„Tajni Hitler“ i liberalna konfuzija

Piše: Ivan Krastev, Prevela: Tamara Jorgovanović, Izvor: Novi magazin

„Zabavnije je da budeš fašista“, izjavio je moj 14-godišnji slobodoljubivi sin koji je leto proveo igrajući sa društvom „Tajnog Hitlera“ – igru na tabli koja se pojavila trampovske 2016. godine. U toj veoma popularnoj igri igrači su nasumično podeljeni u dva tima: liberale, koji predstavljaju većinu, i fašiste. Fašisti se u startu otkrivaju jedni drugima (jedino sam Hitler ne zna ko su njegovi), dok liberali nemaju pojma ko je ko. Tim fašista pobeđuje ako sprovede svojih šest politika ili izabere Hitlera za kancelara. Liberalni tim trijumfuje ako sprovede pet politika ili ubije Hitlera. U osnovi igre je dilema o saradnji. Ako liberali uspeju da veruju jedni drugima, uvek će imati glasove za pobedu. Pa ipak, verovati nije lako jer fašisti govore sve što treba da bi ih pomešali sa liberalima i zato što, tokom igre, liberal ponekad nema drugog izbora osim da podrži fašističku politiku. 

PITANJE POVERENJA: U „Tajnom Hitleru“, sudbina demokratije nije u rukama glasača, već zavisi od talenta liberalnih elita da veruju prijateljima i razotkrivaju zavere. Pitanje koje igra postavlja je da li je tako i u realnom životu? U nedavno objavljenoj knjizi „Demokratija erodira od vrha“ američki politikolog Lari Bartels tvrdi da je uobičajena ideja da populistički cunami uništava evropske demokratije empirijski pogrešna. Pokazao je da se podrška za desničarsku politiku nije puno promenila u poslednjih 20 godina i da nema dokaza da se javno mnjenje pomerilo udesno. Demokratija, ističe Bartels, vene odozgo. Nesrećne koalicione politike ili institucionalne promene su pravi razlog zašto ekstremna desnica dolazi na vlast. Italijanska premijerka Đorđa Meloni bi se složila. Impresivna većina desničarske koalicije na izborima prošlog septembra nije posledica dramatičnog preokreta u sklonostima birača, već spektakularne nesposobnosti lidera levice da sarađuju i veruju jedni drugima. 

Ništa drugačija nije ni Poljska. Vodeće partije više gube na izborima nego što ekstremisti pobeđuju. Ljudi često mogu da tolerišu autoritarnu vlast, ali ne glasaju za nju kad imaju izbor. Nedavni evropski izbori su dokazali da je Bartels u pravu: ultradesničarske Švedske demokrate nisu uspele da pobede, a Voks je u Španiji prošao gore od predviđanja. U Bugarskoj je nacionalna stranka Preporod možda liberale lišavala sna, ali su njeni stvarni rezultati uvek bili skromniji nego što se strahovalo. 

SUD I PRINCIPI: I Bartels i dizajneri „Tajnog Hitlera“ slažu se da najveći izazov za mejnstrim partije nije snaga fašističke orijentacije društva, već stepen „liberalne konfuzije“, uz prateće neuspešno političko rasuđivanje. 

Da ne bude zabune: imati ispravno rasuđivanje nije isto što i imati ispravne principe. 

Igra takođe ukazuje da bi novi „Hitler“ mogao da bude mnogo drugačiji od istorijskog. Istorija nas uči da je Hitler bio divlji revolucionar, opijen vlašću, dok igra sugeriše da novi diktator može biti onaj koji je najskloniji da podrži liberalne politike (jer su mu potrebni glasovi liberala da postane kancelar). Zato i ne znamo uvek ko bi mogao da bude fašista pre nego što dođe na vlast. Evropa će uskoro imati nekoliko važnih izbora. Slovaci će glasati 30. septembra i realne su šanse da će politika u državi uzeti neliberalni smer kao Orbanova Mađarska. Poljska u oktobru održava izbore sudbonosne za budućnost Evrope. Vladajuća stranka Pravo i pravda (PiS) ne krije da potencijalni treći mandat vidi kao šansu da „zakopča“ sistem. PiS želi da kontroliše sudove, medije i druge nezavisne institucije, tako da opozicija izgubi svaku šansu da se nadmeće s vlastima. 

Kada sam pitao sina zašto mu je zabavnije da bude fašista, nije oklevao: oni igraju kao tim, rekao je, dok su liberali najveći neprijatelji sami sebi, paralisani nepoverenjem. U pravu je: nije zabavno živeti u neznanju ko su ti saveznici, ali ono što nas uči primer Mađarske je da ako liberali izgube u „Tajnom Hitleru“, ne ostaje im druga igra u kojoj mogu pobediti. 

*Autor je predsedavajući Centra za liberalne strategije u Sofiji i stalni saradnik Instituta za humanističke nauke u Beču 

Članak je prenet sa portala Novi magazin.