

Jesu li deca i mladi danas najveća pretnja opštem zdravlju?

Nisu najveća, ali jesu mnogo veća nego što su bili pre pojave delta soja. Oni nisu bili prenosioci, a danas jesu, s tim što i dalje nisu dominantni prenosilac. Pa ipak, nikada ne znate koliko će se baka i deka, učiteljica i drugova, maminih koleginica ili komšinica zaraziti od jednog deteta. Ne znate ko je u kakvom zdravstvenom stanju, ali to važi i za odrasle koji bi ovako trebalo da razmišljaju kad donose odluke o vakcinaciji i sebe i dece. To je uostalom smisao javnog zdravlja – zaštititi društvo u celini, a ne rukovoditi se sebičnim interesom pojedinca. Povrh toga, ovaj princip se kod dece već primenjuje jer postoji nekoliko vakcina koje oni primaju ne zbog sebe već zbog okoline. Na primer, deca primaju vakcinu protiv rubeole, odnosno crvenke iako imaju vrlo blagu kliničku sliku, a o smrtnosti da i ne govorimo. Međutim, mi vakcinišemo decu zato što time štitimo trudnice jer taj virus pravi užasna oštećenja ploda i izaziva spontane pobačaje. Isti primer je i vakcinacija dečaka u svetu protiv humanog papiloma virusa iako dečaci ne mogu da dobiju rak grlića materica. Oni se vakcinišu kako bi se zaštitile njihove seksualne partnerke u budućnosti.

Pa čak ni ovo nisu jedini razlozi, imate ih još na spisku?

Tako je. Vakcinacijom dece štitimo ih od težih oblika obolevanja, štitimo starije od razbolevanja koje može biti fatalno, štitimo decu od produženog kovida, sprečavamo transmisiju i omogućavamo normalno školovanje dece. Uz sve to, smanjenjem broja i dužine bolovanja roditelja ekonomski doprinosimo društvu.

A da li je “normalan” polazak u škole bio greška, budući da se već tada znalo da je mnogo više zaražene dece nego što je bilo prošle godine u isto vreme?

Mi stalno tražimo krivca u drugom i roditelji koji se sada žale na veliki broj obolele dece u školama uglavnom su oni koji neće da vakcinišu ni sebe ni svoje dete. Studije koje su rađene prošle godine dokazale su da je više zaražene dece bilo kada je bila onlajn nastava nego kod dece koja su išla u školu, što pokazuje da je škola prilično kontrolisana sredina. U prevodu, deca su se do pojave delta soja zaražavala uglavnom kod kuće, od roditelja. Gotovo nikada ili zanemarujući postotak su deca koja su prenosila virus na svoje vršnjake ili na odrasle. I sada ti roditelji što se ljute što im deca idu u školu i dalje neće da se vakcinišu, valjda smatrajući da je u redu da oni sami inficiraju svoje dete, ali nije u redu da dete “dobije virus od vršnjaka”. Moje je mišljenje da dete ne treba da oboli bilo kako i bilo od koga, što se može rešiti samo vakcinacijom.

Kakav je onda vaš stav po pitanju nastave, šta je za decu bezbednije?

Svetski podaci studija pedagoga pokazuju da je zaostatak u obrazovanju za jednu školsku godinu od četiri do šest meseci, što znači da za dve školske godine onlajn nastave deca formalno ne gube, ali suštinski gube celu školsku godinu. A oni nikada više neće imati 10 ili 11 godina. Uz to, moram da napomenem da je poraslo porodično nasilje za vreme onlajn nastave, seksualno zlostavljanje u porodici i okruženju, povređivanje i trovanje u kući. To su medicinski razlozi zašto je potrebno insistirati na normalnom školovanju kad god je to moguće.

Tekst je prenet iz Novog magazina.