Ubistvo Slavka Ćuruvije – dvadeset jednu godinu kasnije: Cepanje dlake na četiri dela

Piše: Jovana S. Polić

Neskriveno, precizno, hladno, profesionalno – usred dana, na Uskrs 11. aprila 1999, u centru Beograda dvojica maskiranih napadača ubila su Slavka Ćuruviju, novinara i vlasnika Dnevnog Telegrafa i nedeljnika Evropljanin.

Od ubistva do prvostepene presude prošlo je – 20 godina.

Sto godina robije. Toliko iznosi ukupna kazna izrečena 5. aprila 2019. četvorici nekadašnjih pripadnika Državne bezbednosti za učestvovanje u ubistvu. A onda je čitava godina bila potrebna da bi se održala četvorodnevna sednica drugostepenog veća za ovaj zločin, zakazana prethodno za kraj marta i početak aprila, na kojoj je trebalo da se razmotre žalbe odbrane i tužilaštva na prvostepenu presudu. Zbog pandemije korone i vanrednog stanja odloženo je i ovo suđenje. Na listi pitanja bez odgovora je, tako, i ono da li je presuda i konačna, budući da i dalje niko ne može da predvidi kakva će biti odluka suda, posebno s obzirom na činjenicu da je i sam tužilac Milenko Mandić tražio da bude ukinuta!

“Glavni zahtev tužilaštva je da se presuda ukine, što je po mom uverenju jedan veliki skandal. To je kada neko ne razlikuje bitno od nebitnog”, smatra advokat porodice Ćuruvija Slobodan Ružić, objašnjavajući da isto u svojim žalbama traže i branioci prvostepeno osuđenih. “To znači da vi dajete vetar u leđa okrivljenima zato što će sad na sednici drugostepenog veća svaki advokat da ustane i kaže: ‘Vidite, i tužilac traži da se ukine presuda’”.

KAO ZA BUDVU

Indikativno je da se slična situacija desila 2013. u slučaju pokušaja atentata na Vuka Draškovića u Budvi.

“To se desilo još jednom, 2013, kad su prvostepeno bili osuđeni Radonjić, Romić i Basta za onaj pokušaj ubistva Draškovića u Budvi. Onda je išla žalba, pa je na sednici Apelacionog veća ustao tužilac i napao presudu. Potom je ta presuda ukinuta, ponovo je suđeno, u ponovnom postupku, sud ih je oslobodio”, podseća nas advokat Ružić i napominje da bi tužilac trebalo samo da se žali na visinu kazne, a ne da traži ukidanje iste.

“To je cepanje dlake na četiri dela… Za mene je to veliki skandal zato što su se sad nad tim predmetom nadvili crni oblaci i to mi liči na ovaj slučaj iz 2013”, konstatuje Ružić.

U tužbi je, između ostalog, navedeno da je Miroslav Kurak zapravo lice koje je pucalo u Slavka Ćuruviju. Sud je smatrao da nema dovoljno dokaza za to jer se vidi da učestvuje u organizaciji, ali ne i da je neposredni izvršilac. Tako je u presudi kao izvršioca krivičnog dela ubistva Slavka Ćuruvije sud označio NN lice.

“Tužilac se žali i vraća na svoju tezu, svoju optužnicu. Ne mislim da je sad tu reč o umešanosti službi već o sujeti tužioca, čiju koncepciju sud nije uzeo u obzir”, kaže advokat Ružić.

Prvostepena presuda potvrdila je i upletenost državne bezbednosti u ubistvo Ćuruvije. Važno je bilo i priznanje da je iza ubistva novinara bio državni aparat. Advokat Ružić smatra da je to, zapravo, najznačajnija stvar u ovoj presudi, ali i da je formulacija “državni aparat” preširoka jer je, prema njegovim rečima, iza ovog ubistva bio predsednik države Slobodan Milošević, sa svojom Službom državne bezbednosti, što je činilo “podivljali deo državnog aparata”.

“Politika komanduje preko službe. A služba će uvek, čak i bez konkretnog dogovora s politikom, učiniti nešto što pretpostavljaju da bi se politici svidelo. A službe su tu samo da ispune želje”, smatra novinar Vanja Bulić.

Nalogodavac nije utvrđen prvostepenom presudom.

“To ne piše u toj presudi, ali pisalo je u presudi za ubistvo Ivana Stambolića da je nalogodavac Slobodan Milošević, ja sam to pokušao da objasnim u završnoj reči. I dalje stojim iza toga”, kaže advokat Ružić i objašnjava da se lako moglo doći do tog odgovora jer je upravo Slobodan Milošević jedini u zemlji u to vreme mogao da, preko načelnika službe, angažuje pripadnike iste i da potom prikrije sve fingiranom istragom i nepostupanjem odeljenja za krvne delikte MUP-a Srbije.

“Moraju stvari da se nazovu pravim imenom, ne postoji kolektivna krivica, nisam ja ubila Slavka Ćuruviju niti sam želela da on bude ubijen, a takođe sam građanin ove države. Kao što nije ni država Srbija počinila zločin, počinili su ga neki pojedinci. Ti pojedinci imaju svoje ime i prezime”, kaže novinarka Brankica Stanković, dok advokat Slobodan Ružić naglašava da je Slavka Ćuruviju ipak ubila država!

“Ubili su ga ljudi koji rade za platu u toj službi.”

OMERTA

Ko je neposredni ubica i dalje se, međutim, ne zna.

“To je bitno utoliko što je taj neko morao da odgovara. I dok nemamo pravosnažnu presudu na terenu smo spekulacija, pa može da se tvrdi: ubili su ga crnogorski kriminalci, ubili su ga ovi ili oni, a sa presudom znamo da je to učinila država, odnosno pripadnici Državne bezbednosti”, kaže Ružić.

I novinar Vuk Cvijić smatra da više nije sporno da je Ćuruviju ne samo ubila već sve do smrti i pratila Državna bezbednost. “Ako se nije znalo ko je direktan ubica, zašto se svih ovih godina nije pokrenuo postupak kako je on uopšte praćen i koja je bila osnova da se prati.”

Predsednik komisije koja se bavi ubistvima novinara Veran Matić tvrdi da je Slavko Ćuruvija bio u potpunosti pokriven aktivnostima Službe, između ostalog i kad je reč o direktnom prisluškivanju (slušanju telefona i praćenju njegovih komunikacija), i kad je reč o njegovom kretanju.

“Da se dogodila likvidacija od nekog nepoznatog, to bi služba morala da zna jer je on bio pokriven, i oni bi morali to da identifikuju odmah kad se dogodilo. Najbitniji prodor napravljen je onog trenutka kada su pronađene trake na kojima su zabeležene komunikacije iz kojih se moglo videti ko je gde u kom vremenskom trenutku bio. I kada se video taj obrazac i model koji se poklapao oba dana i kada se videlo i da je postojalo davanje lažnih iskaza od aktera o tome gde su bili u kojem trenutku.”

Zasad je u zatvoru samo Radomir Marković, nekadašnji šef Resora državne bezbednosti, po presudi osuđen na 30 godina kao podstrekač. U ćeliju je zapravo vraćen jer izdržava kaznu od 40 godina za ubistvo Ivana Stambolića i atentat na Vuka Draškovića u Budvi.

U kućnom pritvoru su Milan Radonjić i Ratko Romić, osuđeni za saizvršilaštvo na kazne od po 30, odnosno 20 godina. Dvadesetogodišnja kazna određena je za isto delo i Miroslavu Kuraku, ali je on i danas u bekstvu. Poternica je na snazi, ali nema indicija da se vodi ciljana istraga, što, prema rečima Vuka Cvijića, novinara koji se godinama bavi vezama kriminala i službi bezbednosti, ukazuje na njegovu povezanost sa centrima moći. Nekažnjivost vodi i ćutanju drugih.

“Ako imate nekažnjivost imate i omertu, to je taj zakon ćutanja. Jer oni shvataju da su oni koji progovore ugroženiji. Mi imamo slučajeve da su ljudi iz Službe koji su hteli da se suoče sa zločinima prokazani, proganjani, da su čak i njihove porodice proganjane, da su neki morali da se isele iz Srbije, dok te ubice, ti zločinci, i dalje bezbedno hodaju među nama”, kaže Cvijić.

I dok su neki među njima u Srbiji, Miroslav Kurak je u Africi, i ne samo što se slobodno kreće već šalje i svoje fotografije iz lova na tigrove. A u Afriku, ili preciznije – Tanzaniju otišao je sa srpskim pasošem. Usred sudskog postupka, utvrđeno je da mu je pasoš produžavan pre nekoliko godina u Republici Srbiji.

“Kad biste sad pitali državne organe jesu li išta preduzimali na osnovu informacija koje su dobili da se čovek nalazi u Africi, videli biste da niko prstom nije mrdnuo. To znači da one koji bi to trebalo da rade ili ne interesuje ili su, sa druge strane, nesposobni”, tvrdi advokat Slobodan Ružić.

Nekažnjivosti su doprinele i opstrukcije koje su karakterisale gotovo sve istrage. Prva, početna istraga praktično nije ni urađena. Odeljenje za krvne delikte MUP-a Srbije uradilo je samo kriminalističko-tehnički deo posla. Loše je urađen i uviđaj, a fingirana je i istraga o podacima koji su u javnost izašli 2001. u čuvenom dosijeu “Ćuran”, koji je prvi ukazao na umešanost tajne službe. Ironijom je njen šef i u doba Miloševića Radomir Marković, kao deo trojnog postpetooktobarskog rukovodstva MUP-a, vodio i istragu o tome.

“To je bilo fingiranje istrage kako bi se zatvorio sam slučaj ‘Ćuran’. Mislim da je postojalo prikrivanje sa svih strana”, Smatra Veran Matić.

Velika su očekivanja od Apelacionog suda i zbog toga što se zahvaljujući ovom sudu u procesu koji je trajao četiri godine došlo do nekih krunskih dokaza, među kojima su i podaci o komunikaciji sa baznih stanica koji su potvrdili prisustvo optuženih u blizini mesta ubistva.

Na listi pitanja koje čekaju odgovore sada je i kada će suđenja u Apelacionom sudu biti nastavljena.

“Ja očekujem da će pred leto ovo ročište ponovo biti zakazano, a da bismo do kraja godine mogli da dobijemo presudu, ovu presudu koju ja priželjkujem. Da bude potvrđena. A ako bude ukinuta, to će biti do kraja godine i iduće ćemo se ponovo suditi. Samo što će taj proces opet godinama trajati “, zaključuje advokat Slobodan Ružić.

Izvesno je jedino da je do danas samo Ćuruviji presuđeno.

Vučić i Ćuruvija

U Ćuruvijinom magazinu Evropljanin sredinom oktobra 1998. objavljen je tekst “Šta je sledeće, Miloševiću”, koji su zajednički potpisali Aleksandar Tijanić i Slavko Ćuruvija. Na osnovu zloglasnog Zakona o javnom informisanju, koji je potpisao tadašnji ministar Aleksandar Vučić, Evropljanin je kažnjen sa 2,4 miliona dinara (odnosno oko 260.000 dolara), što je najveća kazna izrečena bilo kojem mediju u Srbiji – do danas. U martu 1999. Ćuruvija je zbog svog novinarskog angažmana osuđen na petomesečnu zatvorsku kaznu.

Neposredno pre ubistva, u tekstu Miroslava Markovića pod nazivom ‘Ćuruvija dočekao bombe’, objavljenom u Politici ekspres, označen je kao izdajnik. Autor se pozivao na reči Mirjane Marković. Tekst je čitan i u informativnim emisijama RTS-a.

A onda je – ubijen.

Prema tvrdnji novinara Radeta Radovanovića, koji je te 1999. bio šef dopisništva Radija slobodna Evropa, Aleksandar Vučić, tada ministar za informacije, dvojici novinara je rekao da ima informacije o ubistvu Slavka Ćuruvije.

“Jutro nakon ubistva, 12. aprila, pozvao me je Aleksandar Vučić i rekao da dođem u hotel Metropol, gde je bio štab Ministarstva. Tamo zatičem kolegu Grujicu Spasovića, tadašnjeg glavnog urednika Danasa. Iako ga ništa nismo pitali, on nam je rekao: ‘Ćuruviju je ubila crnogorska mafija zato što im je dugovao pare’. Pitao sam da li je to zvanična formulacija njega kao ministra, rekao mi je da to ne objavljujem”, tvrdi Radovanović i navodi da tu informaciju Vučić nikad nije dao pravosudnim organima jer očito nije bila tačna!

Istraga je tapkala u mestu gotovo deceniju i po.

Značajniji pomaci u istražnim postupcima koincidiraju sa dolaskom na vlast Srpske napredne stranke, tačnije, jednim od prvih političkih poteza Aleksandra Vučića, tadašnjeg potpredsednika Vlade Srbije, koji je oformio međunarodnu komisiju koja će istražiti ubistva novinara u Srbiji. I pre nego što je komisija počela s radom, deo medijske zajednice spekulisao je, zapravo, da vicepremijer Aleksandar Vučić preko ove komisije pegla svoju biografiju. Posebno onu odrednicu u kojoj piše da je bio ministar informacija Vlade Srbije u vreme kad je ubijen Ćuruvija, ali i nekoliko nesuvislih, možda ishitrenih izjava (među kojima je i ona iz intervjua nedeljniku Argument: “Osvetiću se kad-tad Slavku Ćuruviji”).

Nakon formiranja Komisije za istraživanje ubistava novinara, istražne sudije saslušale su više od 100 predloženih svedoka. Među njima je 27 pratilaca – pripadnika DB-a, niz bivših funkcionera te službe, obavljeno je medicinsko-balističko veštačenje, a prikupljeni su i brojni drugi materijalni dokazi.

Potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić iskoristio je priliku da kaže kako je konačno razotkrivena “zločinačka uloga dela države i pojedinaca koji su tobože u ime te države počinili zločin”.

U situaciji dostojnoj filmske drame, prvi potpredsednik Vlade javno se izvinio:

“Ja danas pre svega hoću da se izvinim građanima Srbije, porodici gospodina Ćuruvije i građanima Republike Srbije što su 14 godina čekali da oni koji su, kako mi sumnjamo, izvršili ubistvo Slavka Ćuruvije konačno dođu pred lice pravde.”

Tek će malobrojni primetiti da se Vučić izvinio što smo 14 godina čekali da izvršioci ubistva dođu pred lice pravde, a ne zbog toga što je učestvovao u vlasti države koja je počinila ubistvo novinara.

DANILOVIĆ:  Sud čini sve da olakša – okrivljenima

Čini se sve u prilog izvršiocima, kaže Rajko Danilović, pravni zastupnik prvo Jova Ćuruvije, a po njegovoj smrti Branke Prpe, supruge Slavka Ćuruvije i jedinog svedoka ubistva.

Na zamerke tužilaštvu što je tražilo poništenje prvostepene presude, najupućeniji u čitav proces Danilović kaže da je tužilac primoran na to.

“Optužnica je promenjena prilikom izricanja presude i tužilac je ostao dosledan pravnom toku, dok sudovi na sve načine nastoje da proces odlože u prilog okrivljenih. Šta će se dalje događati sa suđenjem teško je predvideti, ko zna šta se sve tu kuva”, kaže Danilović.

Na pitanje da li je u pitanju prećutna abolicija okrivljenih, ako tako može da se kaže, Danilović podseća da je na delu “duboka država”, država koja je u vidu pripadnika Resora državne bezbednosti ubila Ćuruviju, zatim je istraga sabotirana, pa suđenje vođeno tako da se izvršiocima olakša položaj.

BAROVIĆ: Ključni su bili dokazi sa baznih stanica Mobtela

“Zahvaljujući pedantnosti radnika Mobtela i kriminalisti Draganu Kecmanu, koji je spasao dokaze od ‘duboke’ države i sačuvao ih, optužnica je podignuta protiv onih koji su se dozivali na licu mesta streljanja Slavka Ćuruvije i drugih koji su dozivani sa tog lica mesta. Ti ljudi su i optuženi, i prvostepenom presudom osuđeni. Na osnovu tih ključnih dokaza nesporno su utvrđeni neki od učesnika u ubistvu Slavka Ćuruvije”, kaže Nikola Barović, pravni zastupnik Branke Prpe.

Drugi učesnici nisu mogli biti pouzdano utvrđeni na osnovu podataka dobijenih sa baznih stanica Mobtela, dodaje on.

“Taj lanac obuhvata izvršioce i nalogodavce. Na osnovu načina na koji je ubijen nekadašnji predsednik Predsedništva Srbije Ivan Stambolić, i izvršen atentat na Ibarskoj magistrali u kojem su masakrirana četiri funkcionera Srpskog pokreta obnove, jasno je da je ubistva naručivao državni vrh. Neposredni izvršioci u svim zločinima su pripadnici Državne bezbednosti i njihovi saradnici, što znači da su sva ta ubistva, kao i ubistvo Slavka Ćuruvije, državni zločini”, objašnjava Barović.

Naš sagovornik podseća da su ubice označene prvostepenom presudom, te da su i optužnica i presuda u tom delu potpuno saglasne, s tim što je dokaznim postupkom utvrđeno činjenično stanje kada su izvršioci u pitanju, kao i da se taj deo presude temelji na svedočenju Branke Prpe.

Prpa je bila sa Ćuruvijom pre i tokom atentata. I ona je žrtva tog zločina.

Ovaj tekst je deo projekta “Bez tajni”, koji finansira Evropska unija. Stavovi izraženi u njemu ni na koji način se ne mogu tumačiti tako da nužno odražavaju zvanične stavove Evropske unije.

Tekst je prenet iz Novog magazina.